Planina Nebo i reka Jordan su neke od najznačajnijih znamenitosti Jordana, čak i ako niste posebno upućeni u religijsku tradiciju hrišćana i Jevreja. Ova kraljevina čuva mesta izuzetno značajna za dve pomenute veroispovesti. Ako ste čuli za Mrtvo more i Petru, doputovali u Jordan da ih posetite, bićete iznenađeni šta vas još sve čeka. (Ja sam svakako bila.)
Bliski istok je poznata riznica religijskih spomenika i svetih mesta. (Jeste li znali, na primer, da se u selu Malula u Siriji i dalje govori na dijalektu kojim je govorio Isus!)
Dakle, bili religiozni ili ne, obiđite sve što vam Jordan nudi. I nećete se pokajati.
Madaba mozaik
Ne tako daleko od glavnog grada Amana nalazi se stari grad, koji se u Bibliji pominje kao „Medba“. Grad Madaba bio je ruiniran oko 10. veka pre naše ere, kada su ga napali Aramejci i Amoniti, ali je ubrzo zatim obnovljen. Vrhunac ove naseobine poklapa se sa ranim dobom hrišćanske ere, kada je pod vizantijskom dominacijom, Madaba postala centar procvale škole majstora za mozaike.
Ovi majstorski radovi koji su pronađeni od 19. veka naovamo, i danas predstavljaju glavnu atrakciju u gradu, a očuvani su na podovima crkava i drugih zdanja.
Najpoznatiji je mozaik koji ukrašava unutrašnjost grčke pravoslavne crkve Sveti Đorđe, a koji potiče iz vremena cara Justinijana i predstavlja svojevrsnu geografsku mapu Palestine. Ova Madaba mapa napravljena je za potrebe hodočasnika koji su bili na putu ka Svetoj zemlji. Ono što danas može da se prepozna jesu sačuvani fragmenti koji predstavljaju gradove Jerusalim, Vitlejem i Jerihon, kao i reku Jordan i Mrtvo more.
U ovoj crkvi se, takođe, nalazi jedna od najstarijih ikona na svetu. Ima više od hiljadu leta, a na zahtev grčkog sveštenstva, nedavno je vraćena u okrilje ovog pravoslavnog hrama.
U gradu je moguće obići jednu od radionica, u kojoj se i danas izrađuju vrhunski mozaici svih motiva i boja. Iako je u unutrašnjosti, Madaba je mali, čist grad, sa posebnom atmosferom. Na jednom brežuljku ćete videti crkvu, dok s drugog viri minaret džamije, što dodatno utiče na harmoniju koja se u ovom gradu oseća.
Planina Nebo
Dalje, na samo desetak kilometara od Madabe nalazi se planina Nebo koja ima izuzetno veliki značaj za hrišćansku i jevrejsku tradiciju. Planina Nebo je visoka oko 800 metara i odatle se pruža pogled na jordansku dolinu sve do Mrtvog mora.
Prema Starom zavetu, Bog je Mojsiju rekao da se popne upravo na ovu planinu kako bi ugledao „obećanu zemlju“ (Palestinu), pre nego što se preseli u „carstvo božije“. Predanje kaže da je Mojsije ovde i sahranjen, a deo na kojem se danas simbolično nalazi njegov štap u obliku zmije, navodno je mesto gde je Mojsije izdahnuo.
Na mestu gde je, kako se veruje, bila njegova grobnica, sagrađen je manastir. Ova građevina se od 1933. pomno restaurira i iskopava.
Na planini Nebo se mogu naći ostaci bazilike i mozaika iz šestog veka, koji i danas nose potpis tadašnjih majstora. Ostaci Kapele Majke božije nalaze se u južnom delu crkve i potiču iz prve dekade sedmog veka. Mozaik na podu oslikava gazele, između kojih su motivi biljaka i dva bika, koja ilustruju psalm iz Biblije čiji tekst može da se pročita na zidu iznad.
Turista ima iz svih krajeva sveta, svi se tiskaju da uhvate upravo onaj vidik koji je, kažu, imao Mojsije. Neće vas zaobići ni grupa lokalne dece, koja će vas moliti da se slikate s njima, pa i vi postanete, hteli – ne hteli, neka vrsta evropske atrakcije u arapskom svetu.
Sama planina Nebo izgleda kao da se nalazi usred Mediterana, sa tipičnim kamenim zidićima i vegetacijom.
Da je značaj ovog mesta i zvanično prepoznat, govori poseta pape Jovana Pavla Drugog, koji je 2000. godine bio na planini Nebo i uvrstio je u obaveznu stanicu na putu hadžiluka. Od tada datira i kameni spomenik posvećen Mojsiju.
Nedaleko od planine Nebo nalazi se izvorište, mesto na kojem je, prema predanju, suknula voda kada je Mojsije udario svojim štapom u zemlju. Bilo kako bilo, interesantno je da je ovaj izvor u zemlji koja kuburi s vodom, i dalje vrlo izdašan.
Mojsije je odavde mogao da vidi Jerihon, reku Jordan, kao i mesto gde će mnogo kasnije biti kršten Isus Hrist.
Reka Jordan
Tačno mesto gde je Isus kršten i danas izaziva polemiku. Na osnovu biblijskih referenci, serije vizantijskih i srednjovekovnih tekstova i brojnih indikacija hodočasnika, usaglašeno je da je Isus kršten „na najudaljenijoj tački izvorišta reke Jordan“.
Različiti faktori su uticali na to da precizno mesto krštenja nije moglo da se utvrdi, uzimajući u obzir i sam naziv koji se pominje u spisima, a koji varira, na primer, od Beth-Abara ili Bethabara („Mesto prelaza“), gde je prorok Ilija „razgrnuo“ vodu i prešao reku pre nego što se uzdigao „u vatrenim kočijama“ putem raja.
Početkom trećeg veka, naime, hrišćanski pisci i hodočasnici povezali su ovaj predeo sa oba religijska događaja – Ilijinim vinućem u nebo i krštenjem Isusa.
Ipak, na malo više od pola sata vožnje, na istočnoj obali reke Jordan, nalazi se mesto bogato iskopinama. Lokalitet je otvorio papa Jovan Pavle Drugi, a danas je prihvaćen kao „najverovatnije mesto krštenja“ koje je kao takvo otvoreno za posete.
Među ostacima starih kelija u kojima su živeli monasi, izvorima sveže vode, nalaze se i delovi nekadašnje bazilike, koja je navodno podignuta upravo na mestu gde se desio veliki hrišćanski događaj. Pronađeni su ostaci najmanje četiri crkve.
Danas je ovaj predeo ograđen, prekriven, a lokalni vodič će vam objasniti da reka Jordan sada ne doseže do samog mesta krštenja, promenila je tok i godinama opadala, tako da više ne protiče direktno kroz tačku gde je, kažu Jordanci, Sveti Jovan krstio Isusa.
Mesto u svakom slučaju privlači hrišćanske vernike iz svih krajeva sveta, a u okolini se grade ruske crkve, dok grčka već postoji i čuva jedan lep, stari mozaik.
Poprište sukoba
Duž reke Jordan koja se proteže od doline Al Karara do Garabah, identifikovano je 21 mesto, odnosno stajalište hodočasnika u ranim godinama hrišćanstva na njihovom velikom putu iz Jerusalima, preko Jordana, do planine Nebo.
Ipak, kada dođete do reke Jordan, o kojoj ste toliko slušali i koja je večito u žiži svetskih vesti zbog Zapadne obale (West Bank) koja pripada Izraelu i istočne koja je jordanska, očekujete široku i moćnu vodenu površinu koja, tako impoznantna, mora da izaziva međudržavne sukobe u predelu planete gde vode, činjenica, nedostaje.
A onda ugledate usku rečicu, koja, reklo bi se, jedva da ima nekoliko metara u širini, i lako može da se pregazi… (Ili smo možda to mi s ovih prostora, naviknuti na Dunav i Savu, ipak malo „razmaženi“.)
Bilo kako bilo, postane vam jasno gde ste kada vidite da se na tih nekoliko metara preko puta vijori zastava Izraela.
Preko reke Jordan, ako se dobro sećam reči vodiča, postoje dva zvanična granična prelaza, ali s obzirom na političke turbulencije na Bliskom istoku, ne možete, a da se ne zapitate vreba li vas neki graničar tamo iz žbunja, s one strane ove toliko pominjane reke Jordan, koja svakom godinom sve više opada – i smanjuje vodenu granicu između dve zemlje.
Sledeći: ZLATNO DOBA RIMSKE ARABIJE
Svi tekstovi SERIJE o Jordanu
