Šta videti u Užicu i Požegi

Ne možete da dođete u zapadnu Srbiju, a da ne pročitate šta videti u Užicu i Požegi, jer ćete vam ova dva grada biti na dohvat ruke. Da ne biste samo prošli pored i propustili sve zanimljivosti koje ovde mogu da se nađu, pročitajte tekst do kraja. Jer, ja sam svratila u oba grada (u više navrata)!

OD BEOGRADA: do Užica 195 km (Požega-Užice oko 20 km)

OD NIŠA: do Užica 240 km

Požega i Užice su putnicima najčešće tek natpisi na putokazima, dok se kreću od Beograda ka Zlatiboru ili Crnogorskom primorju.

Šta videti u Užicu i Požegi

No, meni rekoše da prvo treba da svratim do sela gde je rođen Miloš Obrenović… Nisam imala pojma da je to mesto baš ovde, kod Požege! A tek kad sam čula da je baš u Užicu izgrađena prva hidrocentrala u Srbiji po zamisli Nikole Tesle, i to samo pet godine posle one na Nijagarinim vodopadima (prve u svetu!), nije me trebalo dodatno ubeđivati. A vi onda vidite šta sve možete da propustite ako samo „prođete“.

Požega Srbija

Grad se prvi put pod ovim imenom pominje 1476. Pošto su stari grad spalili užički Turci 1805. i da bi od kasabe nastala varošica, knez Miloš je poslao državnog inžinjera da napravi urbanistički plan. On je u ravnici, kažu, pobio kolac, za njega vezao kanap i napravio krug. Tako je nastao „kružni trg“, oko koga su nicale kuće, mehane, dućani, a taj trg je danas glavno obeležje Požege. Nakon što je renoviran 2012, trg je dobio moderan izgled, gradu doneo nagradu za najuspešnije arhitektonsko delo i proglašen je za najlepši u Srbiji.

Požega je važno čvorište puteva u ovom delu zemlje, a ovuda prolaze kako bitni magistralni putevi, tako i železničke pruge. Prema popisu iz 2002. grad ima više od 13.000 stanovnika, dok u čitavoj opštini živi gotovo 30.000 ljudi.

Prva stanica – selo Gornja Dobrinja! Jelena iz lokalne Turističke organizacije mi je objašnjavala kako u rodnom mestu Miloša Obrenovića postoji Spomen-kompleks srpskom knezu, da je tu čuveni Čardak koji je on sam sagradio 1860. kao zadužbinu svom ocu Todoru (ili Teodoru), koji je i sahranjen u dvorištu obližnje crkve. Pretresale smo detalje iz života kneza Miloša dok smo se vozile nekih 20 kilometara od grada.

Naime, Miloševa majka Višnja ponovo se udala za siromašnog seljaka Todora Mihailovića, a imala je decu i sa prethodnim mužem – Obrenom Martinovićem. Pretpostavlja se da je Miloš (rođen Todorović), kasnije promenio prezime zbog svog polubrata, srpskog vojvode Milana, i uzeo njegovo po ocu Obrenu.

Bilo je zanimljivo čuti da se u Čardaku nekada boravilo za vreme crkvenih sabora. U pitanju je mala drvena zgrada pokrivena šindrom. Sa desne strane Čardaka stoji crkva Svetih Apostola Petra i Pavla koju je, takođe, podigao Miloš Obrenović kao svoju zadužbinu 1822. na mestu stare seoske crkve. Sa leve strane Čardaka – spomenik knezu. Začudilo me je što smo među Miloševim stopalima zatekle gomilu kovanica, požutelih od vlage. (Da li su i ovde posetioci ostavljali novac, kao što je običaj da se daruju svetinje i sveta mesta, ili je u pitanju neko drugo verovanje?)

Sam spomenik knezu je takav da deluje kao da on i danas nadgleda selo na brdašcetu preko puta. Tamo se vidi i škola koju je Miloš podigao 1857. Jelena kaže da škola i dalje radi, ima đake do četvrtog razreda. Popele smo se putem i do tamo, napravile nekoliko fotografija i uzvratile pozdrave meštanima koji su sedeli za stolom u improvizovanoj kafanici-pošti-prodavnici, sve u jednom! Ne sećam se da sam još negde videla saksiju sa cvećem na žutom poštanskom sandučetu. Kao da ste se vratili u neka „sporija“ vremena!

