Šta videti u Abu Dabiju

Evo mog iskustva o tome šta videti u Abu Dabiju. Naime, dok sam fotografisala sve one džamije po Dubaiju, setila sam se da sam u jednom od dokumentaraca svojevremeno gledala kako je građena jedna velelepna, bela, u blizini Abu Dabija, te mi je još tada prošlo kroz glavu kako ću sigurno, ako me put ikad nanese na tu stranu sveta, to morati da vidim uživo. A put me je, evo, ipak doveo u Dubai. Na nepunih 150 kilometara od Abu Dabija!

Iz Dubaija je moguće otići u obilazak glavnog grada Ujedinjenih Arapskih Emirata, i to bilo preko turističkih agencija ili u sopstvenoj režiji. Ture su oko 50 evra, s tim što će minibus doći po vas u hotel, odvesti vas u Abu Dabi, tamo stati na nekoliko mesta kako biste obišli i tamošnje znamenitosti, a zatim vas vratiti u hotel posle oko šest sati izleta. Jedino se može desiti da se polazak odlaže ukoliko nema dovoljno turista. Druga opcija je da odete sami, pa ili autobusom (karta je 25 dirhama, oko pet evra, u jednom smeru), pa da se po gradu dalje snalazite uz mapu i taksi, ili da iznajmite auto, što je takođe vrlo dostupno. Put ne možete da promašite, jer postoji samo jedan – kroz pustinju.

Šta videti u Abu Dabiju

Od Dubaija za 30 evra

No, pored onih bezbroj pitanja kojima sam dosađivala filipinskim vodičima „otvorenog autobusa“, uputim još po koje i tako saznam da i oni voze u Abu Dabi, gde takođe funkcioniše tura po istom principu kao u Dubaiju. Pošto sam i Dubai obišla s njima, agencija nudi popust za odlazak u Abu Dabi, te me taj izlet dođe tek oko 30 evra. (Kliknite na link da vidite šta sve nudi Big Bus.)

Jedini problem je što se u osam ujutru kreće od „Vafija“, dakle do tamo ćete metroom ili taksijem, i tu vas u povratku i iskrcavaju, dok se iz Abu Dabija kreće u pet popodne iz tamošnje Marine. Pa, šta uspete da vidite u međuvremenu.

Ovolike su mi oči bile kad mi rekoše da je prva stanica, pre ulaska u grad, upravo – Velika džamija šeika Zajeda, te da je turistima dozvoljeno da uđu u 10 sati ujutru. „Imaće lokalnog vodiča, i moraju da ponesu odgovarajuću odeću.“

Ovo se ne propušta! Snađem se navrat-nanos, pozajmim pantalone od prijatelja koji u Dubaiju žive (tu anegdotu imate u posebnom tekstu o velikoj džamiji u Abu Dabiju), nema se vremena za neplanirani šoping – i ranom zorom pravac bela džamija.

Vožnja do Abu Dabija

Onda polako počinje da dolazi do izražaja sva nonšalantnost lokalnih agencija. Rekli su da autobus od „Vafija“ kreće u osam, iako mu je zapravo satnica u pola devet, „jer klijenti često umeju da kasne, pa im se kaže da tu budu ranije“. Ja sam i tako stigla 20 minuta pre i jutros ustala ko zna kad da bih stigla na vreme, no dobro, argument ima smisla.

Sačekam tih skoro sat da se konačno krene, pitam ponovo da li u tom slučaju stižemo u 10 do Velike džamije, jer rekoše da samo tada može da se uđe – a zapravo zbog toga prvenstveno i idem u Abu Dabi.

„Ne brinite, gospođice, prebacićemo vas na vreme, tamo ste pre 10 sati“, reče žena uz osmeh.

„Zavalim“ se u plastičnu stolicu i pokušavam da fotografišem pustinju kroz koju prolazimo, a koju izgleda da seče samo ovaj široki autoput sa ograničenjem brzine od 140 kilometara na sat.

Prođe sat vremena – napolju i dalje pustinja. Sat i po – ništa sem peska. Dakle, već je prošlo i 10:30! Ako ne budem ušla u džamiju, svo mlaćenje po Abu Dabiju na 45 stepeni gubi smisao. Napolju je previše toplo. Vozač je znao (ili nije), da treba da stigne do 10, vodiča u autobusu nema, jer će vas na prvoj stanici u Abu Dabiju dočekati druga devojka…

Šta videti u Abu Dabiju :: Čudo od mermera

Autobus se konačno zaustavio ispred džamije. Auu, još je lepša nego na slikama!

Ne smem ni da mislim šta će biti ako više ne može da se uđe, te zatrpah Filipinku pitanjima. Ona se izvinjava, „nije do nje“, vozač je svoje odradio, izašao je da zapali, njega se ne tiče, i jedino što sam uspela da izgovorim je: „Ne treba da vam je žao, samo me, molim vas, ubacite u tu turu kroz džamija koja je počela pre pola sata.“

Nakon puno onih – „žao mi je“ i „sad ću da proverim“, samo sam požurila ka džamiji, ostavljajući iza sebe i autobus, i vozača, i tog novog vodiča. Na samom ulazu saznam da je hram zapravo otvoren za posete turista gotovo tokom čitavog dana, da su ture koje vode lokalni vodiči besplatne, i da se organizuju nekoliko puta dnevno. Jedna će biti već u 11 sati! (Da sam samo znala, da se ne stresiram.)

Tepih od 5.400 kvadrata

Trk do ulaza, tamo vas ljubazan Arapin uputi u prostoriju u kojoj ćete uzeti abaju za žene i dišdašu za muškarce. (Obavezno pročitajte prethodni tekst o velikoj džamiji u Abu Dabiju i kako sam se obukla za ovu priliku!)

A džamija sva bela, uz fontane sa strane, sijaset stubova, ogromno dvorište na kojem se izvijaju mermerne šare cvetova i listova. Ne znate gde biste prvo gledali i šta fotografisali!

Ne liči ni na jednu koju sam videla u arapskom svetu (iako sam ih videla poprilično), više podseća na indijski Tadž Mahal. Bele kupole (njih 80), četiri minareta, na vrhu stubova kojih ima tačno 1.000 – motivi palminog lišća u zlatu. Unutar malih kupola na šetalištu, izvod iz Kurana na tri vrste arapskog pisma. Sa strane – česma, pokretne stepenice za toalet u podzemlju, po sredini glavni ulaz. Turisti koji se tiskaju, pirka vetrić, blješti beli mermer, zaslepljuje, ali zbog toga upravo i ostavlja utisak potpuno nestvarne građevine oko koje se izvija – samo pesak.

Lokalni vodiči će vas uvesti u predvorje sa satom na zidu koji obeležava vreme svih pet molitvi tokom dana, a onda i u ogromnu prostoriju u kojoj se muslimani mole i gde može da stane 7.000 ljudi, ne računajući dvorište. Tokom verskih praznika, na čitav prostor džamije može da se smesti oko 40.000 vernika! Na zidovima i podu između stubova, motivi koji podsećaju na bisere, u skladu sa tradicijom ovdašnjeg naroda. Dugačak persijski tepih, ručno tkan u Iranu – u jednom komadu, koji ima više od 5.400 kvadratnih metara i dovezen je vozom. Džamija se ponosi romantičnim svodovima, lukovima, velikim zlatnim lusterima.

Ovde je sahranjen i sam šeik Zajed, koji nije dočekao da džamija otvori vrata vernicima (2007), jer je preminuo tri godine ranije.

Glavni grad UAE

Pošto mi se želja ispunila i dva sata sam šetkala po belom mermeru, napravila stotinak fotografija, sad mogu mirno i u dalji obilazak Abu Dabija. Autobus je krenuo u grad, ali nam usput rekoše da nećemo moći da se popnemo na drugu liniju koja vozi do „Ferarijevog“ zabavnog parka i kroz ostrvo Jas, jer je prvi polazak u tri popodne, te je nemoguće stići autobus za povratak u Dubai iz Marine u pet.

Turisti kojima je već bilo dosta ove „organizacije“, otišli su taksijem, te ostatak dana obilazili Abu Dabi u sopstvenom aranžmanu. A ja se, posle oko sata vožnje autobusom kroz grad, začudih što je Abu Dabi zapravo mali, bar u poređenju sa Dubaijem. Jer, znam da je glavni grad, a i najveći snabdevač naftom kako drugih emirata, tako i svetskog tržišta.

U Abu Dabiju je pronađena nafta 1958. a u Dubaiju osam godina kasnije, s tim što su nalazišta u ovom drugom već gotovo iscrpljena. Abu Dabi zapravo pokriva 10 odsto od ukupnih naftnih rezervi sveta. Nakon pronalaska nafte, došlo je i do ujedinjenja emirata.

Naime, posle pada muslimanskih imperija, Britanci i Portugalci su se zainteresovali za ovu oblast Zaliva, upravo zbog strateškog položaja koji povezuje Evropu i Indiju. Dubai je, tako, zajedno sa drugim emiratima, od 1892. bio u rukama Britanaca a nezavisnost je stekao tek 1971. kada su šeici Abu Dabija i Dubaija odlučili da se emirati udruže u jednu državu. Osim ova dva pomenuta, te Adžmana, Fudžejre, Šardže, Um al Kuvajna, godinu dana kasnije im se pridružio i Ras al Kaima, te državu otad čini sedam emirata. Vođe emirata izabrali su lidera Abu Dabija za vladara nove države, pomenutog šeika Zajeda bin Sultana al Nahjana.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Šta videti u Abu Dabiju :: Pogled sa 74. sprata

Usput ćete videti visoke zgrade, jednu neobičnu kružnog oblika, Trg al Itihad, veliko arapsko lonče za kafu na trgu ispred „Abu Dabi mola“, iransku pijacu, fontanu u Korniču, puno zelenila uz sređeno šetalište i plažu, ali i puno delova koji su i dalje u pesku i kranovima.

Tako će vas provesti i kroz „najveće turističko selo“, koje je u stvari bilo tek u gradnji i gde će vam se pohvaliti budućim muzejom „po ugledu na Luvr“.

Najbolji pogled na grad svakako je sa vidikovca Etihad kula, koji se nalazi na 74. spratu u prijatnom ambijentu finog restorana. Ovo svakako ulazi u spisak „šta videti u Abu Dabiju“. Odatle se odlično vidi jedan od najluksuznijih hotela, „Emirats palas“, te luka i ostatak grada. U luci se možete popeti na kafu i na vrh Skaj tauera u okviru „Marina mola“, odakle takođe puca pogled na ovaj grad na obali.

Te tako, uz pokoju kafu i sendvič, ćaskanje sa arapskom decom koja vežbaju engleski i Libankom koja se tek pre dva meseca preselila u Abu Dabi a i dalje se, kaže, „oseća kao stranac“, došlo je vreme za povratak u Dubai.

Filipinka iz autobusa pita na ulazu u vozilo da li smo zadovoljni, uz entuzijastički smešak, i koristi priliku da vam preporuči i „noćnu turu“ njihove agencije, „da vidite Dubai u punom sjaju, i to sve uz popust pošto ste već bili na dve naše ture“.

„Hvala najlepše, možda neki sledeći put.“

(Da me ne shvatite pogrešno, put u Abu Dabi je ispao vrlo povoljan, samo se ne treba nadati nekoj ozbiljnijoj organizaciji. Ako biste nešto drugačije, kliknite na ture po Abu Dabiju koje sam vam ostavila iznad.)

Sledeći: KRSTARENJE KRIKOM

Svi tekstovi SERIJE o Dubaiju