Kuća Ernesta Hemingveja u Havani danas je jedna od atrakcija kubanske prestonice.
Poznati američki pisac zaljubio se u Kubu 1932. godine kada je prvi put došao zbog pecanja, koje mu je bilo jedna od pasija. Ipak, tek 1939. je odlučio da se ovde i doseli. Kupio je posed godinu dana kasnije…
A ja sam se upravo zaputila (u bočnom sedištu onog „rustičnog“ motocikla, sećate se?), da vidim tu kuću Ernesta Hemingveja na Kubi.
U sledećem Glimpse-u pozabavićemo se tom godinom između kada je pisac često boravio u Havani, zajedno sa još jednom Hemingvejevom strašću – rumom. Ali za sada, moj fini „taksista“ i ja brundali smo niz ulicu, daleko od centra Havane.
Kuća Ernesta Hemingveja
Vila „Finca la Vigia“ nalazi se u predgrađu San Francisco de Paula. Kažu i da je čuveni čamac ovog američkog pisca bio ukotvljen nedaleko odatle pre nego što je otvoren muzej, kao i da se ljudima mnogo dopalo što je kupio kuću u kraju u kojem su živeli ribari i „običan svet“.
„Tito ‘mućo gud’?“
Ponela sam par jabuka i konzervi soka kad sam ujutro krenula iz hotela, pošto nisam baš bila sigurna kako će ispasti ovo moje malo putešestvije izvan Havane.
„Bolje da imam bar nešto pri ruci, ipak je previše toplo“, mislila sam.
Te tako, „taksista“ i ja smo ćaskali o globalnoj politici i drugim „tričarijama“ (pomenula sam u prethodnom „Kuba iskustva: Moje bočno sedište“ da je ovaj postariji gospodin bio vrlo dobro informisan i prilično obrazovan, a da je taksirao da bi zaradio još koji pezos sa strane).
Bila sam zapanjena što je tako dobro poznavao događanja u bivšoj Jugoslaviji, da zna tačno gde se nalazi Beograd. Inače, ljudi „s one strane Okeana“ često ne mogu baš ni da lociraju Srbiju na mapi.
„Tito je bio ‘mućo gud’?“, pitao je on za nekadašnjeg jugoslovenskog predsednika, čoveka koji nije bio među živima tri decenije pre mog puta na Kubu.
Moja „užina“ je dobro došla. Već sam primetila da su Kubanci vrlo ponosni, nisam htela da uvredim svog simpatičnog saputnika.
Izvadila sam jednu jabuku, rekao je „ne“, ali onda sam izvadila i drugu: „Molim vas, jedna vama, jedna meni.“
Tako smo podelili i sok. (Prošlo mi je kroz glavu da na rafovima prodavnica nisam videla ni limenke, naročito ne inostranih sokova. One su bile dostupne samo u hotelima gde su odsedali inostrani turisti, ali nije bilo načina da se kupe bilo gde napolju. Koliko samo umemo da uzimamo stvari „zdravo za gotovo“…)
Kako je Hemingvej ostavio
I posle još nekoliko skretanja i par stotina rupa na putu (a ja sam osetila svaku pojedinačnu u onom bočnom sedištu, dok mi je „postava“ od gume i dalje štipala kolena), ušli smo kroz kapiju.
Na sve strane se širila tropska vegetacija. Moj „vozač“ je seo u hlad da se odmori, tamo će me sačekati. A ja sam se uputila stazom uzbrdo da bih stigla do čuvene kuće Ernesta Hemingveja „Finca la Vigia“.
Hemingvej je ovde živeo 20 godina. Posed je pretvoren u muzej 1962. godine, čim se pronela vest o njegovom samoubistvu u Americi. U kući sve i dalje stoji tačno onako kako je Hemingvej ostavio kad je poslednji put tu boravio.
Ovde se nalazi njegova biblioteka sa 8.000 knjiga, nebrojeno mnogo trofeja iz lova, ličnih stvari, tu su Hemingvejeve lule, pisaća mašina, čak i keramička pločica koju je napravio Pablo Pikaso.
Ma, samo zamislite – eto vas, stojite u radnoj sobi kuće Ernesta Hemingveja, u centralnom delu sobe je njegov radni sto, ispod kojeg se proteže koža medveda. Ovo je mesto gde su nastala neka od njegovih najpoznatijih dela! Jedno od njih – „Starac i more“.
„Pilar“ na suvom
Ponovo sam izašla napolje. Sa brežuljka je pucao prelep pogled. Staza kroz izdašno zelenilo vodi pravo do bazena. Na putu do tamo naići ćete na paviljon specijalno napravljen za „Pilar“, čuveni brodić na kojem je Hemingvej proveo mnogo vremena. Može biti da je ideju za „Starca i more“ i dobio dok je plovio i pecao na „Pilaru“, ovom istom „Pilaru“.
Ovo je isti onaj brodić na kojem je krstario morem severno od Kube za vreme Drugog svetskog rata, dok je patrolirao u potrazi za nacističkim podmornicama u obližnjim vodama. Kada je pisac preminuo, „Pilar“ su doneli iz luke i smestili ga u današnji muzej.
Ako se uputite još malo dalje, stižete do bazena. Kažu da su se čuvene holivudske glumice, poput Ave Gardner, brčkale ovde. Samo zamislite tu scenu. Lep pogled, simpatičan bazen, ne naročito veliki, fino uklopljen u tropsko okruženje, nekoliko čaša vina ili ruma… Milina!
A onda i ono što sam načula, ali sam mislila da će biti malo dalje u rastinju. Elem, jedan od zanimljivih detalja kuće Ernesta Hemingveja i ovog velikog dvorišta je i – malo počivalište za mačke. Hemingvej je, naime, obožavao mačke, kažu da ih je tokom života imao oko 60. Ovde je sahranjeno nekoliko njih.
Nobel za Kubu
Bila sam potpuno oduševljena ovim mestom. I tačno je kada kažu da na posedu i dalje vlada atmosfera kao da tu i danas neko živi, pre nego da ste došli u muzej.
Negde sam pročitala da je upravo ovde čuveni autor 1952. saznao da je dobio Nobelovu nagradu. Posvetio ju je Kubi, i zapravo je samu nagradu položio pod noge „Madoni del Cobre“.
Statua tamnopute Device Marije, bogato odevene i ukrašene, nalazi se u crkvi Basilica del Cobre, nedaleko od grada Santijago de Kuba na istoku ostrva. Pošto je ova Madona proglašena za zaštitnicu ostrva još 1916, postala je mesto hodočašća za mnoge vernike širom Kube.
Danas se ispod njenih nogu nalazi hiljade raznih predmeta, koje su hodočasnici donosili. Jedan od njih je i – Nobelova nagrada.
Da čovek ne poveruje!
Sledeći: ŽIVELI, UZ PONEKI „MOHITO“
Svi tekstovi SERIJE o Kubi
