Ideju za ovo putovanje mi je zapravo dao Endrju Arčibald Pejton, britanski diplomata 19. veka, na čiju sam knjigu slučajno nabasala jednog od tih dana u biblioteci. On je putovao kroz “turske zemlje”, što je tada bio i veliki deo Srbije koja se i dalje borila sa oslabljenim Otomanskim carstvom.
Pejton je išao od Beograda zapadno prema Drini, bio oduševljen mešanjem različitih kultura, narodnim običajima, i jedan je od prvih zapadnjaka koji je pisao o srpskoj kuhinji. Uživao je u bogatoj i izdašnoj prirodi. Čak je napisao i “da je vuk”, da bi samo mogao da poželi “da bude vuk u Srbiji”…
Ovo je bilo previše privlačno da bi se preskočilo, mnogo lep izazov! Kako sam uzela knjigu u ruke, tako me je preplavilo isto ono uzbuđenje koje inače imam kada planiram sledeće putovanje.
“To je to”, pomislila sam: “Moram da pratim ovog gospodina, da putujem kroz MOJU Srbiju NJEGOVIM stopama!”
Pejton je, doduše, išao na konju, ali ni moj mali francuski “lav” nije bio loš, sa svojih stotinak konjskih snaga. Ideja mi se već oblikovala u pitanje – šta bi on video danas, da ponovo na konju ide kroz Srbiju. S druge strane, i tako nisam videla sva ta naselja i putiće na zapadu zemlje, te je ovo bila prilika koja kao da me je čekala u biblioteci, da me napadne i vrisne mi na uvo: “Krećemo li više?!”
Požurila sam do redakcije, uspela da uzmem nekoliko slobodnih dana za čitav feljton tekstova zauzvrat koje sam obećala da ću doneti s puta, odvezla “lava” do pumpe po “sledovanje”, i bila prilično uzbuđena. Jer, kada putujete izvan zemlje, i to često “solo”, ume da vas spopadne osećaj nesigurnosti – em je daleko, em je nepoznato okruženje. Ali ste zato potpuno opušteni kada se krećete u sopstvenoj državi! To je ipak domaći teren, ne možete čak ni da se izgubite…
Bar sam tako mislila tada.
Sledeći: BILIJAR U TURSKOJ ODEĆI (2)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka
