Šta videti u Guči

Sigurno nema osobe koju zanima Srbija, a da nije čula za Guču. E, pa, ovo mestašce je i mene odvelo u Dragačevo, ali ne u ono – „pravo vreme“. Jeste li se nekad zapitali kako izgleda grad trubača mimo Sabora? Ili – šta videti u Guči u koje god doba godine da dođete?

Sve sam vam ja to proverila, ništa ne brinite. A lako je i stići, odakle god da dolazite.

OD BEOGRADA: oko 170 km

OD NIŠA: oko 190 km

Ako vozite iz pravca Čačka, udaljeni ste oko 20 kilometara, iz Ivanjice oko 30, iz Kraljeva nešto manje od 50. I nemojte da vas buni gde ste se uputili, kao što se meni desilo. (Treba da se javim Turističkoj organizaciji Dragačevo, koja je u opštini Lučani, a ja idem u Guču?!)

Guča i Sabor trubača

Čuveni festival poslednjih godina okuplja oko pola miliona gostiju. Dugogodišnja tradicija održavanja trubačke smotre, ovo naselje je učinila prestonicom trube. U porti crkve Svetog arhangela Gavrila 1961. održan je Prvi dragačevski sabor trubača, na kojem je, kažu, bilo 10.000 posetilaca. Pobedio je Desimir Perišić.

Vrhunac saborskog programa predstavlja nadmetanje trubačkih orkestara, koje već 59 godina počinje himnom „Sa Ovčara i Kablara“. U vreme trajanja Sabora održavaju se i brojna takmičenja – mladih orkestara, zdravičara, sportska nadmetanja. Turiste najviše privlače Defile učesnika, improvizacija dragačevske svadbe i koncerti.

Šta videti u Guči

I tako, dođete u Guču kao ja, „u pogrešno vreme“ kad je tek krenulo proleće, a leto još nije ni u najavi (Sabor trubača je u avgustu, tek da podsetim), i računate da ćete se s trubama verovatno mimoći. Međutim, već na ulazu u naselje, na kružnom toku stoji spomenik prvom pobedniku Desimiru Perišiću, koji drži trubu. Još koji minut vožnje i uđete u centar, a tamo na glavnom trgu – Trubač. Okrenete se levo, a ono – Muzej trube.

Nema zabune, znate gde ste došli!

Ispred ulaza u muzej nalazi se skulptura-fontana, u obliku poređanih – truba, naravno. Simpatično bež zdanje na prvom spratu ima stalnu postavku posvećenu Saboru trubača. Ovde možete da se upoznate sa običajima kraja, da pročitate ponešto o samoj manifestaciji i poreklu sviranja, ali i da vidite trube iz kojih se nekada prolamao zvuk koji čoveka namah gane. Još mi je Rade iz Turističke organizacije pustio trubače u pozadini da mogu da napravim i poneki autentičan snimak iz muzeja, uz muziku koja je ovde postala više nego zaštitni znak.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Crkva u Guči

Preko puta se nalazi Centar za kulturu i sport, koji je i glavni organizator Sabora. Pored bioskopske sale, pozornice, biblioteke, ovde je smeštena i kancelarija Turističke organizacije Dragačevo.

Kad smo već kod toga šta videti u Guči, s druge strane muzeja stoji crkva Svetog Arhangela Gavrila iz 18. veka, čiju rekonstrukciju je pomogao knez Miloš Obrenović „sa 1.000 groša“. Njena fasada dominira među napupelim krošnjama. (Svratila sam i tokom leta da sa Radetom popijem kafu, i imala prilike da vidim i kako sve ovo izgleda kad sve procveta i ozeleni. A evo i kako smo se proveli i kada sam par godina kasnije vodila grupu digitalaca ispred turističke regije, kliknite na „Zapadna Srbija atrakcije“.)

Tu sam videla nekoliko plavih spomenika-krajputaša, mada Guča ima odvojen natkriveni Lapidarijum, gde su okupljeni ovi tradicionalni spomenici. U prijatnom dvorištu crkve možete da predahnete na klupi, a onda kroz tešku kapiju od kovanog gvožđa ponovo izađete na ranije pomenutog Trubača. Ako vam kojim slučajem treba pauza za kafu (ili mesto gde ćete završiti nešto posla na laptopu, kao u mom slučaju), sa obe strane ulice su kafići.

Lapidarijum je nedaleko odatle, maltene iza leđa Trubaču. Sastoji se od 33 nadgrobna spomenika i krajputaša, raspoređenih u tri sobrašice, od kojih neki datiraju iz 19. veka.

Bio je vikend kad sam se obrela u Guči, pa je čitavo naselje bilo mirno. Čak je i škola koja se nalazi u blizini Lapidarijuma bila sasvim tiha. Senke okolnih krošnji dale su poseban doživljaj spomenicima. Na nekima se razaznaju natpisi i lica, na nekima su uklesani ukrasi u vidu lišća i cveća, a na par njih sam videla, naravno, i trube.

Dragačevo i Lučani

Dragačevo je oblast u zapadnoj Srbiji ušuškana između tri planine – Ovčara, Jelice i Čemerna. Prostire se na površini od 661 kvadratni kilometar, od čega dve trećine pripada administrativnom centru Lučani. Okosnica turizma ovde je svakako Guča, simpatično naselje u dolini.

Varošica Lučani se nalazi u ravničarskoj obasti reke Bjelice i, prema poslednjem popisu, ima 3.888 stanovnika. Prvi put se pominje u turskom defteru iz 1476. godine. Najverovatnije je da je ime dobilo po „lučarima“, ljudima sa bakljama od luča, kojima je nekada osvetljavano naselje.

Kroz Dragačevo teku reke Bjelica i Zapadna Morava. Pošto je moja ruta bila takva da sam prethodno obišla čačansku stranu Zapadne Morave i Kablar (pogledajte tekst „Šta videti u Čačku“), bilo je vreme da se popnem i do Ovčara, s ove, druge strane reke.

Dok se vozimo kroz dolinu, gde vas dočeka prelep pogled kroz koji god prozor da pogledate, Rade mi priča kako do Ovčara imamo oko 20 kilometara i da ćemo stati da obiđemo manastir Svete Trojice i Sretenje. Ipak je Ovčarsko-kablarska klisura poznata i kao „Srpska Sveta Gora“, a Ovčar svakako ne treba da propustite kad smo već kod toga šta videti u Guči.

Prvi manastir slovi za jedan od najlepših u klisuri. Put zavija do jednog brežuljka, a kažu – do osamdesetih godina 20. veka dovde ni puta nije bilo. (Koliko li je sve ovo tek bilo nepristupačno u ono vreme kada su monasi rešili da u klisuri podignu srednjevekovne manastire – njih čak 10!)

Na kapiji nas dočekuje jedan od monaha, a pored nas došlo je i nekoliko turista iz Republike Srpske. Ovde trenutno žive tri monaha i dve stare monahinje. Muški je manastir, podignut je u 16. veku i više puta obnavljan. Pitam da li je nekada ranije bio oslikan, a monah kaže da je „od samih početaka bez fresaka“.

Pogled sa Ovčara

Rade je bio strpljiv dok sam prošetala dvorištem ne bih li napravila još snimaka, a onda smo nastavili da se penjemo Ovčarom do Sretenja. Ovo je ženski manastir i kažu da je među najbrojnijim u klisuri, u njemu živi oko 20 monahinja. Smestio se na obronku planine, okružen šumom, odakle puca prelep pogled na Kablar preko puta.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Pokušavam da ga što bolje uslikam, penjem se na obližnji brežuljak, spustim se do kapije, čučnem nebrojeno puta, krivim se u skladu sa fotoaparatom – dok Rade iz prikrajka škljoca sa svog mobilnog telefona. U dvorištu lepa bela crkva, sa strane konak sa tremom u drvetu. Tu nas monahinja poziva da sednemo na kafu i donosi i domaći kolač sa višnjama.

Mladi bračni par sa bebom sedi preko puta nas, svo troje zajapureni, kažu – krenuli su peške od podnožja, ostavili dole auto, misleći da manastir „ne može da bude mnogo daleko“.

„Sve sam sebi govorila: ’E, iza ove okuke mora da bude!’“, priča mlada mama kojoj se ovo penjanje prilično odužilo. Hodali su nekoliko sati uzbrdo.

Tu mi je i Rade pokazao šta je ispalo od svog onog njegovog škljocanja – raščupane kose, Danijela pokušava da uhvati još jedan nemogući kadar, u još jednom neprirodnom položaju. Dok biramo koje ćemo slike pustiti na društvene mreže, sladimo se još jednim kolačem, sa leve strane polako ustaje grupa planinara. Popeli su se peške, okrepili se uz vodu i kafu u manastiru, i sada nastavljaju uspon ka vrhu Ovčara. Preko puta nas, onaj mladi par s bebom… Malo vam pocrvene obrazi dok izlazite do parkinga. Ali ne od napora i uspona, kao kod onog ostatka sveta koji je danas pešaka posetio manastir.

Domaća trpeza

Na povratku nas zovu da svratimo do sela Milatovići, a tamo nas dočekuje domaćin Vladimir koji pravi „Dragačevku zlatnu“. Rakiju, naravno. Kaže, njegova šljivovica sastoji se od 30 odsto starih sorti. Iako se porodica već 150 godina bavi uzgojem voća i peče rakiju, Vladimir je tek pre sedam godina počeo da proizvodi „Dragačevku“. Pokazuje nam imanje, objašnjava kako se rakija uglavnom nabavlja preko sajta, dok njegova supruga postavlja sto i „neće ni da čuje da se ne poslužimo“.

Za stolom i vlasnik „Broćića avlije“, ugostiteljskog objekta koji nudi tradicionalni smeštaj i hranu u Guči. Broćići su, kako im piše na sajtu na koji su me uputili, kupovali stare vajate po okolnim selima, a onda ih premestili na jedno mesto i od njih napravili pomenutu avliju.

U okolini Guče nalazi se i jezero Vučkovica, koje je sve popularnije poslednjih godina i odakle „niču“ odlične fotografije na društvenim mrežama.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by 📸fotke 📚motivacija 🧭putovanja (@kreator.sen)

Malo sam se iznenadila što ću spavati osam kilometara od Guče, u brdima, u selu Gornja Kravarica, do koje treba stići po mrklom mraku i serpentinama. Ali, kad sam ujutru probala vruću lepinjicu i pršutu, dok se predamnom pušio kačamak uz domaći kajmak, bilo mi je jasno! Radičevići su napravili kompleks kuća uz restoran, bazen i propratne objekte, pod nazivom „Vajati“. Ovde prave i kajmak i sir, ali i domaće sokove od maline, ribizle, kupine, jagode… Domaćin Vladan mi uz doručak prepričava kako je kompleks otvorio 2006, ali da do 2017. dovde nije bilo ni redovnog puta. „Vajati“ imaju oko 30 kreveta i sezona im kreće od maja.

Kada dođete u Guču, možete da birate da li biste da budete smešteni bliže centru ili u okolnim selima. Evo linka gde možete da nađete ono što vama najviše odgovara. Imajte na umu samo da je u vreme Sabora sve puno, te treba mnogo ranije da razmišljate o smeštaju, parkingu, itd.

I eto mene sledećeg dana ponovo u centru Guče u kafiću sa laptopom pred sobom. Rade me slika u majici na kojoj piše „Guča je zakon“, u šanku jednog od kafića, a preko puta „Hemingvej“…

…I to me podseti kako sam obilazila Havanu na Kubi pre mnogo godina, ne bih li našla vilu u kojoj je živeo Ernest Hemingvej, i kako sam bila oduševljena Rondom u Španiji, gde je Hemingvej bio redovan gost. A evo ga i ovde. U Srbiji… Posred Guče – Hemingvej!

Sledeći iz Srbije: MAGIJA PEŠTERA

Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI

AKO KORISTITE PINTEREST, SAČUVAJTE PIN: