Šta videti na Mokroj Gori

Zašto šta videti na Mokroj Gori? Pa, ako ste već došli u ovaj deo zapadne Srbije (a ja sam je u ovoj turi obilazila redom, natenane), bila bi šteta da propustite sve ono što može da se vidi.

Ako nastavite od Užica iz pravca Beograda prema Tari, stići ćete u Mokru Goru, a usput vas čekaju Kremna, Šargan i Drvengrad. A ako u Užice dođete preko Valjeva, onda usput prvo svratite u Kosjerić. Od pogleda sa Subjela, Tarabića, „Ćire“, pa sve do Emira Kusturice – kud’ ćete lepše!

OD BEOGRADA: do Kosjerića – 135 km, do Mokre Gore – 240 km

OD NIŠA: do Kosjerića – 240 km, do Mokre Gore – 300 km

Magistralom od Užica stižete do raskrsnice, a onda ne idete levo za Zlatibor, već desno za Taru, prođete pored skretanja za Tripkovu i Šljivovicu, pa idućih 20 kilometara uživate u okolnim pejzažima, dok ne vidite znak da ste u Kremni. (Moram da priznam da me i dalje buni što bi meštani ovde rekli „u Kremnama“, iako se selo zove Kremna, a ne Kremne, pa sam, iz poštovanja, počela i sama da „brkam“.)

Kremna Srbija

Selo u opštini Užice u Zlatiborskom okrugu. Kremanska oblast obuhvata severni deo Zlatibora, a centar je upravo selo Kremna. Danas je ono poznato po Kompleksu „Kremansko proročanstvo“, odnosno porodici Tarabić, čijim članovima je Kompleks i posvećen. Tarabići su ovde živeli u 19. veku i u narodu se veruje da su bili vidoviti. Oni su, prema predanju, predvideli pronalazak televizije, telefona i telegrafa u Srbiji, smene na prestolu, dolazak Josipa Broza na vlast i drugo. Prvi Tarabić za koga se tvrdilo da ima proročke mogućnosti je Miloš, koji je rođen 1809. Živeo je 45 godina, „koliko je i predvideo“.

Bojeći se da ne promašim Kompleks, skrenula sam s magistrale i provozala se kroz selo, da bih na suprotnom kraju opet izašla na glavni put. Morala sam da se zaustavim da bar iz kola virnem u skulpturu Miloša Tarabića. A baš tu se odvaja put za Taru. Samo tri kilometra tim putem, i stigoh do Kompleksa. Nije ga bilo teško naći – nadgleda put sa leve strane, ograđen tradicionalnom drvenom ogradom.

Ne sumnjam da ste i sami puno slušali o Tarabićima, pa ćete razumeti moju radoznalost. Kroz kapiju uđete u malo dvorište, a tamo – jednostavna drvena brvnara u kojoj možete kupiti suvenire i, u najmanju ruku, zanimljiva izložba. Ovde ćete videti deo takozvane „Kosmičke kugle“, pored koje piše da ju je „pronašla vojska krajem osamdesetih godina u zemlji, na tri i po metara dubine“. Za samu Kremansku kotlinu se kaže da je nastala „prilikom stvaranja zemlje kad su u njenu utrobu pali milioni takvih kugli“. Poznato je da se kotlina teško snima iz aviona i satelita, da ovaj kamen ima blagotvorno zračenje, „sve nedokazivo o čemu se radi“. I na kraju natpisa, stoji i ovo: „Veruje se da se zbog blagotvornog zračenja u kontinuitetu rađaju – vidoviti ljudi.“

Ovde vas podstiču da ostavite neki sitniš, zamislite želju i dodirnete „Kosmičku kuglu“. A u prodavnici suvenira možete da kupite i deliće Kugle koji su ugrađeni u male priveske za ogrlice ili ključeve. Šta god o ovome mislili, prosto je šteta ne dozvoliti da vas čitava priča ponese, ipak ste došli da se divite ovom srpskom „čudu“, zar ne! Još kad obiđete krug po dvorištu, prepoznate i nekoliko skulptura Miladina Lekića čija dela će se naći na spisku šta obići na Zlatiboru, pa nabasate i na – „Kralja u buretu“? Pa, nije ni čudo što je i ovo deo mog teksta o tome šta videti na Mokroj Gori.

Dobro ste čuli, to je bure u kojem se skrivao Petar Prvi Karađorđević. Kažu da se, kada je ugušen Hercegovački ustanak, Petar Prvi krio na Šarganu. Došao je kod prote koji je bio pristalica Karađorđevića, a ovaj ga je smestio u pregrađeno dudovo bure za rakiju. Žandarmi su pretresli podrum i počastili se rakijom baš iz tog bureta. Ostalo je upamćeno da je Mitar Tarabić pre svega toga obilazio protin podrum i rekao: „Vidiš ovo bure – ko se u njemu bude krio, biće vladar Srbije!“

Verovanje dalje nalaže da se treba slikati sa kraljem u Kompleksu zarad ličnog uspeha. Bure, kažu, čini čuda i ko želi vlast, mora prvo ovde da dođe. Priča se da su pred američke izbore 2016. u bure stavili i sliku Donalda Trampa!

Šta videti na Mokroj Gori

Dolina u zapadnoj Srbiji, smeštena između Tare i Zlatibora. Park prirode „Šargan – Mokra Gora“ obuhvata površinu od 10.813 hektara, uz šarolik reljef klisura, vrhova i dolina, i 700 vrsta biljaka, od kojih su mnoge endemične. Mokra Gora je sa Šarganom nekada bila na bitnom putnom pravcu, o čemu postoje dokazi u vidu ostataka starog rimskog kaldrmisanog puta i rimskih grobova. Danas je prostor najpoznatiji po „Šarganskoj osmici“ i etno naselju Drvengrad.

Vratih se na magistralu, uz odzvanjanje priče o Tarabićima u ušima. Još nekih 12 kilometara i ugledah skretanje za stanicu. Trebalo je stići na voz koji je kretao u pola dva. Nađoh fino mesto, uparkirah se, imala sam još nekih 15-ak minuta da prošetam i ponešto fotografišem. Međutim, kad pitah gde se kupuju karte (jednog od retkih ljudi koje sam tu videla), saznah da voz zapravo ne kreće odavde, da se trenutno nalazim na stanici Šargan-Vitasi, a da treba da nađem stanicu Mokra Gora, „na deset minuta odavde“. Da ne objašnjavam svoju blagu paniku pri pomisli da je već skoro pola dva. Sama sam se sebi nasmejala, zamišljajući kako prepričavam da mi je pobegla „Šarganska osmica“, a ona uvek ide – u krug!

Šarganska osmica

Ovo je pruga uskog koloseka (760 mm), koja prolazi planinskim predelima Mokre Gore preko 10 mostova i kroz 22 tunela preko brda Šargan, obrazujući osmicu zbog uspona. Po broju mostova i tunela jedinstvena je u Evropi. Kompoziciju vuče popularni „Ćira“, koji staje na stanicama Šargan-Vitasi, Jatare i Mokra Gora. Kažu da na stanici Jatare u brdima – niko nikada nije kupio kartu, kao i da ovde niko nije ušao ni izašao iz voza. Prema predanju, Mitar Tarabić je predvideo da ovim vozom neće putovati ljudi „radi posla i potrebe, nego oni od zabave“. A tako je i bilo. Pruga je zatvorena sedamdesetih godina, da bi ponovo bila aktivirana 2003. u turističke svrhe.

Elem, voz ide tri puta dnevno u letnjoj sezoni, i dva puta u ostatku godine. Mesto za sedenje treba rezervisati nekoliko dana unapred. U suprotnom, gospođa za šalterom će vam prodati „stajanje“ ili ćete morati da sačekate bolju priliku. Dešava se da voz bude pun, naročito kada nagrnu i turističke ture iz Rusije ili Kine, te se nemojte uzdati u sreću na licu mesta.

Čitava vožnja traje oko dva i po sata. Lepo je zamišljeno da se stane nekoliko puta, ne samo na pomenutim stanicama, već i na vidikovcima sa kojih se pruža lep pogled na okolna brda. Na jednom od njih koji se zove Golubići, kondukter će vam pokazati kuda ste sve prošli i kako pruga vijuga, ali moram da priznam da ja te „tačke“ nikako nisam mogla da spojim u glavi. Kad gledate ovako odozgo, ne deluje moguće da se ti delovi pruge koji nestaju u tunelima na sve strane, malo gore, malo dole – igde mogu sresti i spojiti!

Očekujte simpatične stare vagone sa sve furunom u zadnjem delu, lepe predele kroz prozor, kafu ćete popiti u Jatarima tokom pauze i slikaćete slapove izvorske vode, na stanici Šargan-Vitasi će vas parna lokomotiva pozdraviti karakterističnim piskom. A meni je i kosa posle vožnje satima mirisala na voz (ipak „Ćira“ ide na parni pogon).

I, iako znam objašnjenje, i dalje mi ne dolazi baš do svesti kako nam je Drvengrad jednom bio sa desne strane, a drugi put sa leve. Ovo je jedna od stvari koja, kao što vidite, mora da vam se nađe na spisku „šta videti na Mokroj Gori“.

Drvengrad

Izgrađeno po zamisli čuvenog režisera Emira Kusturice, ovo etno naselje danas je mesto održavanja filmskog i muzičkog festivala „Kustendorf“. Brdo na kojem se nalazi zove se Mećavnik, prosto zbog velikih snežnih smetova tokom zime. Kompleks ima gradsku kapiju, 13 ulica, dva trga, bioskop, crkvu, restorane, poslastičarnicu, sportski centar, teniske terene, bazen. Svaki objekat nosi ime nekog od poznatih ličnosti iz sveta filma, književnosti ili sporta, kao što su Stenli Kjubrik, Ivo Andrić, Federiko Felini, Novak Đoković. U naselju ima i oko 50 autentičnih kuća-brvnara, koje su prenete iz zlatiborskih sela i predstavljaju smeštajni kapacitet naselja.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Otkako ga je Kusturica izgradio 2003, Drvengrad je maltene postao zaštitni znak ovog dela Srbije. Mnogima će prvo ovo etno naselje i pasti na pamet kada ih pitate šta videti na Mokroj Gori. I to ne važi samo za posetioce iz Srbije. (Baš me je pre par godina zamolila koleginica-bloger iz Azije da joj napišem par redova o Mećavniku i ustupim joj nekoliko fotografija.) A još kada znate da su ovde dolazili glumci poput Džonija Depa i Monike Beluči, bude vam milo da prošetate istom tom kaldrmom. Pošto sam ranije imala prilike da posetim Drvengrad, radovala sam se što ću opet sesti na kafu i „ledene kocke“, uz onaj savršen pogled na okolna brda. Bilo je već kasno popodne, skoro suton, nije bila gužva, mada je grupa turista iz Rusije i dalje pozirala ispred brvnara.

Kada platite kartu za Drvengrad, ona vam važi i kao ulaznica za bioskop. Ako imate vremena, ovo uopšte nije loša ideja. Prošetate okolo, škljocnete nebrojeno puta, nešto prezalogajite, odgledate film, a onda pred polazak svratite i na tradicionalne domaće kolače.

U Kusturičinom etno selu možete, naravno, i da prespavate. Iznajmite ili sobu ili čitavu kućicu (kliknite na link), a sav smeštaj je uređen u tradicionalnom stilu s tim što imate sav luksuz (TV, podno grejanje, bazen itd).

…A sad da vam pričam šta sam sve videla sa druge strane Užica!

Kosjerić Šta videti

Naselje u Zlatiborskom okrugu, koje prema popisu iz 2011. ima manje od 4.000 stanovnika. Kroz varoš prolazi reka Skrapež, koja izvire na planini Povlen. Kosjerić je okružen planinama, a najviši vrh je uzvišenje Grad od 1.022 metra. Smatra se da se ovde nekada nalazilo srednjevekovno srpsko utvrđenje.

Najstariji doseljenici grada poreklom su iz crnogorskog sela Kosijer. Osnovao ga je Antonije Kosijer, koji se ovde naselio sa trojicom sinova.

Krenite jednom iz Užica starim putem u pravcu Valjeva, mimo magistrale koja vas vodi u Požegu. Imate oko 30 kilometara do Kosjerića, ali negde na pola puta napravite pauzu. Jer, tu se nalazi selo Karan i stara Bela crkva karanska. Mene je ovde dočekao prizor kao sa akvarela, jer je jesenje žuto lišće prekrilo stazu do crkve belih zidova, iza koje se još promaljala magla. Crkva je građena tridesetih godina 14. veka i, prema arhitektonskim karakteristikama, predstavlja tip spomenika raške škole. Obavezno prošetajte po dvorištu, jer ćete tamo naći i fino očuvane rimske nadgrobne spomenike!

Od Karana vas put vodi kroz šumarke, preko proplanaka, krivinama, sve do Kosjerića. Grad nije veliki, pa krenite u šetnju. Sa mosta se pruža lep pogled na Skrapež, a kad se penjete prema delu gde se nalazi prepoznatljivi sat, proći ćete i pored takozvanog Starog hana. Potiče iz vremena posle osmanlijske uprave, izgrađen je 1854. i zaštićeni je istorijski spomenik. Ispred zgrade šarmantne arhitekture nalazi se i spomenik osnivaču Antoniju Kosijeru.

Kad skrenete desno u jednu od ulica, dok se ponovo spuštate ka mostu, videćete spomenik Karađorđu, vođi Prvog srpskog ustanka, u prirodnoj veličini ispred Doma kulture. U istoj zgradi je i Narodna biblioteka „Sreten Marić“, nazvana po jednom od uglednih stanovnika Kosjerića. Marić je rođen u selu Subjel 1903, bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Živeo je u Srbiji i Francuskoj.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Ovde je smeštena stalna izložbena postavka radova Lize Marić-Križanić, kao i onih na kojima je njen portret. Završila je francuski jezik u Beogradu, a slikarstvom počela da se bavi tokom studijskog boravka u Parizu 1924. U Beogradu je izlagala već od 1939. Njeni radovi se čuvaju u muzejima u Beogradu i Novom Sadu. Jedan od prvih portreta joj je, između ostalih, naslikao Pjer Križanić, slavni karikaturista, slikar i publicista, i kasnije suprug.

Kosjerić zovu i olimpijska varoš. Ovde se, naime, nalazi „olimpijska česma“ posvećena rodonačelniku olimpijskog pokreta u Srbiji, hotel „Olimpik“, te otvoreni bazen olimpijskih razmera. Dok šetete uz Skrapež, videćete i zgradu starog mlina, sportske terene, a možete da svratite i na dobru pastrmku. Onda u auto, pa u selo Seča Reka. Nije daleko, a smatra se da je ovde postojala crkva-brvnara još u 15. veku. Sadašnja građevina datira iz 1812. Crkvu krase i brojni spomenici-krajputaši, podignuti u sećanje na poginule u balkanskim ratovima. (Par godina kasnije sam ponovo ovo obišla sa kolegama. Pogledajte tekst „Zapadna Srbija Atrakcije“.)

Imala sam prilike da prisustvujem i prvom času „Škole mojih predaka“ u Subjelu, koji je Turistička organizacija Kosjerića uvrstila u redovnu ponudu. Tadašnja direktorka Snežana mi je objasnila da će deca biti u mogućnosti da se zaogrnu pletenim džemperima i stave šajkače na glave, kako su to činili njihovi vršnjaci 1932. kada je stara škola ponovo proradila. Nešto poput izleta „Srpska svadba“, kad se turisti, kaže, „oblače u svatove“.

Inače, Subjel je tog dana izgledao nestvarno, jer je proplanak bio okupan suncem i dečijom grajom, dok je varoš u podnožju još bila u magli.

Kosjerić je, ipak, najpoznatiji po seoskom turizmu. Popularna je destinacija za decu, pa tako grupe dolaze u domaćinstva poput „Milogošća“ ili „Gostoljublja“. U prvom su mi Ivana i Mile pričali kako su živeli u gradu, ali ipak rešili da se vrate i bave se ovim poslom. Godinama im dolaze deca iz raznih kulturno-umetničkih društava, privatnih vrtića, ali i dijaspore. Jer, ovde uče stare zanate, voze se traktorom, prave džem, krune kukuruz ili skupljaju lekovito bilje.

U „Gostoljublju“ (kliknite na link) sam prespavala i imala prilike da sa Marijom i Željkom popričam o njihovom iskustvu. Željko je jedan od inicijatora „Škole mojih predaka“, a osim što drži seosko domaćinstvo i ugošćava zaljubljenike u prirodu i dečije posete, već nekoliko godina se bavi projektima oživljavanja kulturne baštine.

A da vam ne pominjem kakav je tek Marijin ajvar!

Sledeća destinacija – Šta sve da obiđete u Prijepolju (Iznenadićete se!)

Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI