Ako pratite seriju o Kapadokiji, znate da smo napustili Konju pre otprilike 110 kilometara i stigli u Sultanhani caravanserai. Imamo još da putujemo da bismo stigli u Kapadokiju. Koliko tačno, to ćete teško upamtiti, jer vam je koncentracija otišla na pulsiranje umornih nogu od sedenja u autobusu i bolove u kičmi.
No, Turska je velika zemlja, što ste znali i pre nego što ste krenuli na put, pa nekako uspete da kanališete snagu za nastavak putovanja. Kažu i da se već nalazite u Kapadokijskoj regiji. Ako je po imenu, trebalo bi da smo blizu.
Sultanhani caravanserai
A onda, kao poručeno za predah (nisu ni nekadašnje vođe karavana bile „mutave“), ukaže se odmorište. Autobus skreće, a pored impozantne zgrade, na kojoj prvo primetite vešt reljef iznad velikih vrata, može se popiti i kafa. Prava turska (naglasite ako nećete slatku, jer „prava turska“ je gotovo uvek – sam šećer), i to na divanima prekrivenim tipičnim šarenim ćilimima. Posle truckanja u autobusu, ništa lepše!
Ali prvo da se uđe u ovo impozantno masivno zdanje pored.
Sultanhani caravanserai kao dašak nade
Upravo se nalazite u usamljenom karavanseriu na putu između Konje i Aksaraja, na nekada preko potrebnom odmorištu usred velike i puste ravnice, i na trasi poznatog Puta svile.
Seldžučki turski sultan Alaetin Kejkubad Prvi sagradio je ovo stajalište za karavane i kamile između 1229. i 1236. godine. Odatle ime Sultanhan (ili Sultanhani), gde „han“ zapravo znači karavanserai, odnosno – stanicu za karavane.
Nakon što ga je vatra oštetila četrdesetak godina posle izgradnje, ovaj karavanserai je renoviran kada je veliki han dobio današnji upečatljivi izgled. Sultanhani caravanserai je, inače, najveći seldžučki karavanserai u Turskoj.
Da je turistička znamenitost dobila na zasluženom značaju govori i činjenica da je u poslednjih pola veka okolo niklo i malo selo, koje se danas već može nazvati gradićem. Simbolično, nosi naziv Sultanhani, a prepun je malih prodavnica i robe lokalnih majstora zanatlija, restorana, „čajnih“ kafića, benzinskih pumpi. Ima sve što putniku treba – kao i ranije kroz istoriju.
Sultanhani :: Hladovina i predah
Sultanhan je tipičan primer seldžučkog karavanseraia sa vešto ukrašenim ulazom, koji je oivičen jednostavnim i masivnim zidinama, a napravljen je od mermera. Dok prolazite kroz haustor koji vas vodi u dvorište, osećate osveženje koje dolazi od duboke hladovine debelih zidova. Dvorište je popločano kamenim blokovima, a sa strana se nalaze sobe za spavanje, prostorije u kojima su bili banka, trpezarija, kupatilo, radnje za prepravku opreme.
Na centralnom delu dvorišta nalazi se mala džamija, podignuta iznad meteža ljudi i životinja, u koju su se putnici peli stepeništem. Sa desne strane, gledano sa ulaza, nalazi se takozvani portiko, prostorija za odlaganje robe, i za spavanje u toplijim mesecima. Na kraju dvorišta ukazuje se ogromna zatvorena hala sa središnjim i bočnim prolazima, koju podupiru četiri reda stubova dok vam se mnogobrojni lukovi nadvijaju nad glavom. Na samom središtu može da se vidi kupola koja je prošarana prozorčićima kroz koje ulazi svetlost. Ovde se oseća vrlo prijatna hladovina, koja vas zaplahne još pre nego što uđete, što je po turskoj vrućini više nego dobrodošlo.
View this post on Instagram
Polisa osiguranja u Sultanhaniu
Sultanhani caravanserai, slično drugim karavanseraima koji se koriste još od 10. veka, podignut je u 13. veku. Trgovina s jednog kraja Turske na drugi u seldžučkom srednjem veku zavisila je od kamiljih „vozova“ ili „kervana“, koji su stajali da se odmore i prenoće u „svratištima za kamile“, odnosno karavanseraima. Ove građevine pružale su konak trgovcima i štale za životinje.
Počeli su da se izgrađuju kao utvrđenja pod nazivom „ribati“, koja su prvo građena kao male kuće za potrebe vojske, a kasnije promenjene u velika zdanja koja su se koristila kako u religiozne svrhe, tako i kao konačišta za putnike. Iako su najčešći motivi urezani u kamen bili zmaj, lav ili cvetni detalji, u Kapadokijskoj regiji uglavnom su prefererirani geometrijski oblici. Vrata, čvrsta kao kapija zamka, pravljena su od gvožđa.
View this post on Instagram
Za vreme seldžučkog sultana Kilikarslana Drugog i Alatina Kejkubata Prvog konstrukcija ovih građevina je dobila na velelepnosti, a bezbednost na trgovačkim putevima garantovala je država. Ona je eventualni gubitak robe često nadoknađivala, što neki tumače kao začetak prvog sistema polisa osiguranja. Na ovaj način, Seldžuci koji su već bili ekonomski jaki, postali su i politički moćniji… Danas ovde dolaze turisti sa svih strana sveta.
Kakva divna pauza za kafu!
Sledeći: KAD STIGNETE „NIGDE“
Svi tekstovi SERIJE o Kapadokiji
