„Produžio sam do konaka ili državne zgrade, da predam svoja pisma. Bila je to velika zgrada građena u carigradskom stilu, koja bi svojim polukružnim prozorima i orijentalnim sobama mogla da zadovolji i na Bosforu. Kada sam ušao, uvedoše me u kancelariju pomoćnika načelnika.
Na prvi pogled mogao sam da pomislim da se nalazim u nekoj zvaničnoj austrijskoj kancelariji“, napisao je naš britanski „saputnik“. Endrju Arčibald Pejton bio je britanski diplomata koji je putovao kroz Srbiju u 19. veku i o tome napisao knjigu. Idemo njegovim stopama, dva veka kasnije!
Prvi utisak samog centra grada zaista i jeste nekako austrougarski, a Šapčani su ponosni što je baš njihov grad bio prvi u Srbiji koji je imao klavir, kao i stakla na prozorima.
“Da ti ima oko šta videti”
Prvi zamah u razvoju grad je dobio po završetku Drugog srpskog ustanka, a 15 godina je bio pod budnim okom Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša. Postoji podatak da je samo pola godine posle Jevremovog dolaska u Šabac, Stevan Živanović-Telemak napisao Vuku Karadžiću u Beč: „Šabac se na Bairu načinio da ti ima šta oko gledati.“ I kasnije, puno posle Obrenovića, Šabac ostaje značajan kao granični grad kneževine Srbije prema Austrougarskoj.
No, maltene čim skrenete iz glavne ulice, počinju da se nižu niske kuće, kafanice koje pomalo podsećaju na neki gradić u današnoj Raškoj oblasti. I tu osetite ono nasleđe na koje se misli kada se kaže da je Obrenović unapredio život „dotadašnje turske kasabe“. Ulice danas nisu ni uske ni prljave, naprotiv. Nema ni minareta kojih je u vreme Turaka bilo, ali su ostale zanatske radnjice, ostao je onaj „šmek“.
“Napucano”, ali ukusno
Sednemo na kafu posred šetališta, kao pravi turisti, pitamo gde bi nam preporučili da nešto pojedemo i (kao prave turiste), pošalju nas u, reklo bi se, jedino kičasto mesto u gradu!
S jedne strane ulice, bifei sa po nekoliko stolova na trotoaru, eventualno suncobranom, a s druge neka zgradica na dva sprata, čuda neka na fasadi. Kao da je neko helikopterom spustio jedan od onih „nabudženih“ splavova sa beogradskog dela Dunava. Ali, kažu, tu se dobro jede. Unutra, potpuno druga priča – enterijer u cigli i kovanom gvožđu, ukusna i obilna hrana, više nego prijatna atmosfera. I cene pristojne. Doduše, čim izađete iz Beograda čini vam se da su cene svugde pristojne – osim u prestonici.
Bučna noć
Prođe nam i prva noć na našem putešestviju uz sporadičnu buku sa ulice, jer kad je grad utonuo u san, primetismo dve stvari koje će nas uvek asocirati na Šabac.
Prvo, činilo se da su ulice tada bile pune pasa lutalica koje noću, očito, nisu spavale. Nisu pravili probleme, ali umeli su da zalaju na bilo šta. Poneko bi uzvratio vikom, a ovi opet uvraćali lajanjem…
Drugo, čitavu noć je nešto napolju neumorno pištalo! Ujutru se već manje čulo, ali samo zato što su se i Šapčani probudili i počeo je žagor. I tek kad ponovo izađosmo na ulicu, sačekasmo zeleno za pešake da pređemo ulicu, kad se opet oglasilo ono pištanje! To šabački semafori i danju i noću onoliko glasno podsećaju slepe kad mogu da pređu ulicu, i kad nikog nema na ulici, ni automobila ni pešaka. Osim pasa lutalica, ali njih se to malo ticalo. Ili su možda baš zbog toga i lajali onoliko!
Tamo je Sava, “očigledno”
„Pomoćnik načelnika me je pratio prilikom šetnje kroz srpsku varoš, a kada smo izbili na otvoreno polje, ugledasmo šabačku tvrđavu, deo grada u kojem žive preostali Turci“, piše Pejton u knjizi „Srbija, Boravak u Beogradu 1843-1844“, koju nosimo pod miškom.
„Idite samo pravo dok ne dođete do pruge. Pređete šine i onda skrenete desno, pa preko mostića i izlazite na Savu. To vam je tvrđava“, posavetovao nas je saobraćajac, koji nas je zbunjene nekoliko puta pitao odakle to dolazimo, kao da se samo po sebi podrazumeva s koje strane se nalazi reka. Možda je čovek bio i u pravu…
Sledeći: NA BAIRU NEMA TURSKE KAFE?! (5)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka
