Niz istu ulicu u kojoj se nalazio „Zeleni venac“, kako mi rekoše, naći ću i jedini restoran koji u Ljuboviji radi. Više je, doduše, ličio na kiosk brze hrane, mali, sa staklenom vitrinom, roštiljem u ćošku, tri stola napolju i dva unutra. Ali, rekli su mi da je hrana „najbolja u gradu“.
„Bolje je da sednete unutra ako ćete da večerate, prijatnije je. Nema potrebe da vam baš svaki prolaznik viri u tanjir“, reče konobarica, smešeći se.
Nisam na ovo reagovala. S druge strane, vreme je zaista bilo prijatno, nije bilo ni vruće ni hladno, pa sam ipak „rizikovala“ i sela za srednji sto napolju. Desetak minuta kasnije, bilo mi je jasno o čemu je pričala!
Za sto s leve strane selo je nekoliko mladića, isto se desilo i sa onim desno od mene. Rakija se točila u malim čašama, jedna za drugom, sve vreme su ih praznili, ali im nikako nisu bivale prazne. Nazdravljalo se svako malo. S jednog stola – ka onom drugom. A ja u sredini, čekajući večeru…
I ne samo to: ko god je prošao pored restorančića, javio se konobarici ili ljudima koji su sedeli napolju, i meni se prijateljski nasmešio i pogledao šta ima kod mene na stolu. Čak mi se činilo da ljudi gledaju kroz prozore ka ova tri stola ispred kafanice.
Scenu je prekinula konobarica kada je obznanila da je „sve spremno, već je postavila sto za večeru – UNUTRA!“.
Sledeći: MALI „LUKSUZ“ NEPOZNAT EVROPI (16)
Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka
