„Kao da su mi pevale one male tice: ‘Putuj, putniče! Putuj po ovoj tvojoj otadžbini! Mala je ona, ali je veličanstvenija od najvećih carevina. To što gaziš nije samo zemlja, to je krv tvojih dedova i pradedova, njom je ona orošena. Jer, samo iz krvi može da udari ovaka bujina!'“, napisao je Janko Veselinović 1891. u noveli „Ašikov grob“.
Tako smo se i mi „naoružali“ Veselinovićevim pripovetkama, ali i knjigom Endrua Arčibalda Pejtona „Srbija, boravak u Beogradu 1843-1844“ (diplomate koji je prvi u ono vreme Britancima predstavio kajmak i šljivovicu), i put je mogao da počne!
Pejton je krenuo iz Beograda na zapad, prema Drini, doduše na konju, a mi smo se, skoro dva veka kasnije, smestili u auto i krenuli prema Obrenovcu. Prva stanica – Šabac, gde je Veselinović išao u gimnaziju i živeo nekoliko godina.
Srbija „iznutra“
Prošli smo pored Obrenovca. Put nije najsjajniji, zapravo je tipično srpski – krpljen u ko zna koliko navrata, na pojedinim mestima su u toku i radovi (za koje, naravno nema znaka), pa ne možete tek tako da uživate u pogledu na okolno zelenilo, šume i sela kroz koja prolazite, jer lako možete ostati bez točka. (Bar je tako bilo kada smo mi tuda prolazili.)
No, to i jeste čar ovog puta, podsetimo se mi, poenta i jeste da izbegavamo magistrale i vidimo što više Srbije „iznutra“. Usput – selce, bez vidno istaknutog imena, mala ulica koja prolazi pored crkve, narod koji svojim poslom ide uz i niz put i čudi se jedinim kolima beogradske registracije koja su izgleda „debelo zalutala“.
Srećom, to nije bio slučaj. Iz Banjana (a može biti da je to bilo ono selce), izlazi se na Debrc, a odatle se ponovo uključujete na magistralu Obrenovac-Šabac (uz jedno simpatično „svraćanje“ do Uba?!). I očas posla, eto Šapca. Opet neki nemušti znak na prilazu gradu: ako hoćete za Beograd i Novi Sad, skrenite desno, ako hoćete za Loznicu – levo. Nigde ne piše da ste zapravo ušli u Šabac.
„Bugarski šarm grada“
„Ušao sam u Šabac širokom ulicom, mestimično popločanom drvetom. Sve radnje su otvorenog tipa, i Šabac izgleda kao neki pristojan grad u Bugarskoj“, napisao je Pejton. Pa sad, možda je onda, polovinom 19. veka ličio na Bugarsku. A to je tada svakako bio kompliment. No, mi smo pokušali prvo da nađemo čuvenu Karađorđevu ulicu, šetalište na koje su Šapčani ponosni, ulicu čije smo fotografije iz 1900. godine videli pre puta. Ovde bi, pride, trebalo da se nalazi i turistički informativni centar. Nije nam palo na pamet da će biti presudno što smo došli u nedelju popodne!
Nađosmo šetalište. Sam centar grada. Rekao bi čovek da smo u nekoj „mini Knez Mihailovoj“. Parking – crvena zona. Ali, nedelja je, pa nije ni važno. Ostavimo auto, pa u „đir“. Na vratima tustičke kancelarije dočekalo nas je pomalo nelogično obaveštenje. Kancelarija radi do subotnjeg ranog popodneva, a onda je zamandaljena do ponedeljka ujutru. Zar niko ne računa na „vikendaše“ koji će skoknuti na dan-dva da malo upoznaju Šabac i okolinu! Ni slutili nismo da će nas čuveno radno vreme pratiti sve vreme našeg puta…
Bilijar u Srba
„Video sam malo radnji sa zastakljenim izlozima i tezgama u evropskom stilu. Sjahao sam kod glavnog hana koji je imao i kafanu i bilijar kakvi se viđaju u mađarskim provincijskim gradovima.
Zbilja je neobično videti Srbe koji ovde nose staru tursku nošnju – udubljene u taktiku karambola, kako veoma neorijentalno skakuću oko stola, balansiraju na jednoj nozi, odevene u ogromne pantalone, i nisko se saginju nišaneći da izvedu najbolji udarac“, pročitasmo u Pejtonovoj knjizi.
To bi bilo simpatično videti, pa smo mogli samo da pozavidimo britanskom diplomati koji je bio svedok igre bilijara u Srba u 19. veku. Od njegove knjige se ne odvajamo.
Prenoćište u centru
Ugledamo hotel „Zeleni venac“ usred Karađorđeve, raspitamo se za smeštaj i parking i ostavimo stvari.
Recepcionar nas uputi da u kućici „Parking servisa“ kupimo kartu za auto, a tamo se ispostavi da se one ne prodaju nedeljom. Dakle…
„Pa, tako vam je to. Ali nije komplikovano, sve se da srediti“, umirivao nas je fini recepcionar.
Parking može da se plati SMS-om, rekoše nam. Besplatan je nedeljom, ali s obzirom na to da smo mislili da prespavamo u Šapcu (i sačekamo da se otvori kancelarija onih koji su zaduženi za turizam), moguće je platiti takozvanu celodnevnu parking-kartu.
Sledeći: KAD SE IZGUBITE U ROĐENOJ ZEMLJI (3)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka
