Isplanirala sam da posetim i Banju Koviljaču, a ovo je mala digresija pre sledećeg teksta kojim idemo kroz Loznicu do ove Banje.
U vreme mog putovanja, srpske vlasti su već bile osnovale Centar za izbeglice (još 2008. godine) u Banji Koviljači. Država se zavetovala da će prihvatiti buduće tražioce azila. Niko tada još nije mogao da predvidi da će oni uskoro da se zateknu u Srbiji u ovolikom broju, kao ove 2017, bežeći iz ratom zahvaćenih zemalja na Bliskom istoku. Banja Koviljača je ranije bila tek još jedno srpsko odmorište. Danas je, međutim, i prihvatilište za nesrećne migrante, gde su im obezbeđeni hrana i smeštaj.
Bilo kako bilo, prema legendi, lekoviti mineralni izvori pronađeni su kada je jedan karavan prolazio kroz ovaj deo zemlje. Jedan od konja bio je iscrpljen i bolestan, teško se kretao, pa ga karavan nije želeo voditi dalje sa sobom. Ljudi mu nisu prekratili muke, već su ga samo ostavili, da izdahne sam. Konj je bio u bolovima, pa se od muke valjao u „crnom blatu“. Pokušavajući da sebi smanji patnju, ležao je u „toploj vodi“, dan za danom.
I tako, kada se karavan na povratku uputio istom rutom, ljudi nisu mogli ni da pretpostave da će ih isti konj dočekati, ali ovoga puta na nogama, pasući travu pored puta. Bili su oduševljeni što je tako lepo zazdravio, izlečen od vode malog mineralnog izvora.
Natera vas na razmišljanje, zar ne? Banja je pomogla ranjenoj životinji, ostavljenoj da se snalazi sama. Samo zamislite kako bi se tek možda mogla naći ljudima, uz malu pomoć drugih…
(Banju Koviljaču sam ponovo posetila par godina kasnije, kada se i situacija sa migrantima koliko-toliko primirila. Više u tekstu na blogu.)
Sledeći: GDE JE NESTALA DRINA?! (12)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka
