Kad se malo udaljite magistralom prema Malom Zvorniku, počne da se promalja i Drina koju već kilometrima čekamo. Put loš, krpljen, trucka auto, ali nekako „kotrljate“.
Tek kad uđete u Mali Zvornik zapravo počnete da uživate u pogledu. Ovaj gradić kao da se stropoštava sa obale u reku, a preko puta, na bosanskoj strani, isto – zgradice kao da će svakog časa upasti u vodu.
Put vijuga uz tok Drine, a onda na pojedinim mestima krošnje nisu toliko visoke i guste, i samo vas „napadne“ široka reka, s čije obale s druge strane vire beli minareti. Po neki pecaroš u čamcu, a iznad se uzdižu visoka, zelena brda. Drina je baš bila izdašna u ovom kraju!
Bujne obale reke
„Sava je najveća pritoka Dunava, a Drina je najveća pritoka Save, ali nije plovna. Nijedan rečni pejzaž nije lepši od drinskog.
Kao Dunav u gornjem toku, od Linca do Beča, reka vijuga između strmih obala ukrašenih šumama“, piše Endru Arčibald Pejton od čije se knjige ne odvajamo.
On je sigurno imao još bolji utisak u 19. veku. Ma samo zamislite da jašete konja kroz ove šume i preko brda i da vas pogled na bujnu prirodu s obe strane Drine maltene na svakom kilometru ostavlja bez daha!
Mi smo bili ograničeni na asfalt, ali nam to nije pokvarilo doživljaj. Svaki čas smo zaustavljali auto pored puta ne bismo li bar neki minut proveli gledajući u reku koja se širi i sužava i seče zemlju kako to samo priroda može da uredi.
“Divljina” Ljubovije
„Kod Ljubovije brda se udaljiše i dolina je bila široka oko pola milje; sastojala se od lepih livada sa retkim hrastovima, po kojima je večernje sunce prosipalo svoje zlatne zrake, sugerišući prijatne slike obilja bez reda.
Ovaj deo Srbije je divljina, da tako kažem, tako retko naseljena, toliko bez ograda, polja, farmi, radnika, bašta i baštovana; a ipak, to je, i tako izgleda, vrt na jednom mestu, negovani engleski travnjak i park na drugom“, pisao je naš Britanac.
Upali smo u Ljuboviju preko nekog mosta, nekoliko puta su nam usput objasnili da je „centar tu blizu, samo malo niže istom ulicom“, ali smo mi uspeli da ga promašimo, a zapravo smo sve vreme bili – u centru. Pošto je već bilo kasno popodne, nismo ni pokušavali da lociramo kancelariju turističkog informativnog centra. Nema šanse da radi u ovo doba. Razgledasmo okolo ima li kakvog prenoćišta, ovako na „bum“, pa mora biti nekog hotela. (Više o tome u prethodnom tekstu!)
Karantinska stanica
Priča o gradu na reci Ljuboviđi (po kojoj je, neki kažu, dobio ime), počinje 1834. kada selo zvano Azbukovica, oslobođeno od Turaka, postaje granična oblast. Otvoren je prelaz, u to vreme je funkcionisala skela, izgrađen je karantin, magacin za robu, a onda je niklo i naselje.
Kada ju je pogodila velika poplava 1896, Ljubovija se „preselila“ nekoliko kilometara uzbrdo i malo dalje od Drine, na uzvišenje Jabučje.
„Ljubovija je karantinska stanica na putu od Beograda ka Sarajevu. Red kuća, parlatorija, magacini i kuće za stanovanje gledaju na reku. Upravnik je želeo da tu prenoćim, ali kapetan iz Derlača beše dobio obaveštenje o našem dolasku pa moradosmo da nastavimo put, tako da smo se zadržali toliko da popijemo kafu i popušimo lulu“, piše Pejton.
Zatvorivši knjigu, odlučismo da, ipak, ostanemo u malom zelenom hotelu koji je prilično uredan. Doduše, jedva smo torbe odneli uz strmo stepenište, ali bar je parking bio tik ispred.
„Promenio se narod“
Krenusmo u šetnju kroz Ljuboviju, rekoše nam da se u istoj ulici nalazi i jedini restorančić u kojem možemo nešto prezalogajiti, a da su kod autobuske stanice kafići. Nije baš delovalo privlačno sesti na kafu na terasu uz buku motora prevoznika, pa smo napravili krug kroz uličice, pa pored Crkve Svetog Preobraženja Gospodnjeg i stigosmo do restorana.
U restoranu isprva nije bilo nikog osim nas, a onda je i konobarica podelila s nama „po koju“.
„Nekad je ovde bilo više i ljudi. Zatvoriše se sve fabrike, ni onaj motel na putu više ne radi, mladi su otišli. Išlo se, kad se setim, svako malo do Bratunca. Znali su naši ljudi tamo da se druže, provesele, prave roštilje. A sad, ne pamtim kad sam poslednji put bila. Promenio se narod, došli su neki čudni ljudi“, priča ona.
Roštilj ukusan, jeftin, sagovornica prijatna. Poče i da se smrkava, za sutra su najavili kišu. Propade nam plan da se popnemo do Soko grada kako je to naš Britanac učinio. Drugi put, a onda nećemo propustiti ni kanjon Trešnjice, ni Latinski most i sve ono što su nam pominjali kao mesta koja treba posetiti.
Magla u brdima
A ujutru se takav pogled pružio na planine i krovove sa našeg prozora da je u svakom slučaju vredelo provesti noć u Ljuboviji!
Čudili su nam se što smo svratili u grad, tek putovanja radi, nije nam smetalo da budemo „spektakl“ dobronamernim meštanima. Zbog oblaka i guste magle koji su se skotrljali ka nanizanim kućicama sa obližnjih planina u ranu zoru, na sve to smo prosto zaboravili!
Krenuli smo iz ovog malog grada kada je kiša već počela da pada i uticala da donekle promenimo plan „putešestvija“. Pejton je nastavio put prema Užicu, a mi smo se uputili za Bajinu Baštu, kad već nije daleko, a i Drina savija na istu stranu.
Sledeći: NEPOZNATO LICE U MALOM GRADU (15)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka
