Despotovac Šta videti

Možda se pitate zašto baš „Despotovac Šta videti“ za prvi tekst, odnosno prvu destinaciju u rubrici „Najlepša mesta u Srbiji“ o kojoj ću pisati. „Zato što ima sve!“, rekli bi vam stanovnici ove opštine, i skroz su u pravu. Zato, evo putopisa pod nazivom „Despotovac Šta videti“.

Samo pogledajte fotografiju ispod – upravo sedim u bašti restorana, koja gleda na ovu – ovoliku vodu! Što se mene tiče, nema lepšeg mesta da uključim laptop i uz domaću kafu (dobro, i teleću čorbu i salatu, na primer, možda i neke palačinke), napravim prve redove za novu rubriku. I sad mi kroz glavu žure slike svega što sam videla u ovih nekoliko dana, vodopad, stalaktiti, proplanci, zidine iz 15. veka, originalan pod u Manasiji koji je gazio i sam despot Stefan… Ali, haj’mo redom.

Znate li da vam od Beograda ili Niša dovde ne treba više od dva sata vožnje? A kad ste poslednji put bili? Pojedini možda nisu nikada ni svraćali u ovaj kraj. E pa, samo ostanite uz tekst do kraja, bacite pogled na fotografije i biće vam jasno šta sve propuštate i koliko je zapravo malo potrebno da svojih par slobodnih dana provedete usred sjajne prirode – umesto „na betonu“.

OD BEOGRADA: oko 130 km (autoputem do Markovca – oko 100 km, izlaz prema Svilajncu)

OD NIŠA: oko 115 km (autoputem do Ćuprije – oko 95 km)

Iz Beograda sam došla autoputem (prema Nišu). Isključujete se posle nekih 100 kilometara (na 12 km od Velike Plane), kod mesta Markovac, a prema Svilajncu. Nadalje je lako doći do Despotovca, samo pratite putokaze. Nisam koristila navigaciju, a nisam, za divno čudo, nigde pogrešno ni skrenula.

Despotovac Šta videti

Plan je bio da samo prođem kroz Despotovac, da prvo obiđem manastir Manasiju i još ponešto pride, pa da onda provedem par sati u gradu. Ali, to me nije sprečilo da bacim pogled okolo dok sam vozila kroz grad. Park mi se učinio zanimljivim, a i sa leve strane se pružao pešački deo.

„Tu pijem kafu kasnije!“, rekoh naglas.

Manastir Manasija

Manastir je opasan jakim zidinama sa 11 kula i zadužbina je despota Stefana Lazarevića. Srednjevekovni učenjak Konstantin Filozof napisao je da je počeo da se zida 1407. a pretpostavlja se da je završen 1418. godine. Ovo je brzo postao kulturni centar ondašnje Srbije, jer je despot Stefan prepoznao značaj očuvanja knjiga (u vreme kada štampa još nije postojala), pa je osnovao takozvanu prepisivačku iliti Resavsku školu. Otuda je manastir poznat i kao Resava.

Despot Stefan Lazarević preminuo je 1427. od posledica srčanog udara, koji je doživeo tokom lova u blizini Kragujevca. Danas, međutim, postoje sporenja da li se njegove kosti zapravo nalaze u Manasiji ili u manastiru Koporin kod Velike Plane.

I ovde ćete samo pratiti putokaze na putu, lepo je obeleženo. Jedino što natpis ume da deluje sitno kada prilazite, pa gledajte da bar usporite ne biste li pročitali za koji manastir zapravo skrećete (u ovom kraju ih ima nekoliko).

A onda vas put vodi uzbrdo i nizbrdo, preko brojnih proplanaka, sve je u šumi i livadicama. (Imala sam tu sreću da je sve naglo ozelenelo za nekoliko dana, i to baš neposredno pre nego što sam krenula na put.) Iza još jednog brdašceta i još jedne krivine, ukažu vam se zidine! Štrče iz okolnog pejzaža, impoznantne u svoj onoj viševekovnoj stamenosti. Kapija od kovanog gvožđa, mali parking i lučni ulaz između dva glomazna zida (svakako jedna od stavki na našem  spisku „Despotovac Šta videti“) – manastir Manasija!

Baš u vreme kad sam ulazila, pogodilo se da su stigle još dve ture autobusom – jedna je dovozila školarce, kažu „osmaci“ su, a druga je dovela vremešnije sugrađane, koji su ruku pod ruku otišli prvo da kupe sveće. Nije mi prvi put da sam u Manasiji, i ponovo sam obilazila ostatke zidina nekadašnje Resavske škole, oduševljeno zaklanjala sunce ne bih li podigla pogled ka vrhu crkve. Kažu, u crkvi je originalan pod iz onog vremena. Podignete stopala iz poštovanja, jedno, pa drugo, pa onda to ponovite i pomislite: „Pa, isto su ovako koračali i onomad!“

Pošto su prijatelji bloga pomenuli i nekoliko okolnih mesta, koja su posetili ili su za njih samo čuli, okrenula sam auto i odavde nastavila za Lipovicu, mesto na oko 20 kilometara od manastira. Tu idete prijatnim putićem, gde ćete se retko s nekim mimoići, tako da su svi proplanci i povremene male serpentine tu – samo za vaše oči.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Nick Grey (@ngreytravels)

Prođete šarmantan mostić u Bukovcu, pa selo Panjevac. Usput i nekoliko putokaza za etno komplekse… Izgradilo se od kako sam poslednji put ovuda prošla, bar je ponuda za posetioce raznovrsnija. Bila je ovo odlična prilika da se upoznam i sa domaćinima Eko farme „Milanović“, ispričali smo se uz dobru domaću kafu…

Grad Despotovac

Grad se nalazi između Kučajskih planina i bogatih ravnica, sa istočne strane Velike Morave. Iako opštinu čini 31 naseljeno mesto i više od 23.000 stanovnika, u samom gradu živi manje od 5.000 ljudi. Predeo opštine je bogat prirodnim lepotama, a kroz čitav kraj protiče i reka Resava.

Grad se prvi put pominje 1381. u povelji kneza Lazara, a 1882. Milan Obrenović donosi odluku da se tadašnje naselje nazove Despotovac u znak sećanja na despota Stefana Lazarevića.

Jeste li se kad zapitali zašto se Despotovac baš tako zove? Ja nisam do pre neku godinu, da budem iskrena. I toga sam se setila kada sam ovoga puta pokušavala da što bolje uslikam spomenik despotu Stefanu na istoimenom trgu. Jer, kada pogledate okolo, maltene sve nosi ime ili despota ili Resave, čak i banka ili zubarska ordinacija!

Simpatičan gradić, možete da obiđete kuću starog mlina, da popijete kafu u pešačkoj zoni u centru, vidite šarmantnu fasadu biblioteke. (A ja sam svratila i na kolače.)

Vodopadi Lisine

Na proširenom delu kanjona reke Resave, na 376 metara nadmorske visine, nalazi se selo Lisine. Ispod planinskog visa, u podnožju planine Beljanice (1.300 metara), izvire Veliko vrelo, čija voda posle nekoliko stotina metara pada u vidu „Velikog buka“ (više o vodopadu niže u tekstu). Veliko vrelo spada u malobrojnu grupu snažnih kraških izvora, a lokalni ljubitelji prirode se ponose time što je ovo izuzetan primer gravitacionih vrela. Rečica Vrelo uliva se u Resavu. (Postoji još jedna reka Vrelo, podno planine Tare.)

U Lisinama se nalazi i ribnjak, a resavski kraj je poznat i po posebnim vrstama pastrmke.

Iz Despotovca je lepo obeleženo i gde da skrenete ako biste da obiđete i spomenik prirode „Lisine“ (a ovo mora da se vidi kad ste već dovde došli!), ali sam ja ipak nekako ponovo okrenula ka Manasiji, pa se vraćala „do semafora, pa levo“. Još petnaestak kilometara, i put vas navede na odvajanje za vodopad „Veliki buk“ i Resavsku pećinu.

„Prvo vodopad, pećina sutra“, preslišavala sam se kod prvog znaka.

Ovaj deo puta (nekih sedam kilometara), nije najsjajniji (bar nije bio kad sam ja bila). Trudite se da ne vozite brzo, da biste stigli da izbegnete rupe u asfaltu, i javite se bližnjima pre nego što počnete da se penjete, jer gore nema signala za mobilne telefone ili je on vrlo slab. Prava mala „divljina“, gde ne dosežu mobilni operateri. (Ko bi rekao da i takvih mesta još ima.)

Ono što nisam uradila pre nekoliko godina, a sada jesam, i što toplo preporučujem, jeste da autom odete skroz do vrha, dokle god vas asfalt odvede, jer tako zapravo dolazite iznad vodopada – i na 300 metara do izvora, odnosno Velikog vrela. Ostavite auto, pa u šetnju.

Vrelo me je ostavilo otvorenih usta! Proleće je tek počelo, pa ovde samo šiklja sveža, čista voda, bruji ispod drvenog mostića i prelama se preko kamenja, brza nizbrdo. (Ovde će vam biti jasno zašto je i ovo na spisku „Despotovac Šta videti“.) Sjajna šetnja!

Veliki Buk

Ovo je „jedinstvena pojava među akumulativnim bigrenim vodopadima u Srbiji“, piše na sajtu opštine Despotovac. Sa visinom od oko 25 metara, „Veliki buk“ predstavlja jedan od najvećih vodopada u zemlji. Ono što ga čini neobičnim jeste što je voda koja se probija naniže od Velikog vrela, napravila dubok usek na padinama planine Beljanice, i pada u malo jezero koje je duboko nekoliko metara. Zajedno sa izvorom rečice Vrelo, pod zaštitom je države kao Spomenik prirode „Lisine“ i kao objekat geonasleđa Srbije.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Resavska pećina (@resavskapecina)

Kad se vratite od Velikog vrela do parkinga, a kao što rekoh – to je na samo 300 metara u jednom smeru, staza se nastavlja i nizbrdo. Ovde ćete se posle vratiti po auto, odnosno da predahnete i nešto prezalogajite u kafani „Izvor Lisine“, koja je na samom „raskršću“ između Velikog vrela i vodopada.  Tradicionalno gostoprimstvo i ogromne porcije a ja sam ovde i prespavala (kliknite na link da pogledate smeštaj). Naravno, možete da se odlučite i za neki privatan smeštaj u okolini koji ćete naći na ovom linku. Uvek je lepše da ste okruženi prirodom, ako već dolazite iz grada.

Spuštajte se nogu pred nogu pored ograde i gledajte kako voda nastavlja da se lomi naniže, sa jednog bigrenog nivoa u drugi. Uz nju se i vi spuštate improvizovanim stepeništem, a na malim odmorištima možete da virnete u onaj brzak s vaše desne strane. Sjajan pogled već sa stepeništa. Spustite se skroz do vode, s leve strane vam ostaje prostrano dvorište lokalnog restorana, a vi nastavljate stazom desno. Ponovo pored ograde, i ovoga puta – pored vas huči brza voda, sva se zapenušala koliko se „zadihala“, preskače kamenje i kvasi mahovinu. Ali gore, još napred, huči još više…

Tajac! Tu sam ostala bez teksta. Mislim da mi je u glavi tog momenta bilo prazno (koliko je to moguće za ovako jedno „živo“ čeljade).

Zašto sam se tako iznenadila, kada mi nije prvi put da obilazim vodopad Veliki Buk? Iz prostog razloga što sam poslednji put, pre nekoliko godina, bila tokom leta, pa je i vode bilo manje zbog visokih temperatura. Sada je april, a voda kao da se tek probudila! Terasi na kojoj sam se prošli put slikala sada jedva da sam mogla da priđem. Jer je vodopad ne samo hučao, glasno i snažno, već rasipao kapljice na sve strane. Od njegove siline na terasi kao da je duvao jak vetar i nanosio kišu! Popela sam se, ali odmah i strčala, da se baš ne skvasim pod naletom Velikog Buka, još i da „pokisnem“ po ovom vedrom i sunčanom vremenu.

Obišla sam još par stvari u okolini, ali sam se, evo, vratila da baš ovde napišem ovaj prvi tekst. A vi ćete ga čitati za nekoliko dana, kad već budem u Beogradu.

Resavska pećina

Kraški sastav planine Beljanice zaslužan je što u ovom kraju ima puno jama i pećina. Najpoznatija je svakako Resavska ili Divljakovačka pećina. Ne samo što je najveća i najlepša u Srbiji, već je ovo bila druga pećina u staroj Jugoslaviji otvorena za posete.

Stara je oko 80 miliona godina, duga 4,5 kilometara, ali je istraženo do 2.850 metara, dok se trasa za turiste prostire na 800 metara – a spuštate se do 80 metara dubine. Na dve galerije kojima se krećete, obići ćete, između ostalih, Dvoranu sraslih stubova ili Predvorje istorije (ovde je pronađeno ognjište praistorijskog čoveka).

Sezona zvanično traje od 1. aprila do 31. oktobra. U pećinu možete ući od 9 do 17 sati, i uz obaveznu pratnju vodiča. Korišćenje parkinga se plaća za putničke automobile, a moguće je iznajmiti i jaknu za obilazak pećine.

Do Resavske pećine se, takođe, lako stiže, a ona mora da vam bude na listi „Despotovac Šta videti“. Spustite se onim „rupičastim“ aslfaltom od Velikog Buka do raskrsnice posle onih sedam kilometara, i tu ćete skrenuti levo. Putokaz kaže, još pet kilometara i stižete do pećine. I zaista se brzo stiže. Našalila sam se sa prijateljima koje sam pozvala kad sam krenula od Lisina (i u podnožju konačno dobila signal na telefonu), da „samo što ih pozvah, moram da prekinem, jer sam već stigla„.

Ponesite jaknu, džemper, obavezno navucite čarape, jer je u pećini sedam stepeni! Vlažnost vazduha varira od 80 do 100 odsto.

Reći će vam kada kreće sledeća tura, jer je obilazak moguć jedino uz vodiča. Nije važno da li je trenutno tu jedan posetilac ili je došla mala ekskurzija, obilazak se ne odlaže. Tako je i moja malenkost bila u prilici da bude jedini turista koga je vodič Igor proveo kroz sve one neverovatne dvorane, dok nam se nije pridružio još jedan posetilac, Amerikanac. Uživali smo dok smo otvorenih usta gledali okolo, proleteo je poneki slepi miš, a odozgo je kapalo… Kad znate da svaka kap ovde dole nešto znači i da će to jednog dana biti deo još jednog velelepnog stalaktita, nekako ste puni poštovanja prema toj jednoj kapljici.

Na platou ispred ulaza u pećinu možete da popijete kafu, kupite neki suvenir, ili prosto da zurite u krošnje i odmarate oči. Moje „odmaranje“ je prekinuo tek poneki uzdah, nenameran, oteo se, sam od sebe – lepo mu valjda, pa bi da se stopi sa onim svežim vazduhom okolo.

A onda, još jedna stanica što se tiče mog obilaska Despotovca ovoga puta – u auto, pa prema Ćupriji. Na nešto više od 30 kilometara od Lisina nalazi se i čuveni – manastir Ravanica.

Manastir Ravanica

Državni sabor srednjevekovne Srbije doneo je odluku 1375. godine da se podigne zadužbina srpskog cara Lazara Hrebeljanovića (oca despota Stefana), i da on ovde bude i sahranjen. Odlučeno je da bude u dolini, blizu istoimene reke, podno Kučajskih planina, i da se izgrade jaki bedemi sa, kako se pretpostavlja, sedam kula. Car Lazar je ubrzo stradao u bici na Kosovu, dok je manastir kroz istoriju često bio na meti raznih napadača. Zanimljivo je da crkva, ipak, nije u velikoj meri oskrnavljena, iako su gotovo sve relikvije odnete.

Monasi su Lazareve kosti poneli sa sobom kada su u 17. veku peške bežali od napadača. U Sent Andreji su podigli omanju crkvu, a onda obnovili manastir Vrdnik na Fruškoj gori (zbog koga se on često naziva i Malom Ravanicom), da bi ostatke na kraju doneli u Sabornu crkvu u Beogradu. Konačno, posmrtni ostaci cara Lazara vraćeni su u Ravanicu tokom obeležavanja 600 godina od Kosovske bitke.

Put do Ravanice nije loš, naročito ako volite da ste za volanom. Prolazi se kroz šumarke, pored usamljenih kuća, pa kroz Pasuljanske livade, prelepe serpentine kroz šumu, da biste se spustili do Senjskih rudnika. Još desetak kilometara i eto vas pred kapijom Ravanice.

Ponovo srednjevekovne stamene zidine, kao u Manasiji, i crkva sa tipičnim freskama, unutra i ikona cara Lazara. Napolju vernici kupuju meleme i čajeve koje prave monahinje ovog manastira, a možete da pazarite i sitne predmete „uz blagoslov svetog kneza Lazara“. I opet mi je teško dolazilo do svesti da je čuveni srpski vođa isto ovuda koračao – pre više od šest vekova!

Da pomenem i da se od Ravanice do Ćuprije, odnosno do autoputa, stiže vrlo brzo, jer treba da vozite još samo oko deset kilometara, te odavde lako možete da se vratite do Beograda, Novog Sada, odnosno Niša.

…Izvinjavam se zbog digresije, ali moram da vam prenesem još jedan detalj iz svog trenutnog okruženja. (Kucam tekst pored Velikog Buka, sećate se?) Elem, porodica sa dvoje male dece je sela za jedan od okolnih stolova, ali je devojčica od oko tri godine ipak odšetala sama. Dok tata hrani ono drugo, još manje dete, majka koja je ponovo u drugom stanju, pokušava da ubedi ćerkicu da se sama vrati do stola.

„Hajde, dođi, ne smeš tamo sama“, kaže mama, dok devojčica, evo meni iza leđa, prelazi još dva stepenika.

„Ali, mama… Da vidiš!“

„Ne smeš tamo, vrati se, molim te, odmah.“

„Pa maama…“

„Pa šta si to videla?“, pita mama dok dete sve vreme rukom pokazuje ka Velikom Buku: „Pa šta je to?“

„Mama, samo da vidiš, tamo je – veeelika fontana!“

Sledeća destinacija – ĐERDAP, TRAJANOVIM STOPAMA

Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI