Krenemo ranom zorom prema Savi, a usput šabačke zanatske radnjice, pa stvarno pruga (prođe i šinobus!), pa neka raskrsnica. Baš kako nam je objasnio saobraćajac!
Začudilo nas je što ne možete bilo gde da izađete do reke, jer nema urađenog keja, nego je obala „rasparčana“ tako da na pojedinim mestima od rastinja ne biste ni primetili da zapravo hodate – samom obalom.
Eto i mostića na ulazu u park. Među drvećem vredni Šapčani, već džogiraju, rastežu se, prođe i postariji gospodin na biciklu u šortsu za kupanje. A onda gradska plaža, koju sa leve strane opasavaju ostaci turske tvrđave.
Tursko uporište
„Ona je predstavljala liniju nepravilnih šančeva, zapuštenog izgleda, jedva viših od okolnog tla. Prostor između grada i tvrđave zove se Šabačko polje, i za vreme bune bio je poprište žestokih borbi. Kada se Sava u proleće izlije, najčešće je pod vodom. Prešavši preko trulog drvenog mosta jarak s vodom, ugledasmo jedan zarđao, neupotrebljiv bronzani top, koji je razmetljivo gospodario ulazom. S leve strane, tvrđava od četiri bastiona povezanih zidom bila je gotovo u ruševinama.
Kada smo ušli, jedna kafana golih zidova, u kojoj je nekoliko odrpanih Turaka pušilo, upotpunila je, zajedno sa prljavom ulicom, sliku karakterističnu za zlu sudbinu islama u Srbiji“, pisao je Arčibald Pejton.
Činjenica je da ostaci tvrđave danas ne izgledaju impozantno, naročito kada na starim zidinama vidite grafite. Ali se onda prisetite da je prvo utvrđenje izgrađeno u drugoj polovini 15. veka kada su Turci ovladali ovim krajevima. Kroz vekove je bila jako uporište prema Austrougarskoj. Oko tvrđave kasnije je izgrađeno naselje, takozvani Bair, zajedno sa velikim drvenim mostom koji je prelazio preko močvarnog tla. (Više o Bairu u prethodnom Glimpse-u!)
Vile bogatih ličnosti
„Pođosmo niz ulicu, ponekad prelazeći blato na komadima drveta, ponekad zagazivši u njega; stigosmo do jednog primitivnog drvenog kioska i, popevši se merdevinama, sedosmo na ivicu prozora. Dole je tekla mirna Sava. Pogledavši kroz prozor, videh da je visoki bedem na kojem je sagrađen kiosk, podignut na 30 do 40 stopa od vode, a međuprostor je pokriven čamcima izvučenim na suvo; na njemu su se gradile i popravljale barke kojima se trgovalo“, napisao je naš Britanac iz 19. veka.
„Kiosk je bio nekakva kafana, i pošto je bio Razmazan, jedan kavaz nas je poslužio šerbetom. Posle su mi rekli da su Turci koji su ostali u tvrđavi tako siromašni da nemaju pristojnu sobu u koju bi me uveli“, opisao je svoju posetu Pejton, uz opasku da je pre Srpskog ustanka Šabac imao 20.000 Osmanlija: „Pokazali su mi kraj sa baštama, na drugoj strani polja, gde je bilo mnogo bogataških vila koje su kasnije spaljene.“
Danas na obali, osim male tvrđave, nema nikakve naznake da su ovde nekada vladali Turci. Dole plaža, prazna jer je još previše rano za kupače, po koji galeb, a duž kratkog uređenog keja nanizani kafići, kojima još nije počelo radno vreme.
K’o danas, k’o sutra…
Kad smo već kod radnog vremena, krenusmo nazad u centar da vidimo da li se otvorio onaj turistički informativni centar. Ovoga puta, otključana vrata, smešak gospodina za pultom. Rekosmo da smo tu od nedelje po podne i da nam je trebao možda neki informator da nešto ne propustimo da obiđemo u kraju.
“Što vam je trebalo juče, trebaće vam i danas”, reče čovek.
Nije nam savetovao da od Šapca idemo južno kroz sela, jer kako reče, ne sme da nas pošalje kad “nije siguran u kakvom je stanju put”. Bolje, kaže, „vi lepo na magistralu“. Put za koji smo pitali nije bio ni tridesetak kilometara od grada.
No, žena na recepciji našeg simpatičnog hotela koja je radila u prvoj smeni bila je oduševljena što smo hteli da idemo na jug.
“Pa, znate, ja sam iz sela Zablaće. Ništa ne brinite, put je dobar, imate i putokaze i sigurno nećete zažaliti što niste išli magistralom. Što volim kad mladi ovako žele da upoznaju svoju zemlju… Pa još idu u moj kraj!”, reče ova fina Zablaćanka, nagovestivši nam da slučajno ne propustimo da svratimo u manastir Kaonu, jer „lepši hram u Srbiji nećete naći“.
Sledeći: NE BUDITE ŽIVINU! (7)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka
