„Dubai Šta treba znati“ je tekst koji će se pozabaviti još nekim zanimljivostima koje treba pomenuti a za koje nije bilo mesta u prethodnim putopisima iz ove serije tekstova (Moja Dubai iskustva).
Dakle, nakon svega što sam u Dubaiju videla, čula i iskusila, poslednjeg dana sam pokušala da sredim utiske. „Danas nema obilazaka i jurnjave“, kažem sebi.
I zainatila sam se da popijem tu kafu baš na šetalištu, u bašti uz novine, pa makar skapala od vrućine. (Ipak sam došla u avgustu kada vreme u Dubaiju i nije baš idealno za boravak napolju.) Doduše, inteligentno sam došla u osam ujutro, dok se još vlaga nije sasvim podigla. Jedan jedini kafić tek rasprema baštu, kažu, može da se sedne, ostali svi rade od deset. Šetalište je još pusto, osim još po nekog entuzijaste – ovaj je, mukica, računao da će bar rano ujutro moći da džogira. Gledam okolo, i opet mi u oči upadaju kranovi.
Dubai Šta treba znati
Kranovi na sve strane
U šumi visokih zdanja modernog grada koji sav sija od stakla i betona, maltene na svakom ćošku viri poneki – kran. Eto još jedne zanimljivosti Dubaija. Ovaj grad je pun kranova.
Zapravo, iznenadi vas činjenica da Dubai ipak nije završen, jer večito nailazite na neka gradilišta, radnike, puteve s barikadama i prekid saobraćaja zbog radova.
Takođe, prisetite se da ste se malo zbunili i kada ste stigli na toliko hvaljeno veštačko ostrvo u obliku palme, „Palm Džumeira“. Put vas, naime, tamo vodi kroz „stablo“ duž kojeg se nalaze stambene zgrade, dok se sa obe strane prostiru „palmine grane“ gde su smešteni privatni posedi. Rekoše vam i da je tamo tokom letnjih meseci prilično nezgodno za život, jer je tolika vlaga da se slivaju kapljice niz zidove stanova.
Na samom vrhu „stabla“, reklo bi se – tik ispred horizonta, izvire luksuzni „Atlantis“ hotel. Međutim, neposredno pre – ogromna rupa iznad koje kao u vazduhu visi stanica posebnog vozića koji vozi samo po „Palmi“. Zapravo, još jedno gradilište. Tu će za neku godinu nići, pogađate – novi šoping centar. (I to valjda opet najveći!)
Lampice kao za Božić
Pade mi na pamet i kako se sve ove zgrade među kojima trenutno sedim, maltene i ne vide noću. Nije ni čudo što sve imaju svetleća trepćuća obeležja koja se pale u prvi sumrak, za slučaj da neki avion eventualno ne primeti visoke kule na vreme.
Noću se uzduž zgrade upali svetleća linija na jednoj građevini, na drugoj svetluca samo vrh, pa se boje smenjuju od žute do plave, ponegde blješti samo naziv tornja ili hotela. Zanimljivost je, takođe, i što su sve palme u gradu umotane u lampice i šljašte čim padne mrak, kao u Evropi za Božić! Jedan od Srba koji živi i radi u Dubaiju, našalio se da je ovde „stalno Nova godina“.
No, takav je osećaj i kad dođe vikend, što je u Emiratima petak i subota. Jer, oni koji su došli sa strane da ovde zarade neki dinar, preko nedelje rade, kao uostalom i svi strani radnici po Evropi, te se jedva čeka vikend.
Radnim danima se prijatelji i kolege slabo posećuju, odakle god da su, ali se zato reke ljudi već u četvrtak uveče sliju u noćne klubove. (Ovde možete pročitati više o noćnom životu u Dubaiju.) To posebno dolazi do izražaja tokom leta. Posle posla se žuri kući, beži se unutra, ko će ponovo izlaziti po ovoj temperaturi, sutra se opet rano ustaje… Vikendom to već prestaje da bude problem.
Skuplje piće
Padne mrak, izmile ljudi iz zgrada, ulaze u auto, zaustavljaju se taksi vozila, i pravac veliki hoteli. U njima se najčešće nalaze noćni klubovi, od onih arapskih, preko ruskih do „zapadnjačkih“. Toči se alkohol, dozvoljeno je pušenje, i ima ih toliko da se može birati prema vrsti muzike i ambijentu. Cigarete su, inače, nešto jeftinije nego u Srbiji, ali je pušenje zabranjeno u svim zatvorenim prostorima – šoping centrima, restoranima, metrou.
Što se tiče alkohola, ne možete ga naručiti nigde osim u pomenutim klubovima i kafićima pri hotelima. Poređenja radi, pivo je oko pet puta skuplje nego u Srbiji, i bar tri puta više nego bilo gde u Evropi.
„Regularni“ klubovi i kafići (bar po našim standardima), obično su izolovani, te se iznenadite šta vas dočeka iza velikih, teških, drvenih vrata koja vam momak iz obezbeđenja otvori na ulazu.
Stend-ap i kofe piva
Engleskih i irskih pabova ima na sve strane, što je razumljivo ako se uzme u obzir da Britanaca najviše ima, više nego drugih Evropljana. Uostalom, i sam Dubai je nekada bio pod britanskim patronatom. Takođe, veliki supermarketi iz Britanije zauzeli su prostore u prizemljima većine šoping centara.
Tako, jednom mesečno možete da odete i na „stend-ap komedi“ veče, gde urnebesni komičari dolaze upravo iz Ujedinjenog Kraljevstva.
„Video sam bide u kupatilu u hotelskoj sobi“, reče jedan koga smo otišli da čujemo: „Mi bide u Liverpulu nemamo, ne znamo ni čemu služi. Ali, ja ne budem lenj i, pobogu, pa nisam seljak – napunim ga vodom i stavim fino – pivo da se hladi!“
Publika, većinom britanska, glasno se smejala, dobacivala i ispijala pivo iz flašica koje su im na ulazu u salu spakovali – u limene kofice s ledom.
Među svim ovim Evropljanima ima naravno i Srba. I oni se skupe povremeno u jednom od klubova ili pabova. U Dubaiju se, kažu, ne ostaje dugo – dve-tri godine dok se ne zaradi neki novac, ali ima i onih koji su ostali po čitavu deceniju. Svi se preko leta upute za Srbiju, što da se vide sa familijom i prijateljima, što da se bar na kratko izbegne vrućina u Emiratima, a onda se naširoko prepričava „šta ima novo kod kuće“, ko se kako proveo, gde je bio i kako je doživeo da „pokisne do gole kože“.
Jer, kiše u Dubaiju nema.
Welcome to Dubai
…A onda opet bacim pogled na novine, arapske na engleskom, dok ispijam „makijato“ u bašti italijanskog kafića u osam ujutro, gledam u sve one tornjeve u magli vlage i peska, skupe glisere koji se lelujaju na površini vrelog mora…
U novinama tekst o emiratskoj ženi koja se žalila što ne može ponovo da se uda – ostala je udovica, a naredni brak, po zakonu, mora da joj odobri muški član porodice, otac, brat ili sin. Otac joj nije živ, brat je u Kanadi, a sin joj ima 11 godina. Kako piše, sud treba da utvrdi da li je sin „dovoljno zreo“ da može da da odobrenje za majčinu ponovnu udaju, te će, ako se odluči da nije, ona morati da sačeka nekoliko godina…
Dignem pogled, a pored mene prošeta Engleskinja u miniću, naočare za sunce i japanke, krenula po hleb. Ništa čudno za ulice Dubaija. No, prođe vam kroz glavu – ako inače ide metroom, verovatno se kao i sva ostala ženska čeljad, vozi u posebnom vagonu rezervisanom za žene i decu. Jer, u špicu su u svim ostalim vagonima muškarci, zbijeni jedni uz druge, sigurno joj je neprijatno…
Zatvorih novine, nasmeših se za sebe i pomislih: „Šta reći, osim welcome to Dubai!“
Kraj
Svi tekstovi SERIJE o Dubaiju