Dok vozim nazad u Požegu, sa zanimanjem slušam kako je TOP dala da se napravi odora kakvu je nosio Miloš Obrenović. I već mi se po glavi vrzma kako bi bilo sjajno da turiste u Spomen-kompleksu može da dočeka slika i prilika kneza, neko ko bi u njegovo ime govorio o ondašnjim vremenima. Nešto poput obilaska Konaka kneginje Ljubice u Beogradu. (Ko je bio „na kafi sa kneginjom“ zna o čemu pričam.)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Na ulazu u grad, svraćamo i do Železničkog muzeja. Nije uopšte važno da li ste zaljubljenik u vozove ili ne, jer gde ćete još da vidite stari šalter gde su vam na kartu utiskivali datum gvozdenom presom, ili prastaru furunu pored koje su se grejali putnici u čekaonici. A na šinama modeli lokomotiva, koji više podsećaju na ono što ste videli u crno-belim filmovima, nego na nešto što je zaista tako istrajno radilo i vuklo gomile putnika godinama. Svakako nešto što treba da stavite na listu „Šta videti u Užicu i Požegi“.

Muzej se sastoji od četiri koloseka, stanice, brojnih vagona, lokomotiva. Tu ćete videti čuvenog „Ćiru“, ali i „Milana“. To je prva lokomotiva proizvedena na Balkanu 1882. i nosi ime tadašnjeg kralja Milana Obrenovića. Ovde se nalazi i lokomotiva „Rama“ iz 1873. Kažu, proizvedena je u Nemačkoj i postoje samo još dve u svetu – jedna je u Japanu, a druga ovde, u Požegi. Poseban doživljaj sigurno nosi i činjenica da dok obilazite stare vagone, zapravo čujete i huku vozova – i to sa nove železničke stanice koja je tik pored.

Topao dan smo Jelena i ja iskoristile i za prijatnu limunadu na čuvenom Trgu u gradu, i to uz pogled na kneza koji ponosno stoji i ispred zgrade opštine. Tu sam ponovo svratila sa kolegama-digitalcima kada sam imala priliku da predvodim grupu u ime Turističke organizacije regije Zapadna Srbija, što možete da vidite ispod ili pogledajte i taj tekst. Sjajno druženje u lepom okruženju!

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Potpećka pećina

Nalazi se u selu Potpeće, između Požege i Užica, na dva kilometra od magistralnog puta. Naselje je najverovatnije dobilo ime kao „selo pod pećinom“. Pećina je najpoznatija po monumentalnom ulazu koji je u obliku potkovice i visok je 50 metara, a širok između 12 i 22. Ovo je najviši pećinski ulaz u Srbiji i na Balkanu. Pretpostavlja se da je pećina bila čovekovo stanište još u vreme neolita, a ovde su otkriveni ostaci keramike, obrađenih jelenskih rogova i kamenog oružja.

Posetiocima je na raspolaganju staza od 555 metara koja ide preko 700 stepenika kroz pećinske dvorane. Srednja temperatura je oko devet stepeni. Iz pećine izbijaju vode ponornice u vidu reke Petnice. Obilasci se organizuju na svaki pun sat uz pratnju vodiča, od aprila do kraja oktobra, od 10 do 16 sati. 

Iz Požege se čas posla nađete na magistralnom putu, kod putokaza za skretanje za Potpeć i Zlakusu. Onda još par kilometara uskim asfaltnim putem, malo uzbrdo, i eto vas kod pećine. Kola mogu da se ostave na nekih 100 metara od ulaza. Odmah znate da ste blizu, jer se čuje huka reke koje izbija iz ovog zemljinog grotla. Pošto sam stigla pola sata ranije, prošetala sam okolo, popela se stepeništem do kapije (izbrojah 180 strmih stepenika), uživala u pogledu odozgo i pokušavala da izbegnem komarce (koji me nekim čudom uvek nađu!). Uskoro se pojavio i Aleksandar, vodič, vraćao se iz obilaska sa prethodnom grupom turista. Posetioce inače vodi na pun sat, a nekad, kaže, grupa bude velika, nekad ne. Pogodilo se da sam došla u podne, po vrućini, i da su brojnije grupe bile pre i posle mog obilaska, a baš u podne – samo ja. Kakva privilegija da maltene imate privatnu turu.

