Na putu od Kaone, nisam išla glavnim putem prema Tršiću, pošto je Loznica odavde na samo sedam kilometara, i to „prečicom“. Ali, ono što nisam znala jeste da je jedan deo puta u to vreme bio potpuno neupotrebljiv. Puno prašine, peska, šta li… Radovi na putu!
Jedan nestrpljivi auto sa beogradskim tablicama je projurio pored i podigao takav oblak prašine, da sam morala da se uparkiram i sačekam da put ponovo počne bar da se nazire! A i da ne zakačim baš svaki otvor za šaht, jer svi su, po običaju, bili višlji od kolovoza.
No, dosta čekanja. Okrenem desno, nema znaka, nastavim pravo. Trebalo bi da sam već negde u predgrađu Loznice. Ali, napred se pruža samo neko – malo polje kukuruza?!
„Morate malo da se vratite nazad, ili da nastavite ovuda, ali polako, pošto put nije baš dobar“, reče jedna fina gospođa koja je prolazila pored, pokazujući na makadam zarastao u travu.
Nakon „hvala“ i osmeha, htedoh da krenem, ali je ona nastavila. U redu, zgazim ponovo na kočnicu, klimam glavom…
Izgleda da sam je uhvatila baš u vreme kada je bila raspoložena da sa nekim proćaska, što je bilo sasvim u redu. Bar dok se otpozadi nisu začule sirene drugih automobila! Došlo je vreme da se kreće, krajnje vreme!
„Hvala još jednom, vrlo ste ljubazni.“
Žena je otvorila usta da još nešto doda, ali ja sam prosto morala da se mrdnem tog momenta. Dok sam se udaljavala, u retrovizoru je videh kako maše, smeši se, stoji na istom mestu. I dalje priča.
Sledeći: SVECI GRIMIZNIH LICA U TRONOŠI (10)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka