Ne mogu da završim ovu seriju, bar kada su u pitanju Bali zanimljivosti, a da bar jedan tekst ne posvetim životinjama, odnosno majmunima na Baliju. Puno vas je verovatno čulo za takozvanu „Šumu majmuna“ ili hram Uluvatu, gde oni imaju običaj da vam skinu naočare s glave ili vam otmu fotoaparat iz ruku pre nego što stignete da primetite šta se desilo. Već sam pričala o tome da pre nego što uđete u ovaj hram, na ulazu možete da za njih kupite voće ili prigodne grickalice.
Veruje se da majmuni čuvaju svetilište Uluvatu, tako da ih ne treba dirati, a naići ćete na njih na svakih dvadesetak metara dugačkog utvrđenog zida, kako mirno sede i kao da znaju da će uskoro dobiti neku poslasticu.
Bali zanimljivosti
Nešto slično, samo što ih ima u većem broju, dočekaće vas i u takozvanoj „Šumi majmuna“. No, treba imati na umu da je Bali savršeno stanište za njih i da oni ovde žive među krošnjama tropskog drveća u kišnim šumama.
Tokom jednog od obilazaka ostrva, ponovo smo se vozili uzbrdo, a put je krivudao između gustog drveća sa obe strane. S vremena na vreme je delovalo kao da ulazimo u veliki beli oblak. Dok bih stigla da se zabrinem jer se okolo ništa više nije videlo od kiše i magle, oblak bi se pred nama raspršio i plavetnilo neba se opet promaljalo.
Prilazeći još jednoj krivini, ugledasmo malu tezgu pored puta. Usred ničega! Ništa osim pomenute šume i asfalta nije moglo da se vidi okolo, pa ni da se nazre kroz krošnje i maglu. Ali tezga je bila puna sitnog raznobojnog vića.
I dok sam začuđeno gledala i pitala se čemu to uopšte služi na ovako nepristupačnom, udaljenom mestu, vodič me je iznenadio pitanjem „da li bih da hranim male majmune“. Ovo nisu oni koji se skupljaju oko svetilišta i mesta koja obilazi mnogo ljudi, već majmunčići koji išetaju iz same šume, znajući da će tamo već da bude mala tezga sa voćem, i da će neko uskoro stati da im pruži koji komad. (Još jedna od Bali zanimljivosti, zar ne?)
Tako smo i mi stali, kupili nešto voćkica i istog momenta se oko mene stvorila prava mala gužva. Mali majmuni, uplašeni i oprezni isprva, ali nije im trebalo puno da skupe hrabrost, dotrče i istrgnu mi iz ruke šta god da sam im pružala. Takvom brzinom su uzimali voćkice, da smo jedva stigli da ih slikamo.
Ali moram da priznam, ovo je stvarno bilo simpatično iskustvo i vrlo zabavna „pauza“, naročito za nekog ko dolazi iz centralne Evrope gde pored puta eventualno mogu da se vide veverice. A one pride ne izlaze iz kišne šume!
Bali zanimljivosti: Noj
Iako sam posetila zoološki vrt u Singapuru pre nego što sam došla na Bali (i bila oduševljena), i ovde su mi zagolicali pažnju kad su mi objasnili da se kroz čitav kompleks posetioci voze u zastakljenim vozićima. Životinje se slobodno kreću okolo, rekoše mi, a vozić prolazi kroz njihovu teritoriju. Ovo je zvučalo previše zanimljivo da bi se propustilo.
Kada se danas setim zoološkog vrta na Baliju, prva slika koja mi iskrsne u glavi je ogroman noj koji trči kao blesav – i juri naš vozić! Kakav prizor, zar ne, i sjajna priča za putopis.
No, ispostavilo se da je odlazak u zoo vrt zaista dobra ideja. Ako putujete na Bali s decom, ovo će sigurno biti pravi izbor. Treba vam manje od sat vremena da u zastakljenom voziću pređete čitavu rutu, ali ćete osim toga biti u prilici i da posetite i beli tigrove, čak da jednog i pomilujete.
Tolika životinja uživo, a tako nežnog i mekog krzna. Moj beli tigar je bio pospan, odmarao se, pa sam se trudila da budem što je moguće tiša. Prođem rukom preko njegove ogromne šape, i prosto ne mogu da pojmim da ovo mekano stvorenjce divnih šara, koje prede kao mače, može da bude opasno. Za mene su ovo bile nezaobilazne Bali zanimljivosti.
Naš se vozić kretao uz brdašca i silazio određenom stazom, pa preko livadica na kojima su se odmarale životinje, kroz jezerce u kojem su se brčkali nilski konji. Bilo je zaista zabavno što ste mogli da ih vidite i kroz staklo, maltene pod vodom. Vozić bi usporio kad bismo prolazili pored krda bafala ili divljih koza. A onda eto i njega!
Noj je trčao za nama, sve brže i brže, sve dok vozač nije i sam nagazio na papučicu gasa:
„Ne brinite, mladi su mu se nedavno izlegli i, kao svaki drugi roditelj, i on mora da zaštiti svoje potomstvo, pa nas ovako upozorava da ne prilazimo.“
Ma, da li je moguće – jurio me je noj! „Ovo će biti sjajna priča kada dođem kući“, pomislim ja.
Ovde sam, inače, i prvi put jahala slona. I to iskustvo je bilo više nego zabavno, jer je moj slon stalno skretao sa staze kojom je trebalo da ide i večito se zaustavljao da uzme još malo trave koja je rasla pored puta.
„O, ne zamerite, ona je još tinejdžer, svojeglava devojka. Poješće malo trave i vratiće se na stazu. Ponekad mi se čini da to radi namerno, meni u inat“, reče mi uz smešak momak koji je vodio računa o slonu.
Njihov odnos je bio sasvim simpatičan, on je nije forsirao, nego su se „ćuškali“ kao kad se gurkaju braća i sestre dok se igraju.
Bali zanimljivosti: Piton
Na ovom ostrvu sam uradila još nešto po prvi put u životu kada su u pitanju životinje, još nešto od onih Bali zanimljivosti. I to za vreme posete hramu Tanah Lot.
Dok smo šetali okolo i nakon što sam obišla i sveštenika koji je blagosiljao posetioce pored izvora u steni, diveći se gustom rastinju okolo, ugledala sam i – pitona?! Pravog, pravcatog, ogromnom pitona. Momak pored zmije je nudio turistima da ga stave oko vrata i da se slikaju.
Što se mene tiče, zaista nisam nikada nešto mnogo razmišljala o zmijama i pitonima, a naročito nisam „maštala“ o tome kako ću ih držati u rukama. Ali kada sam ovo videla, zapitala sam se… Sve znam – ovo je više nego tipična „turistička“ stvar, sve to stoji. Ali, haj’te, razmislite i sami – jedini put kad sam videla živog pitona bilo je u zoološkom vrtu, i to kroz staklo. A ovde im se motao oko ruku!
Vodič je već razgovarao sa momkom koji brine o pitonu i dobacio mi da ne brinem, „neće trajati više od pet minuta“, „on će brzo da iškljoca nekoliko slika“ i to će biti to. Pa znate šta – zašto da ne! Ovo je bila savršena prilika da se ovako nešto uradi. Nije baš da nalećem na pitona na svakom semaforu u Beogradu!
I tako mi je onaj momak pomogao da podignem pitona i stavim ga oko vrata. A bio je zaista težak! Kažu da je imao oko 50 kilograma. Ogromna zmija! U jednoj ruci sam joj pridržavala vrat, u drugoj rep. Vodič mi je uzeo aparat, a ja sam pokušala da se nasmejem za sliku ili dve. Ipak, činilo se da se slikanje odužilo…
„Hej, ’ajde, please, požuri“, procedih kroz osmeh.
Moj vodič se smeškao, ponavljao kako „eto, baš iz ovog ugla nije najbolje svetlo za fotografiju“. Školjcnuo bi, a onda govorio kao mora da ponovi „jer se nisam nasmejala“… I to je tako trajalo par minuta, a činilo se kao da je prošlo bar 15. A onda je i zmija počela da se pomera!
Uvijala se, sva onako hladna i teška, tako da me je jeza prošla. Vodič je primetio kako sam se uozbiljila i još se više zabavio:
„Ne brini, Danijela, pa jeo je već, nije gladan!“
Ma, jel da, „nije gladan“? I sama sam počela da se smejem. Kakvo blesavo iskustvo. Držala sam onoliku zmiju oko vrata, ali ona, na sreću, „nije bila gladna“. Kako ovo zvuči nadrealno, zar ne.
Baš kao i čitavo moje putovanje na Bali! Nadrealno i za pamćenje.
Kraj
Svi tekstovi SERIJE o Baliju