Popeli smo se do Gornje pećine. Aleksandar je objašnjavao da se stepenište sa ulazom sa druge strane otvora urušilo pre nekoliko godina, pričao je o pronađenoj grnčariji iz doba neolita, pokazao mi prepoznatljiv otvor u obliku mamuta, a onda smo krenuli i u obilazak zatvorenih pećinskih dvorana. Hodnik je vlažan, bogat stalagmitima i stalaktitima, ponegde treba da se sagnete, a onda opet izađete u (još jednu) prostranu prostoriju. Svaku krasi naročita dekoracija, karakteristična za ovu pećinu, a mnogi oblici nose i simpatična imena. Obići ćete „Snežanu i sedam patuljaka“, „Nevestinski veo“, „Don Kihota“, videćete ukrase u obliku bebe, čeljusti aligatora, a legenda kaže i da su ovde živele dve ale. Dok sam ja šljapkala po vlažnom podu (u baletankama koje su već bile blago blatnjave), vodič priča kako smo došli do „Dvorane zmajeva“, te da su ovde po predanju živela dva zmaja koji su čuvali lekoviti izvor. Voda je lečila razne bolesti, ali i pomagala nerotkinjama.

„Kada je izvor presušio, zmajevi su se skamenili. I od tada ih evo – ovde!“, pokazuje mi Aleksandar.

Nije ni čudo da su se za ovu pećinu vezivale magične priče, pa samo zavirite u njene hodnike! (Da ne zaboravim, za vazduh u pećini kažu i da je izuzetno blagotvoran za pluća. „Dva u jedan“, lepo i korisno!)

Zlakusa

Selo između Požege i Užica, poznato po zemljanom posuđu, ali bogato i šumama, lekovitim biljem, ribnjacima. Zlakusa je selo grnčara, jer se mnogo domaćinstava i danas bavi ovim zanatom. Ovde može da se kupi keramičko posuđe, ali i da se prisustvuje njihovoj izradi. U selu se organizuju razne manifestacije koje uključuju pravljenje ili upotrebu posuđa, kao što su međunarodna kolonija umetničke keramike u avgustu ili takmičenje u kuvanju u zemljanim posudama na jesen.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Već na magistrali ćete videti tezge sa grnčarijom, što vam je znak da ste blizu. Ako, kao ja, prvo odete do pećine, onda imate oko kilometar nazad do sela. A onda na brežuljku i Etno park „Terzića avliju“.

Ovde sam i ranije svraćala, obišla mali muzej i prelepu baštu koja je uvek puna cveća i živih boja. U restoran parka se obično dođe na kafu s ratlukom ili na neki od specijaliteta u prijatnom tradicionalnom ambijentu, ali imajte na umu da ovde možete da uđete u jednu od dve srpske kuće, od kojih je jedna stara više od sto godina. U jednoj se svakodnevno boravilo, pa ćete tu danas naći nekadašnje školske klupe i brojne druge tradicionalne predmete, dok su se u drugoj primali gosti, a tako je nameštena i danas. U dvorištu se nalaze i nekada uobičajeni objekti poput mlekara, šupe, salaša i bunara.

Užice Srbija

Grad sa okolinom krajem 12. veka ulazi u sastav srednjevekovne države Stefana Nemanje, a pominje se u dokumentu iz 1329. Kasnije je ušao u sastav države kneza Lazara, a zatim bio u rukama Turaka. O ovim vremenima i dalje svedoči visoko utvrđenje iz 14. veka, koje se nalazi visoko na brdu iznad današnjeg grada, sa tri strane opasano rekom. Užice je bilo ustanički centar za vreme Otomana, ali i vojna baza i strategijsko mesto u raznim ratovima, od austro-turskih do Drugog svetskog.

Kralj Aleksandar Obrenović postavio je ovde kamen temeljac 1899. za izgradnju prve hidrocentrale na Đetinji. Grad je dobio električno osvetljenje godinu dana kasnije, a ubrzo se razvio u snažan privredni i kulturni centar.

Ko je ovuda prolazio kolima, nije mogao da ne primeti zidine Starog grada na vrh’ brda sa desne strane. Ako ste od onih koji „teško puštaju volan“, znajte da kolima možete da dođete skroz do tvrđave. Lako ćete se orijentisati, jer ćete naići na putokaze za tvrđavu čim uđete u grad. A odozgo sjajan pogled na čitavu naseljenu dolinu! Kad samo pomislite da su se ovde vodile bitke još pre sedam-osam vekova i čega su se sve ovi teški zidovi nagledali, a i dalje ponosno stoje, morate da budete puni poštovanja.

Prvi pouzdani izvori iz 14. veka kažu da je tvrđava pripadala vlastelinskoj porodici Vojinović, a onda i Nikoli Altomanoviću koga je knez Lazar porazio i ovde zarobio 1373. Kroz istoriju je više puta rušena i renovirana. U gornjem delu je imala polukružnu kulu, u srednjem objekte za smeštaj vojske i opreme, a u donjem kulu kojom je bila povezana sa rekom.

