Ako ste već na Bliskom istoku, nezaobilazno ćete posetiti i glavni grad Jordana, koji će sigurno biti drugačiji od onoga što ste očekivali. Moderan grad, čist, sa uobičajenim saobraćajnim gužvama (i neumornim arapskim sirenama), udobnim hotelima, uređenim šetalištima, tržnim centrima u kojima možete naći sve od „Starbucks“ kafe do „Pradinih“ cipela.
Stanovništvo je arapsko, muslimanske vere, a država se ubraja među srednje bogate u arapskom svetu. Doduše, kako izađete iz Amana, situacija se menja, zemlja postaje pusta, suvlja, stanovništvo siromašnije.
Glavni grad Jordana
No, da se vratimo našoj temi – glavni grad Jordana. Radi se zapravo o biblijskom gradu koji se zvao Rabbath-Ammon. Kralj David je u 11. veku pre nove ere porobio Aman, da bi grad, kako kažu, povratio nezavisnost pod vlašću Solomona. Procvetao je kasnije u vreme Rimljana.
Rimska Filadelfija
U rimskom periodu, Aman je bio regionalni centar oblasti koja se zvala Filadelfija. Bio je naročito zanimljiv što se tada prostirao na sedam brda, baš kao i sam Rim.
Ono što u Amanu obavezno treba videti jeste rimski amfiteatar koji datira iz drugog veka naše ere i nekada je tu moglo da sedne čak 6.000 ljudi. Rimsko pozorište nalazi se na mestu koje i dalje predstavlja centar Starog grada. Jedan deo je restauriran, pa se tu često održavaju i kulturna dešavanja. Sa brda iznad, gde se nalazi i čuvena Citadela, pruža se odličan pogled na ovaj forum.
Dakle, uzmite taksi (jer je poprilično strmo, a nije ni tako kratka ruta), i popnite se na to brdo. Najlepše panorame glavnog grada Jordana možete uslikati upravo odavde, kao i sa brežuljka na kojem se nalazi Abu Derviš džamija.
Ovde je nekada bio akropolj antičkog grada, a i danas možete da prošetate između očuvanih rimskih ruševina. Jedna takva je i Herkulov hram iz drugog veka naše ere. Podignut je u čast imperatora Marka Aurelija na prirodnoj terasi u gradu, a do njega su iz podnožja, kažu, vodile monumentalne stepenice. Od njih, nažalost, ništa nije ostalo. Hram je imao četiri korintska stuba spolja, od kojih dva i dalje stoje.
Neposredno pored ćete naići i na ostatke vizantijske crkve iz šestog veka, kao i na spomenike s početka vladavine Arapa. Jedan od zanimljivih je i kompleks Al Kasr koji datira iz srednjeg veka. Izgrađen je verovatno polovinom osmog veka, odnosno u poslednjim decenijama dinastije Omajada, kada je služio kao gradska rezidencija guvernera i administrativni centar. U okviru ovog kompleksa nalazi se i takozvana „Hala za publiku“, ukrašena zanimljivim reljefima.
Ispred Arheološkog muzeja Jordana, koji se takođe nalazi na ovom brdu, videćete i ostatke ogromne statue, pa ćete sigurno zastati pored – šake koja viri iz zemlje. U muzeju se, inače, čuvaju eksponati od perioda najranijih ljudskih postojbina na ovim prostorima, koji su oko 700.000 godina stari, pa sve do vladavine Otomana.
Moj „lični“ taksista
Moram da pomenem još jedan detalj. Tog dana kada sam obišla Citadelu i htela da vidim Abu Derviš džamiju uživo, imala sam „svog“ taksistu. Naime, plan je bio da odem sama (onako kako sam puno zemalja po svetu i ranije obilazila), slikam po nešto, odem u muzej, prošetam, sednem nešto da pojedem… Ali ne! Prijatelji iz Jordana mi to nisu savetovali, u stvari – „nisu hteli ni da čuju“. Umesto toga, dogovorili su se sa jednim taksistom da bude sa mnom ceo dan, da me vozi gde hoću, da me obavezno sačeka ispred itd. I tako sve dok me konačno ne vrati u stan.
Pre nego što sam ja shvatila da su zaista ozbiljni, sve je bilo već dogovoreno. Moje je bilo samo da ujutru SMS-om potvrdim da „silazim u devet“.
(Na ovom mestu možda možete da pogledate i tekst „Jordan zanimljivosti: Šta treba da znate„.)
Čovek je bio ljubazan, zabavljao se mojim „trapavim“ arapskim (tek sam počela da ga učim), i svoj „zadatak“ je shvatio više nego ozbiljno. Kad god bih ja rekla da „nema potrebe da me čeka“, da „ne moram taksijem baš tih 100 metara“, on je vrteo glavom i govorio: „Ne, ne, ne, gospođice, molim vas, uđite u auto, kako ja posle da objasnim… Ne, ne, molim vas.“
Mansaf i knafe
Čitav ovaj dan je bio više nego zabavan. Odvezli smo se skroz do Citadele, a onda nazad u Stari grad. Na stranu ova „predostrožnost“ sa vozačem, treba da pomenem da je glavni grad Jordana prilično bezbedan. Ako poštujete zemlju u koju ste došli i pravila koja ovde važe (što bi trebalo da se podrazumeva gde god da putujete!), nećete imati nikakvih neprijatnosti.
Možete slobodno da prošetate Starim gradom, da zavirite u šarene tezge, da birate gde ćete da sednete na kafu (alkohol se služi samo na određenim mestima i prodaje u specijalizovanim prodavnicama pića), restorane imate na svakom ćošku. Arapska kafa je poput naše, domaće, osim što dodaju kardamon. Ali, i na to se brzo naviknete i počne da vam se dopada. Pije se koka-kola, puši se nargila.
Kad ste već ovde, obavezno idite na „falafele“ i „humus“. Naime, u Starom gradu se nalazi restorančić, na prvi pogled „neugledan“, a zapravo jednostavno mesto sa sjajnim „falafelima“ u koji, kažu, „čak i kralj s porodicom ume da svrati na doručak“. (Mom oduševljenju nije bilo kraja kad sam malo posle prvog putovanja u Jordan našla kiosk u Beogradu koji prodaje „falafele“. Sada ih već ima nekoliko.)
Ne bih se mnogo zadržavala na priči o hrani, ali moram da pomenem još dve „stvarčice“. Jedna je glavno jelo, arapsko, zapravo pravo beduinsko, koje se ovde zove „mansaf“. Na tanak hleb (koji izgleda kao palačinka), naspu vam pirinač kuvan sa pinjolama i indijskim orahom, i to odozgo pospu jagnjetinom kuvanom u jogurtu. Prste da poližete! Toliko mi se dopalo, da sam ga i sama spremala nekoliko puta u Beogradu.
Drugo je arapski kolač, tipičan, onako „ušećeren“. Kadaif rezanca odozgo i odozdo, a u sredini posebna vrsta sira. To se zagreje i pospe sirupom, tako da rezanca krckaju, a onaj sir se razvlači… Čuvne arapske „knafe“ (ili „kunafe“). Od kako sam ih probala, obavezno donesem kilo „knafa“ u Srbiju, svaki put!
Pride, u koju god drugu arapsku zemlju da sam kasnije išla, bacala sam se u potragu za poslastičarnicom sa tradicionalnim „knafama“.
Abu Derviš džamija
No, da ja nastavim ovo svoje obilaženje glavnog grada Jordana dok mi nije pošla voda na usta.
Dve poznate džamije, osim one u Starom gradu, mogu da se vide maltene iz bilo kog dela prestonice upravo zbog činjenice što se grad danas prostire na 19 brežuljaka. Jedna je džamija Malik Abdulaha, a druga, meni naročito zanimljiva – Abu Derviš džamija, iako su Jordanci više ponosni na onu prvu na kojoj su radile poznate arhitekte i krasi je tirkizno plava kupola.
Ipak, onu kombinaciju crnog i belog kamena na drugom hramu sam gledala kako se gde uputim po Amanu, i to tokom nekoliko godina koliko sam imala prilike sporadično da dolazim u ovaj grad. Na kraju sam je konačno i obišla!
Džamija se nalazi u delu grada gde većinom žive Jermeni. Kako sam došetala do hrama, tako su se okupila deca. Bilo im je zabavno što sam slikala okolo, pa škljocnula neki put i njih, a onda su mogli da se prepoznaju na malom ekranu aparata. Čitava gungula sa njima bi potrajala ko zna koliko dugo, da se nije pojavio moj uzorni taksista da proveri „što sam se toliko zadržala“.
Pogled odavde je prelep, dole vam se pruža čitav glavni grad Jordana. A Abu Derviš džamija je više nego šarmantna uživo. Pa, samo pogledajte fotografije!
Ako pitate Jordance šta još da vidite u Amanu, verovatno će vas uputiti u moderne tržne centre. Tamo se sjati gungula naroda, imate prodavnice, bioskop, restorane. Ok, svratite do jednog od njih, ali verujte, oni su svi isti svugde u svetu – osim što u arapskim zemljama imate više ljudi u tradicionalnim „dišdašama“ i „abajama“.
Još jedan podatak, koji će možda Beograđanima biti zanimljiv. Glavni grad Jordana je poznat i kao „beli grad“, jer prema ovdašnjem zakonu, kako sam negde pročitala, svaka nova zgrada ili kuća mora da bude sagrađena od lokalnog belog kamena, tako da se sa svakog vidikovca pred vašim očima otvara jedan – beličasti, brežuljkasti Aman.
Sledeći: PUTOVANJE U PETRU (3)
Svi tekstovi SERIJE o Jordanu
