Šta videti u Parizu

Evo šta videti u Parizu, ako biste da otkrijete još ponešto mimo Ajfelovog tornja. Što se mene tiče, kada sam prvi put putovala, nadala sam se, zapravo, da ću možda naći nekakvu vezu, „stazu“ prema svim onim umetnicima, koji su ovde živeli tokom 19. veka.

Mnogo godina posle mog putovanja Vudi Alen je napravio film „Ponoć u Parizu“ i bila sam ubeđena da „mora da mi je pročitao misli“ dok sam tada 2003. prvi put jurcala kroz ulice francuske prestonice, zagledala iza svakog ćoška. „Mora da su mi misli bile mnogo glasne.“ Jer, to je nekako ličilo na moje „šta videti u Parizu“.

Šalu na stranu, bila sam zaljubljena u francuske impresioniste, u slike Van Goga, gutala stihove „Cveća zla“ Šarla Bodlera, čak sam ponovo uzimala časove francuskog da bih mogla da čitam pesme u originalu, obožavala sam sve što ima veze sa francuskom umetnošću 19. veka! Pride, moj diplomski rad na Filozofskom fakultetu bio je vezan za teoriju egzistencijalizma Žan Pol Sartra i njegovu analizu Bodlera, na koga je primenio svoju teoriju o „pogledu drugog“. I tako dalje, i tako dalje… Jasno vam je.

Šta videti u Parizu

„Kroz muzeje u Parizu ćete morati da žurite, pošto nema načina da ih obiđete u potpunosti. Zbog toga, odvojite vreme za jedan po jedan muzej, u kojem ćete provesti bar pola dana.

Kada budete išli u Luvr, ne ispuštajte iz ruku mapu muzeja i probajte da povremeno zažmurite dok budete trčali kroz nebrojeno mnogo hodnika i hala, kako biste stigli do statue Miloske Venere, Nike Samotrake, sekcije posvećene Egiptu, italijanskim slikarima, do Da Vinčijeve ‘Mona Lize’… Jer u suprotnom, ono na šta budete nailazili usput, sigurno će vas ukopati u mestu da mu se divite neko vreme. I tako na svakih metar duž hodnika!“, napisala sam u novinskoj reportaži o obilasku ovog muzeja 2003.

I kad god sam o tome razmišljala kasnije, kako sam zapravo žurila kroz Luvr kao ni kroz ijedan drugi muzej, znala sam da je to bio jedini način da vidim po nešto od eksponata, jedini način na koji muzej i možete da „obiđete“ po prvi put.

Pored toga, među onome šta videti u Parizu upišite još jedan sjajan muzej – Orsej. Bivša železnička stanica koja je pretvorena u izložbeni prostor, a onda to i ostala. U njemu se čuvaju neprocenjiva dela impresionističkih slikara, brojne Rodenove skulpture, čitava jedna prostorija je posvećena Van Gogu… Prelep prostor!

Nestvarni Versaj

Versaj je još jedno naročito mesto na listi šta videti u Parizu. Jeste malo izvan grada, ali se do njega lako stiže autobusom ili vozom.

Ogroman dvorac Luja Četrnaestog sa prelepim vrtovima i fontanama, koje se pojavljuju pred vama iza svake okuke još jednog bloka lepo uređenog zelenila. Lujeva soba sva je u zlatu, „Dvorana ogledala“ dugačka je 75 metara. Ogledala su postavljena tako da su preko puta prozora, pa čitava hala deluje kao da je sva u staklu. Teško je zamisliti da je neko ovde zapravo i živeo, budio se svako jutro i šetao tim hodnicima. Trebalo im je, pa bar pola sata samo da stignu do izlaznih vrata!

Ono čega svakako treba da budete svesni kada se nađete u Parizu, jeste činjenica da iza svakog ćoška može da vas dočeka poneka znamenitost – zgrada u kojoj je možda neki čuveni pisac ili slikar nekada živeo. Tako, nemojte se iznenaditi ako vidite ovakav natpis: „U ovoj zgradi je živeo Pol Verlen.“

Veliki umovi na jednom mestu

Moram da priznam da sam ja došla prilično dobro „pripremljena“, imala sam svoju malu „mapu znamenitosti Pariza“ i listu adresa koje sam želela da obiđem. Samo moje „šta videti u Parizu“.

Naime, u kraju grada Sen Žermen-de-Pre, u Ulici Sene 57, nekada je živeo Šarl Bodler. U istom delu grada stanovali su i Žan Pol Sartr, Klod Mone, Alber Kami. Dva poznata kafića, „Le d mago“ i „Kafe d flor“, bila su poznata sastajališta i Pabla Pikasa, Ernesta Hemingveja. A ja, kao dete u prodavnici igračaka!

Neću zaboraviti da sam sela na kafu na brzaka, zamišljajući kako mora da su ovde bile sjajne večeri kad se na jednom mestu skupi toliko velikih umova, baš tu, pored!

Sličan osećaj me je preplavio i ispred zgrade (u Quai de Bethune 22) na malom ostrvu Il Sen-Lui u gradu, gde se nalazi još jedan stan u kojem je živeo Bodler, jedan od mnogih u koje se uselio na neko vreme. Prozori kroz koje je i sam pesnik nekada gledao Senu! Stajala sam tamo, misleći kako li je reka nekada izgledala ovom poznatom piscu koji je napisao zbirku pesama „Cveće zla“, upravo u ovom stanu.

Seanse na Il Sen-Lui

Poznat kao dendi, Bodler je sa 20 godina putovao u Indiju, puno se selio, živeo u hotelima, stalno izlazio, pazio je kako se oblači, čak povremeno farbao kosu u zeleno, postao zavisnik od opijuma.

Bio je i član takozvanog „Kluba hašišana“ (još jedna adresa na Il Sen-Lui), gde se pesnik sastajao sa drugim čuvenim umetnicima tog vremena – Teofilom Gotjeom, Žerarom de Nervalom, Viktorom Igoom, Aleksandrom Dima, Balzakom, Delakroaom. Ovde su se održavale mesečne seanse, u poznatom „Otel d Lozan“.

Da li treba uopšte da pominjem da sam ih sve listom čitala i pokušavala da se upoznam sa njihovim delima i biografijama!

Još jedna adresa je bila nezaobilazna – groblje na Monparnasu, gde su Sartr i Bodler sahranjeni. Ostavila sam i male cedulje, što su i mnogi pre mene učinili. Bodler je sahranjen između majke koju je obožavao, i očuha koga je prezirao. Toliko simbolike i u načinu na koji počiva, dve strane njegove ličnosti koje ga nisu napuštale ni ovde…

To je, kao što se da videti, bilo putešestvije za pamćenje za mene, ne tek još jedno putovanje. Tačno je da sam kupila suvenir sa Ajfelovom kulom (sećate se zanimljivosti o Parizu?), kao svaki tipični turista, ali sam kući donela i knjigu pesama – „Cveće zla“, i to na francuskom!

Sledeći: ISPRED MONEOVIH VRATA

Svi tekstovi SERIJE o Francuskoj