Odličan pogled na tvrđavu imaćete i sa vidikovca „na krstu“, sa brda preko puta Starog grada koje pripada naselju Veliko Zabučje. Na oko 10 km od centra Užica prema Zlatiboru, kod prve pumpe na koju naiđete sa desne strane, treba da skrenete levo da biste stigli do vidikovca. Imala sam tu sreću da me u obilazak povede niko drugi do tadašnji direktor Regionalne turističke organizacije Zapadna Srbija Miroslav Rađen, i sve mi objasni „iz prve ruke“.

Čula sam priče ranije kako se i ovaj Stari grad vezuje za „prokletu Jerinu“, suprugu despota Đurađa Brankovića iz 15. veka. Legenda kaže da je Jerina i ovde terala trudnice da rade na izgradnji tvrđave, a „đecu“ je bacala u reku – te otud naziv reke Đetinje. No, užička tvrđava je postojala i mnogo toga preturila preko glave pre nego što se Jerina pojavila na srpskoj političkoj sceni.

Sada od tvrđave možete da se provozate i ziplajnom, što smo mi učinili tokom putovanja digitalaca kroz regiju. Evo malo da virnete kako to izgleda:

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Reka Đetinja se uliva u Zapadnu Moravu, a dolazi sa Tare. Na samo par kilometara od centra Užica možete da vidite gde počinje njena klisura, a ona je zaista vredna posete i nešto što treba uvrstiti u onaj naši spisak „Šta videti u Užicu i Požegi“. Proglašena je prirodnim dobrom i poznata po raznim ekološkim specifičnostima, kakav je dnevni leptir, na primer. U klisuri imate brzake bogate ribom, dok je reka u delu bližem gradu omogućila i da se napravi Gradska plaža, koja je leti puna kupača i izletnika.

Ali, ono po čemu je Đetinja nadaleko poznata jeste hidrocentrala! Naime, čuveni srpski profesor i naučnik Đorđe Stanojević procenio je 1898. da je reka dovoljno snažna da može na njoj da se podigne centrala po Teslinim principima, prva te vrste u Srbiji, da osvetli ulice grada, ali i da pokreće pogon tadašnje Tkačke radionice. Oprema za izgradnju hidrocentrale dopremljena je iz Beča, dok su je iz Kragujevca, kažu, vukli volovi, i to njih 12. Danas se ovde nalazi i Muzej tehnike.

U Užicu možete da posetite i Jokanovića kuću s polovine 19. veka, koja je proglašena kulturnim dobrom. Ovde su živeli bogati užički trgovci. Zanimljiva su zdanja Narodnog muzeja, Užičke gimnazije iz 1838, a svakako ćete prošetati prostranim Gradskim trgom i probati – komplet-lepinju. Pršuta, sir, kajmak, proja, neki su od specijaliteta Zapadne Srbije koje ćete naći i u Užicu, ali se Užičanima priznaje da je „prava“ komplet-lepinja potekla baš odavde i da je nigde ne prave kao u ovom gradu. Užičani se mršte i kad čuju da se u nju stavljaju pršuta ili ćevapi, jer „to onda nije prava komplet-lepinja“. Sigurno će vas odvesti do „Šuljagine“ pekare da je probate (za par stotina dinara uz jogurt), gde se ona, kažu, „krčka“ u otvorenoj peći – mada se sami trude da je ne jedu često, „zbog linije“.

Da li da vam kažem da sam se posle svih onih specijaliteta i komplet-lepinja iz zapadne Srbije vratila u Beograd sa par kilograma više. Domaćinski kraj, nema šta!

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Turistička Organizacija Užice (@touzice)

Požega Užice smeštaj

Ova dva grada vam daju mogućnost smeštaja bilo u urbanoj sredini ili u okolnim selima, odnosno u prirodi. Ako biste da budete baš u Užicu, kliknite na ovaj link i izaberite neki od smeštaja i hotela. Požega vam nudi smeštaj različitog tipa, bilo u gradu ili u okolini (kliknite ovde). Možda ste ipak za neko etno selo? Može i to, naravno, pogledajte ovde, u pitanju je smeštaj u selu Rasna.

Naravno, nećete pogrešiti i ako odete na Taru ili Zlatibor, a onda svratite na jedan dan u neki  od ovih gradova. Samo se prethodno spremite, sve ovo iščitajte i napravite plan – da nešto ne propustite.

Sledeća destinacija – Mokra Gora i Kosjerić

Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI