„Načelnik me ubedi da napravimo izlet u planinu Gučevo, i da najpre posetimo Tronošu. Peli smo se brzo i uskoro se izgubismo u šumama, a kroz tamnozelene hrastove i borove šume smo samo povremeno videli zlatnu ravnicu.
Naše izvanredno društvance je jurilo uzbrdo i niz male udoline, kroz veličanstvene šume, dok ne dođosmo na vis pokriven razbacanim stenama i pašnjacima. ‘Eno Tronoše’, reče načelnik pokazujući rukom prema šiljatom belom tornju i tankom stubu plavog dima; kao i šuma kroz koju smo prošli, brda behu zaogrnuta čupavom i senovitom zavesom, tako da bih sa malom izmenom mogao da uskliknem ‘Si lupus essem, nollem alibi quam in Servia lupus esse’ (Da sam vuk, nigde ne bih hteo da budem vuk do u Srbiji)“, napisao je britanski diplomata Endru Arčibald Pejton polovinom 19. veka. Njegovim stopama idemo i mi danas.
Fontana Jugovića
Skrenemo i mi prema Tronoši. Od glavnog puta nekih sedam-osam kilometara kroz gustu šumu, i opet gore-dole, pa pored simpatičnog etno sela.
Nismo imali muka kao Pejton koji je jahao kroz hladovinu gustog drveća, i izbismo u dolinu. Odatle, peške još jedno 300 metara uzbrdo i prvo nas dočeka čuvena česma Jugovića.
Kažu, podigli su je Jug Bogdan i devet Jugovića pre nego što su krenuli u Kosovski boj. Ukrašena finim mozaikom, a iz lavovskih glava izbija izvorska voda. Stotinak metara uzbrdo, i evo i manastira.
Viznantijski stil
„Prešavši potok, stigosmo do zdanja jakih zidova sa kulama i vratancima, koje je više ličilo na usamljenu utvrđenu vlastelinsku kuću iz 17. veka nego na manastir. Po običaju zemlje, odosmo u kapelu i kleknuvši zahvalismo Bogu na bezbednom putovanju“, kaže naš Britanac, a i mi zapalismo sveće.
„Obilazeći kapelu i detaljno razgledajući, primetih da su sve slike u starom vizantijskom stilu – sveci grimizno crvenih lica podignutih prema zlatnom nebu“, nastavlja on.
Tronoša je zadužbina kralja Dragutina iz 1317. godine. Tu je i Vuk Karadžić išao u školu, a njegov Tršić je u neposrednoj blizini.
I ponovo nas obuzme onaj nestvarni osećaj mira. Monahinja s kojom razgovaramo – prijatna, uzeli smo tamjan i poneku ikonicu, ostali otvorenih usta pred freskama koje su nas gledale sa zidova. Kako li je tek bilo onima koji su pre više vekova bežali kroz šumu i ovde nalazili utočište…
“Iz hiljadu grla”
Britanski diplomata čija knjiga s nama putuje, gledao je kako se srpski seljaci pripremaju za svečanost povodom crkvenog praznika u manastiru: „Zeleni proplanak bio je ispunjen pripremama za predstojeće slavlje – cepali su drva, palili vatre, pedeset ili šezdeset ovaca peklo se na ražnju; brda hleba, posuđe svih vrsta i veličina, i baloni vina u pletenim korpama behu izmešani sa zaklanom živinom, koja je na obalama potoka ležala pored prasića koji su skvičali na izdisaju.“
Pejton je bio oduševljen kada ga je ujutru probudila pesma seljana, svečano obučenih, koji su pevali kao jedan: „Kad pomislih na besputnu samoću šumskih grebena oko sebe, učini mi se da prisustvujem nekom ranohrišćanskom skupu u onim vekovima kada se miris tamjana peo ka olimpijskim bogovima u veličanstvenim hramovima, dok se hvala pravom bogu dizala iz vučjih jazbina, usamljenih pećina ili podzemnih katakombi.“
A kad je odlazio bio je ganut: „Pojahah konja; manastirska zvona počeše da zvone kad sam mahnuo rukom skupini, a iz hiljadu grla odjeknu: ‘Srećan put!’ Prizor beše tako dirljiv da s mukom zadržah suzu.“
Do Tršića na brzaka
Uz flašice vode koju smo natočili na Jug Bogdanovoj česmi, rešimo da skoknemo i do Tršića. Jeste „izvikano“, i srpski vrapci na grani znaju da je to rodno mesto Vuka Karadžića, ali je na samo desetak kilometara od nas, a i poslednji put smo tamo bili još dok smo bili đačići.
A ona trasa za pešake kroz spomen-park bila je više nego prijatna. Tako je i danas! Drvoredi sa obe strane, pa pređete mostić, pored vajata i kafanica sa starinskim ćilimima na klupama, pa jedan vajat – biblioteka, drugi – radionica, pa Karadžićeva kućica na brežuljku… Pravo vraćanje kroz vreme!
Da biste videli kuću, treba da platite simboličnu ulaznicu, a pošto je počela i kišica, gospođa u info-kućici nam pokaza gde da uđemo i reče da je zovemo „ako imamo kakvih pitanja“. A onda je ponovo sela za svoj pult, zaštićena od kiše, dok smo mi optrčali kompleks s novinama iznad glava.
Sledeći: BANJA KOJA LEČI, UPRKOS SVEMU (11)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka
