Svakako treba više da znate o sezoni uragana na Kubi pre nego što otputujete.
Vesti su u septembru 2017, pa i 2022, bile više nego uznemirujuće. Izveštaji sa terena posle udara uragana Irme na Kubu 2017. ostavile su me otvorenih usta ispred TV-a. Strašno nevreme je kidalo krovove, oštetilo elektranu, uništilo useve za samo par dana, ostavivši Kubu u tako lošoj situaciji da joj je hitno potrebna pomoć. Mnogo ljudi je poginulo, pojedine stare fasade i zgrade su se urušile, čitava naselja su ostala bez struje i pijaće vode. Kakva tragedija za ovo živo ostrvo!
Sezona uragana na Kubi
Irma se odavno povukla i Kubanci su još jednom pronašli snage da se izbore sa teškim vremenima. Nabasala sam tada i na jedan od video snimaka iz Havane gde su ljudi u jednom trenutku zaplesali, usred svih onih poplava okolo.
Kako da se čovek ne divi ovakvom stavu! Kao da su pronašli ostatke volje da ipak slave – život, čak i u ovakvim uslovima. Naježim se svaki put kad se toga setim.
Ovi tragični događaji podsetili su me na moje putovanje na Kubu, na sve one divne stvari i ljude koje sam tamo videla i upoznala, ali mi je donekle i drago što sam imala priliku da podelim svoja iskustva sa ostrva u posebnoj seriji tekstova na blogu. Podsetilo me je da sam i ja bila upravo u sezoni uragana na Kubi, iako sam imala sreće da ne iskusim ništa tako tragično kao što je Irma.
Danas je moja priča zabavna i pomalo smešna, imajući u vidu da je sve bilo u redu. Stoga ću ovo posvetiti Kubi, zajedno sa još ponekom fotografijom lepih prizora, u nadi da će se život na ostrvu uvek vraćati u normalu uz što manje štete.
A evo kako ide priča.
Čudno vreme
Elem, moj plan je bio da obiđem čitavo ostrvo kad sam doputovala na Kubu pre nekoliko godina. Nije naročito blizu da se uputite na najjužniju tačku Kube iz Varadera, ali sam bila više nego uzbuđena da poslednjih nekoliko dana provedem upravo tako.
Već sam obišla centralni deo zemlje, Trinidad i Santa Klaru, bila sam do Havane nekoliko puta, i radovala se da poslednjih dana odmora odem skroz do grada Santjago de Kuba.
Vreme je bilo pomalo čudno, visoka vlažnost vazduha, povremeno je padala kiša, ali je i dalje bilo više nego toplo (kako obično biva u avgustu). Te večeri sam planirala da ostanem u hotelu i iščitam još ono malo stranica iz knjige o Kubi koju sam kupila u Havani, ostavila sam TV uključen. Okrenula sam jedan od kanala na engleskom da vidim prognozu. I više se nisam mrdnula! Bar ne idućih sat vremena,
Uragan, ozbiljno?!
„Stigle su nam najnovije vesti„, rekla je spikerka: „Kuba je pod naletom uragana.“
Molim?! Uragana, ozbiljno? S obzirom na to da dolazim iz Srbije, jedini uragan koji sam imala prilike da vidim bio je u holivudskim filmovima. I to je uvek bio neki razarajući, najgori mogući.
Vi to ozbiljno – pravi pravcati uragan?
„Pola miliona stanovnika Kube evakuisano je u južnim delovima ostrva“, čulo se sa ekrana.
Gledala sam jedan od onih američkih kanala posle čijih izveštaja uvek imate utisak da kraj sveta – samo što se nije desio. Ali nije bilo drugog izbora, nisam mogla gledati vesti na španskom, ne razumem ga. I tako sam ostala zalepljena za ekran većinu te večeri.
Spikerka je rekla da se uragan zove Ernesto, da je priličnu štetu već napravio u Dominikanskoj Republici, a da je sada udario i na Kubu. U izveštajima su puštani snimci uništenih kuća, iščupanih stabala…
„Hoće li se ponoviti tragična Katrina koja je svojevremeno odnela 1.200 života…“
Molim?! Kakva sad Katrina? Za one koji možda ne znaju, ovaj razorni uragan pete kategorije pogodio je Sjedinjene Države u avgustu 2005. i svi smo dugo pratili izveštaje o šteti i preživelima koji nisu mogli da se vrate svojim životima posle ovakvog iskustva.
Donekle sam mogla da razumem paniku koja je i sada izbijala iz medijskih izveštaja.
„Pozovite ambasadu“
Te noći se nisam baš naspavala. Sišla sam ujutro do lobija na kafu, i činilo mi se kao da ljudi masovno odlaze iz hotela.
„Da li je moguće“, prošlo mi je kroz glavu: „Da li je ovo sve zaista zbog Ernesta?“
Vratila sam se u sobu i ponovo uključila TV.
„Već je 500.000 Kubanaca napustilo svoje domove, nadamo se da će Ernesto izgubiti na snazi…“
Isključila sam TV, bolja ideja je bila da odem na plažu, „možda malo zaboravim“.
Vreme je bilo lepo, oko 28 stepeni, ali nije bilo skroz vedro. Uhvatila sam sebe kako piljim u oblake.
„Pojma nemam zašto ovo radim, kao da uopšte znam kako izgleda kad se formira ‘pijavica’ uragana“, ukorila sam samu sebe.
Ali, ipak, nisam prestala da blenem. Delovalo je i da su ljudi okolo pomalo nervozni, odlazili su s plaže.
Ok, odlučila sam da tog dana ne idem nigde iz hotela, da povremeno gledam vesti i pratim šta se dešava sa Ernestom.
Setila sam se gospođe iz agencije, preko koje sam i „bukirala“ ovo putovanje još u Beogradu, koja mi je tek usput nabacila da „nema razloga za brigu, ali sezona uragana na Kubi je već počela“.
(Sezona uragana na Kubi traje od juna do novembra, s tim što su najveće šanse da do uragana dođe – u septembru i oktobru.)
Čak mi je dala i broj telefona Ambasade Srbije u Havani, ali i u Meksiko Sitiju?
„Zašto Meksiko?“, pitala sam.
„Pa, nikad se ne zna, možda ćete morati da se evakuišete„, odgovorila je ona.
Hm, a kako to, da preplivam čitav zaliv, skroz do Meksika, ako sezona uragana na Kubu bude opasna? A onda kad ispilivam, lepo nađem telefonsku govornicu i pozovem ambasadu? Pa, što da onda jednostavno ne otplivam kući!
A ljudi odlaze…
Prošla je još jedna noć. Oči su već počele da mi crvene.
Dvoumila sam se sledećeg jutra u lobiju, pošto nisam baš od onih koje lako zahvati panika. Uostalom, novinar sam (iako iz štampanih medija), znam kako se događaji prate i pokrivaju, i zašto su oni TV izveštaji baš onoliko uznemirujući… Ali, ipak!
Puno ljudi je ponovo napuštalo hotel, gledala sam ih kako vuku svoje kofere napolje. Kubanci koji rade u hotelu bili su, međutim, raspoloženi kao i uvek, mirni i nasmejani, iako je sezona uragana na Kubi bila u punom jeku.
„Ma, kao da je važno, bar ću da pitam.“
Tako sam prišla Kubanki na recepciji.
„Zašto ovako puno ljudi odlazi?“
„Završilo im se letovanje.“
„Nema nikakve veze sa uraganom?“
„A ne, nikako, uragan je još prilično slab.“
(„Prilično slab, a pola miliona ljudi je već evakuisano?“, htedoh da kažem, ali se zauzdah.)
Posle gomile pitanja kojima sam je obasula, gospođa mi je objasnila da postoji redovna procedura evakuacije u slučaju da zaista preti opasnost od uragana, kao i da to podrazumeva da se svi gosti prvo prebace u Havanu.
Porazmislila sam na trenutak, a onda rekla:
„Ok, hvala puno na informacijama. Mogu li samo nešto još da vas zamolim? Naravno da razumem da u ovakvim situacijama važi ono pravilo ‘prvo žene i deca’, porodice koje treba prvo evakisati. Ali, da li biste bili ljubazni da mi obećate da me nećete zaboraviti ako dođe do opasnosti, pošto putujem sama?“
Žena se nasmejala, ja sam se nasmejala njoj, i malo pocrvenela.
Pozdrav, Ernesto!
Ovo je bio već drugi dan da nisam izlazila iz hotelskog kompleksa. A ostala su mi još samo dva pre nego što krenem kući. Nije bilo šanse da se ode u Santijago, ovako ili onako, jug je bio rizičan. Otišla sam do sobe, ponovo uključila TV.
„Ernesto je upravo izgubio na snazi i sada se vodi kao tropska oluja. Oslabio je dok je bio na tlu Kube“, čulo se sa ekrana.
„Ma, znate šta!“, rekla sam naglas, ugasila TV i – otišla na plažu!
Ta poslednja dva dana bila su sjajna, pijuckala sam „mohito“ u baru u bazenu, otišla na neku žurku na plaži sa grupom Španaca, plivala do besvesti i pokušavala da naučim po koji korak „rumbe“.
Nisam više nijednom uključila TV!
Poslednje sate na Kubi, na ovom prelepom živom ostrvu, maltene sam provela – plešući.
E, pa, živeli, Ernesto, i srećan ti put!
Kraj
Svi tekstovi SERIJE o Kubi
