Ponovo smo se malo „izgubili“, jer smo krenuli „prečicom“ umesto redovnom magistralom. No, put izgleda nije bio „prohodan“ ni britanskom diplomati Endruu Arčibaldu Pejtonu koji je polovinom 19. veka na konju obilazio našu zemlju.
Ali, svakako je bio oduševljen prizorom na prilazu Loznici: „Debelo busenje pokrivalo je pašnjake, stari hrast i nežne mladice unosili su raznovrsnost u ravnicu. Na horizontu su lebdeli oblaci čije su nežno ljubičaste i svetlosmeđe boje činile skladan kontrast tamnom plavetnilu neba i pokazivale providnost atmosfere i izazivale prijatno raspoloženje. Čak su i životinje govorile o saglasju stvaranja sveta, jer smo videli nekoliko vrana kako čuče na leđima svinja, što je neobično. Pred veče uđosmo u kraj sa kućicama između bašta ograđenih žbunjem, drvećem i zelenim ogradama, sa seoskim mirom i čistoćom engleskog sela u prošlom veku, obasjanim italijanskim zalaskom sunca.“
„Pandur ispod vrbe“
Kad su prišli gradu, piše on, zaustavio ih je „jedan pandur koji je sedeo ispod vrba“, a koga je poslao čovek koji je očekivao Pejtonov dolazak.
Nas je od službenih lica prvo dočekao gospodin zadužen za parkiranje u gradu. I ovde je, kao u Šapcu, moguće platiti parking SMS-om. Centar je, međutim, bio raskopan i sav u radovima, te se još jednom okupasmo u prašini.
„Bazar je bio otvoren i popločan kamenjem, ali osim po savršenoj čistoći ni najmanje se nije razlikovao od onih u Bugarskoj i drugim delovima evropske Turske. Do 1815. godine u Loznici je živelo mnogo Turaka, ali su se tada iselili u Bosnu. Džamija još stoji i služi kao ambar“, piše naš Britanac.
Uputismo se ka pešakoj zoni – sa jedne strane „Vukov dom kulture“, s druge red prodavnica. Po sredini, kafići. Potražismo kancelariju turističkog informativnog centra, svesni da smo nešto od lepota grada i okoline lako mogli propustiti zbog lošeg puta i bezuspešnog traženja putokaza.
Našli smo jedan haustor, oblepljen posterima manastira Tronoše, Tršića, fotografijama raftinga na Drini, ali za tezgicom na početku hodnika nije bilo nikoga koga bismo mogli pitati za više informacija. (Posetila sam Loznicu i nekoliko godina kasnije i prijatno se iznenadila kancelarijom Turističke organizacije.)
No, sednemo da predahnemo, htedosmo i da ručamo, ali se ipak odlučismo da put nastavimo. Banja Koviljača nije daleko, a valjda ćemo negde izbiti i na Drinu.
U hladu topole
„Mačvanski banat kojim smo juče prošli, pružao se prema zapadu, pravi okean zelenila i zrelih, žutih plodova. ‘Gde je Drina?’, upitah domaćina. ‘Pogledajte dole’, reče on. ‘Videćete liniju topola i vrba; tamo teče Drina, skrivena od pogleda; strme bašte i šumovita brda što se naglo dižu sa druge obale su u Bosni“, napisao je Pejton, i bio bi u pravu i danas!
Krenuli smo iz Loznice, valjda pored Drine (bar tako vijuga ova plava linija na mapi), ali Drine nigde! Iza gustih krošnji puca pogled na zelena brda, po koji oblačak – to mora biti Bosna, ali se reka usput ne vidi od rastinja.
Uspeli smo onom tamnosivom oblaku da umaknemo usput. Ostade nam za leđima, negde na izlasku iz Loznice.
Vidanje rana u „Kraljevoj banji“
Reke još nigde na vidiku, ali se ubrzo na putu ukaza putokaz za Banju Koviljaču.
Banja je u vreme Turaka bila poznata kao Smrdan-Bara ili Smrdan-Banja zbog sumpornih barica, koje su se osećale i pre nego što joj priđete blizu, a večito su izbijale na površinu i pravile crni mulj. No, kada sad uđete u banjski veliki park, nema ni govora o smradu sumporvodonika. Park je sređen, pun cveća, a vile za smeštaj i kupatila su tako poređani da obrazuju krug oko šetališta. Tišina, mir, tek poneko prošeta.
Ova banja je pod zaštitom države od 1867. godine, kažu da su u njenim lepotama uživali i Vuk Karadžić i Dositej Obradović, a rane vidao i sam Karađorđe. Ovde su održavani i svečani, veliki balovi kojima je prisustvovao kralj Aleksandar Karađorđević, dok je u lečilište pretvorena 1908. za vreme kralja Petra Prvog Karađorđevića. Njihove biste nalaze se na šetalištu, a mesto je i danas poznato kao „Kraljevska banja“.
Od dvadesetih i tridesetih godina 20. veka Banja Koviljača dobija i vile, luksuzne hotele, a 1932. otvoren je i čuveni Kur-salon u kojem je bila prva kockarnica na Balkanu. U to vreme orkestri su plaćali da bi svirali u velikoj dvorani, a na red se čekalo mesecima. Kraljev kockarski sto danas se, kažu, nalazi u Prirodnjačkom muzeju u Sarajevu.
Sledeći: ZELENI VENAC, JOŠ JEDAN?! (13)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka
