„Kroz najbogatiji kraj, koji čini deo nekadašnjeg Mačvanskog banata – koji je u ranijim periodima srpske i mađarske istorije mnogo puta bio izvor sukoba i sporenja – približismo se dalekim sivim brdima, koja su se postupno dizala sa horizonta i, gubeći svoje nerazgovetne oblike, otkrila lanac tako divotno neravan, da ubrzah korak, kao da ću upravo ući u vilinski kraj“, opisao je Endru Arčibald Pejton svoj odlazak iz Šapca prema Loznici, britanski diplomata, koji je Srbiju obilazio u 19. veku na konju i o tome napisao knjigu, i koga – dva veka kasnije – pratimo na našem putešestviju.
No, istini za volju, on nije išao ni magistralom, a ni južno prema Krupnju, nego na konju nekako presekao put kroz bogata polja i šume.
Pošto naš francuski „lav“ sa manje od 100 konjskih snaga nije baš predviđen za takav teren, mi smo pošli na jug asfaltom. Izašli smo iz Šapca iz drugog pokušaja. Nije komplikovano, ide se obilaznicom, ali za narod ovde se izgleda podrazumeva kuda treba nastaviti put. Tako smo prvo skrenuli desno, a onda ipak stali da priupitamo za pravac mladića koji je prao svog „konja“. Pošto smo sledili njegove instrukcije, ponovo se nađosmo na istoj raskrnici. Znači, trebalo je ići levo…
Na putu za Kaonu
A onda se nižu polja, šumice, mala sela koja sva liče jedno na drugo. Blagi brežuljci vam takav pogled priušte kad počnete da se spuštate da vam se čini da biste samo vozili i vozili, jer napred sigurno ima još lepših vidika.
Žena sa recepcije je bila u pravu, sve je lepo obeleženo i put je zaista sasvim pristojan. Onda se pojavi i skretanje za manastir Kaonu. Prvo parče od stotinak metara u makadamu, dalje asfalt i uzbrdo. Na dva mesta na putu postavljeni su veliki krstovi sa prigodnim natpisima, mada nigde nećete naći potvrdu da ste na dobrom putu. Gore, na vrh brda, raskrsnica, ulica u rupama, ali srećom radnici koji su nekakvu skelu prenosili preko asfalta kojim retko ko da naiđe ovako u radne dane, objasniše da čim se spustimo, opet imamo znak za skretanje desno. I tako kroz šumarke, vijugav put gore-dole, i konačno se pred vama ukaže prostrana dolina. A tamo – manastir Kaona!
“Što dobra konja videh”
Manastir je nastao u 14. veku, a predanje kaže da ga je podigla Ikonija, sestra Miloša Obilića. Priča ide ovako! Miloševe sestre Ikonija i Vida pratile su brata na Kosovo. Kad stigoše do „Ravne livade“, Ikonija ode po vodu i na povratku reče Milošu: „O moj brate, što dobra konja videh, još da je sedlo prema njemu.“
U narodu je „dobar konj“ značilo i mesto, dovoljno lepo i prigodno na kojem bi mogla da se izgradi crkva, odnosno da mu se upriliči „sedlo“.
„Blago imamo sestro, pa mu načini sedlo, a kad se ja vratim s Kosova, pomoći ću ti i ja“, odgovorio je on.
Miloš Obilić se iz Kosovskog boja nije vratio, a Ikonija je sagradila Kaonu.
Ali, treba nastaviti putešestvije, jer skrenuli smo s Pejtonovog puta da bismo videli nešto što je naš Britanac, nažalost, propustio da vidi. Vratimo se dole, pa nekoliko kilometara do onog našeg skretanja, pa opet kroz šumarke, preko brežuljaka, sve lepo za videti u ovom sunčanom danu, a ni alsfalt ne beše naročito loš. Onda izbijemo na „glavniji“ put, pa desno prema Krupnju, i pravac – Loznica.
Sledeći: KROZ KUKURUZNO POLJE? (9)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka
