Đerdapska klisura :: Šta videti

Đerdapska klisura mi je bila naročito zanimljiva. Imala sam prilike da idem autobusom sa turističkom turom, brodom kroz Veliki i Mali kazan, ali sam se i provozala autom u nekoliko navrata, i sve sam to prikupila u ovaj tekst o tome šta videti u Đerdapskoj klisuri.

Da budem iskrena, jedva sam čekala da ponovo vidim tvrđavu u Golupcu, odakle i počinje Nacionalni park Đerdap, zatim, rekli su mi da Lepenski vir sada drugačije izgleda, konačno sam zavirila u Trajanovu tablu i skoknula i do utvrđenja Diana nadomak Kladova. Ovaj gradić mi je, pride, pravo otkrovenje… No, opet brzam, jurim sopstvene slike u glavi. Idemo – jedno po jedno!

OD BEOGRADA: oko 130 km (autoputem do Požarevca – oko 80 km)
OD NIŠA: oko 240 km (autoputem do Požarevca – oko 195 km)

Ako idete kolima, najjednostavnije je da dođete autoputem do Požarevca, a onda nastavite još pedesetak kilometara do Golupca. Trebaće vam oko dva sata od Beograda.

Da pomenem da sam nedavno išla iz Beograda i do Donjeg Milanovca, ali preko Majdanpeka. Iako se put prilično odužio, bilo je zabavno ponovo proći između onih brdašaca i pored tek ozenelih livada koje je povremeno presecala pruga. (Svaki put kad bih usporila pre pruge gde je bilo signalizacije, ali ne i rampi, i kada bih u neverici gledala na puste šine na obe strane koje su maltene zarasle u travu, kroz glavu mi je prolazilo: „Ma da, nije nego!“ Sve dok nisam oči iskolačila na nekom već prelazu, i mahinalno radosno skiknula: „Voooz… ić!“ Stvarno je prošao mali voz, časna reč!)

Đerdapska klisura i okolina

Samo da napomenem da je put kroz Nacionalni park Đerdap do Donjeg Milanovca bio skroz zabavan. Postoji varijanta da idete dužim putem od oko 50 km, koji je pristojan i možete normalno da ubrzate, ili da krenete onim od 28 km koji zavija kroz Nacionalni park, krivuda i penje se kroz šumu, kojim ponegde morate da usporite i do 30 na sat. Stiže se za isto vreme…

Pogađate, ja sam išla ovim „blesavim“ putem kroz šumu. (Kratak snimak ste mogli da vidite na profilu bloga na društvenim mrežama.) Ali, kakav vam samo pogled u nekom momentu puca na Dunav! Vredi svake pređene krivine!

Golubačka tvrđava

Ne zna se ko ju je tačno izgradio, ali se veruje da je u duhu srpskih utvrđenja 13. i 14. veka, te da predstavlja spomenik iz vremena kralja Dragutina. Oko nje su se neprestano borili Srbi, Mađari i Turci, te je išla iz ruku jednih vladara u ruke drugih. Danas predstavlja deo Nacionalnog parka Đerdap, odosno prirodnog rezervata Golubački grad, koji je bogat retkim biljnim vrstama. Dunav je ovde najširi na čitavom svom toku – 6,2 kilometra.

Jedna od brojnih legendi kaže da je izvesni turski velikaš hteo da oženi srpsku princezu, koja je to odbila. Da bi je kaznio, zatvorio ju je u takozvanu „Šešir kulu“ tvrđave. Društvo su joj pravili samo golubovi, a ona je sa njima delila svoja sledovanja hrane. Kasnije je princeza prebačena na pustu stenu Baba-kaj preko puta (što na turskom znači „pokaj se“), gde su sada isti oni golubovi njoj donosili hranu. Otuda i naziv grada.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Baš sam se prijatno iznenadila kad sam stigla do tvrđave. Poslednji put kad sam prolazila kolima ovuda (pre mnogo godina), put je i dalje išao kroz samo utvrđenje (sada se pored nalazi tunel), i nije bilo sređenog parkinga i mesta za odmor i kafu. Sada čitav prostor deluje „ozbiljnije“, iako tada još nije moglo da se uđe u tvrđavu zbog rekonstrukcije (koja je u međuvremenu završena).

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Michael 🌏 Meet before traveling (@meetbefore)

No, prošetate pored Dunava, slikate one zidine nebrojeno puta, pa i tu „Šešir kulu“… Pa iako je čitava priča o princezi više romantična anegdota za turiste nego istorijski podatak, ipak kada priđete ovde (a golubovi samo uleću i izleću iz svojih malih gnezda na zidovima), bacite pogled na kulu skroz levo i uhvatite sebe kako mislite: „Jeste, evo, tu je bila zatočena, jasno kao dan!“

(Obratite pažnju na svoj telefon, jer odavde već počinju da vam stižu ponude za rumunski roming.)
Sela sam na kafu i sladoled, gledala kako se ljuljuška Dunav i već se radovala što ću za manje od sat vremena već biti kod Donjeg Milanovca, ni manje ni više nego – u Lepenskom viru.

Lepenski vir

Arheološko nalazište otkriveno je 1965. i udaljeno od Donjeg Milanovca oko 15 km. Svedoči o intenzivno naseljavanom mestu, starom više od 8.000 godina! Lokalitet je izmešten kada je građena brana, a ovde su pronađeni brojni ostaci ognjišta, nekropola, ribolikih skulptura i alata. Neka od oruđa, nakita i figurina moguće je videti u novoj postavci muzeja, kao i originalan film iz šezdesetih godina 20. veka kada su iskopavanja počela.
Kod parkinga imate restorančić gde možete da se osvežite, a do samog kompleksa još desetak minuta šetnje.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Već su mi rekli da „novi muzej ne izgleda loše“, da vredi posetiti kompleks ponovo, pa sam se, naravno, i ovde zaustavila. Jer, Lepenski vir je nezaobilazna stanica i jedna od najvažnijih stanica u ovom našem putopisu „Đerdapska klisura :: Šta videti“.

Bela konstrukcija muzeja deluje impresivno, naročito što se kroz njene prozore pruža lep pogled na Dunav, mada nije naročito praktično ako idete po vrelom danu. (Onda imate osećaj da su vas zatvorili u staklenik.)

Iznenadila sam se što je posetiocima dostupan stari dokumentarac o počecima iskopavanja, a snimak deluje kao da će svakog časa da se prekine ako mu pukne „filmska traka“. No, i ovo daje autentičnost čitavom mestu. Svakako vredi svratiti. (I ponesite keš ako biste kafu na onom odmorištu napolju, kartice dovde još nisu stigle, bar kada sam ja bila.)

Donji Milanovac

Grad na obali Dunava sa nešto manje od 3.000 stanovnika. Ime je dobio po kralju Milanu, koji je ljudima izašao u susret kada je trebalo čitavo naselje da se seli, pruživši im državnu pomoć. Grad je, međutim, ponovo morao da se premešta kada je građena brana, te su stari Donji Milanovac prekrile bujne vode Dunava. Meštani se šale kako se već spremaju za novo premeštanje, jer se grad izgleda seli „na svakih sto godina“.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Milan Paunovic (@loknamilan)

Ovoga puta sam samo prošla kroz Donji Milanovac, dok sam pre nekoliko godina tu i prespavala. Lako je naći privatni smeštaj u samom centru i okolini, te će biti dovoljno da kontaktirate turistički centar grada (obavezno unapred ako dolazite preko leta). Prošetajte kroz naselje ako se ovde zaustavljate, možete pored reke, a možete prema crkvi. Svako naselje uz ovu magistralu uz Dunav deluje nestvarno u suton, kada nebo dobije nijansu svetlo ljubičaste boje.

Odavde možete brodom kroz Veliki i Mali kazan, ili nastavite autom duž magistrale. A ako ste se kao ja dugo pitali zašto se uopšte ovi delovi klisure zovu kazanima, evo objašnjenja. Pošto se Dunav naglo sužava kroz klisuru, tako što od Golupca gde je 6,2 kilometra širok, grune kroz prolaz između stena od samo 150 metara širine, onda vam je jasno kako se ovde ova moćna voda uskomeša! Puna je virova i vrtloga, te deluje kao da vri. Otuda i naziv – kazan.

Kao što rekoh, nekoliko puta sam ovuda prolazila, i kolima i brodom, i preporuka je – probajte obe varijante. Imaćete sjajan pogled sa odmorišta na magistrali kada put počne da zavija uzbrdo, a dole se pruža strma klisura. No, ako ne budete išli bar na kratko krstarenje do gradića Tekije, dokle se (od Golupca) zvanično prostire Nacionalni park Đerdap, nećete biti u prilici da vidite čuvenu Trajanovu tablu.

Trajanova tabla

Natpis je postavio rimski imperator Trajan pre 1.900 godina, čime je obeležen završetak radova na trasiranju obalskog rimskog puta. Spomenik je iz vremena Trajanovog pohoda na Dačane od 100. do 103. godine naše ere. Ovo je bio još jedan od njegovih graditeljskih podviga. Dimenzije table su 3,20 x 1,80 m i u središtu se nalazi natpis na latinskom, dok je okolo bila ukrašena sa dva delfina, ružama i orlom.
Kada je počela gradnja brane, tabla je izdignuta za oko 20 metara da ne bi ostala potopljena. Danas može da se vidi samo sa reke.

Ah da, ovo sam sebi ostala dužna kada sam prošli put svaki čas stajala uz Đerdapsku magistralu, ne bih li slikala svaki malo bolji pogled na klisuru. Tada nisam išla na krstarenje, a nije bilo moguće iznajmiti čamac, te je tabla ostala za neku bolju priliku. A, evo, i ta „bolja prilika“ se ukazala.

Samo krstarenje je sada bilo vrlo prijatno. Najčešće se ide od Donjeg Milanovca do Tekije, te će vam usput objasniti i kako je nekada moćni rimski put prolazio baš ovuda, a kako je od izgradnje hidrocentrale sedamsedetih godina sasvim potopoljen. Ne treba vam dodatno ubeđivanje kada se približite stenama koje se stropoštavaju u Dunav, a u podnožju jedne od njih – beli se baš ova, Trajanova tabla, svedoči o velikim dešavanjima pre skoro dva milenijuma. Koliko je samo vode ovuda proteklo od tada…

Decebalova glava

Decebal je bio poslednji kralj Dačana, koji je dugo odolevao rimskim napadima, ali ga je Trajan ipak savladao. Kada su ga rimske trupe opkolile 106. godine, izvršio je samoubistvo. Bio je ovo kraj velikog Trajanovog pohoda na Dakiju zbog čega je na srpskoj strani Dunava građena potrebna infrastruktura (put, most, utvrđenja).
Ovo je najveća klesana skulptura u Evropi visoka 40 metara i nalazi se na rumunskoj strani klisure. Oko kralja dugačko je 4,3 metra, a nos sedam. Skulptura je završena posle 10 godina rada 12 klesara-alpinista 2004. godine.

Kada sa broda primetite da se napred ukazuje crkvica, kao ispupčena u reci, obratite pažnju na stene klisure. Jer, s rumunske strane će vas ponosno gledati čuveni dačanski kralj dok vi skoro 2.000 godina kasnije plovite kroz nekada njegovu teritoriju. Još jedna zanimljivost Đerdapske klisure! Moram da priznam da nisam znala da je kraljeva glava zapravo tako „mlada“, uzimajući u obzir koliko je on „star“…

No, ovo je bio sjajan način da obiđete Đerdapsku klisuru i sada nastavljamo put ka Kladovu, iako se Nacionalni park zvanično završava u Tekiji. Bar sam tako ja uradila. Od Tekije ima još nešto manje od 30 kilometara magistralom. Opet sam pokušavala da napravim plan tako da „ispravim“ putanju u odnosu na prethodnu vožnju do Kladova. Prethodni put nisam svraćala do rimskog utvrđenja Diana, a ni u sam grad.

Diana

Ovo je stari utvrđeni grad na obali Dunava, podignut kao jedna od baza za dačke ratove i obezbeđivanje plovidbe. Izgrađen je krajem prvog veka u vreme cara Trajana i rimskih pohoda na Dakiju. Kasnije su tvrđavu uništavali, osvajali i obnavljali Goti, Huni, Vizantija, dok krajem šestog veka nije konačno slomljena nadiranjem novih osvajača.

Obratite pažnju kad se približite samoj hidrocentrali, odnosno dođete na oko sedam kilometara ispred Kladova. Sa leve strane će se ukazati skroman putokaz za rimsko uvrđenje, a onda još „skromnije“ okruženje. Naime, tvrđava sa svojim kružnim bedemima izgleda impozantno već izdaleka, ali deluje kao da je čitava zarasla u visoku travu. Preskakala sam sa kamena na kamen (objekat nema nikakvo obezbeđenje, ogradu, čuvara, kapiju), pomišljajući šta mi može izmileti iz one visoke trave, i pokušavajući u glavi da povežem tačke koje su se isticale duž Đerdapske klisure.

Zapravo se krećete trasom nekadašnjeg rimskog puta, onog koji je car Trajan isplanirao i izgradio u prvom i drugom veku. Tačka po tačka, spajaju vam se u glavi utvrđenja, Decebal, pa tabla i stub mosta na izlazu iz Kladova…

Kladovo

Sam grad ima oko 10.000 stanovnika i poslednja je tačka Srbije na istoku, prema Bugarskoj i Rumuniji. Od Beograda je udaljen oko 260 kilometara, a od Niša oko 200. U centru se nalaze dva mala jezera sa prirodnim izvorima, dok grad ima i simpatičnu marinu, uređeno šetalište i plažu na Dunavu.

Čist, lepo organizovan mali grad na reci. To mi je bio prvi utisak kad sam parkirala auto pored jednog od jezera. Prvo u đir, pa negde na kafu!

 

View this post on Instagram

 

A post shared by EU za Turizam (@euzaturizam)

Kroz centar prolazi pešački deo ulice pun kafića i restorana, i izlazi na mali trg kojim dominira crkva. Pošto je bilo vruće, pažnju su mi odmah skrenule vitrine sa sladoledima. Pun pogodak! Prošetala sam okolo, delovalo je kao da Kladovo ima sve što vam treba. Kad sam skrenula levo prema reci, tek sam tada bila sigurna da ću ovde provesti jedan prijatan dan. Na šetalištu pored plaže pružala se terasa hotela Aquastar Danube (tu sam prespavala, kliknite na link). Padalo je veče, a duž Dunava tamo prema klisuri, nebo je dobijalo rozikastu boju…

Trajanov most

Ostatke mosta, odnosno jedan njegov stub, naći ćete u ataru sela Kostol. Gradio ga je car Trajan 105. godine naše ere, odnosno projektovao najveći arhitekta tog doba Apolodor iz Damaska. Most je bio gotovo 1.100 metara dugačak i oko hiljadu godina je važio za najduži most ikada sagrađen u svetu. Podignut je za rekordno kratko vreme, od 103. do 105. godine. Sa lukovima visoko iznad vode imao je 20 stubova i portale na pristupu, i bio je visok oko 45 metara. Izgled mu je uklesan na Trajanovom stubu u Rimu. Iako je most rano porušen, postoje navodi da se 20 stubova još moglo videti 1856. dok je vodostaj bio izuzetno nizak.

Moram da priznam da sam očekivala mnogo više od mesta na kojem je sa srpske strane Dunava stajao taj prvi stub čuvenog Trajanovog mosta. Kad iščitate „ovoliko“ istorije i tako važnih podataka, valjda vam se i apetiti povećaju, pa očekujete da pred vama iskrsne taj rimski famozni most, sav dostojanstven u svojoj velelepnosti…

Biće da sam i ovde previše otišla u romantiku.

Elem, stub sam obišla pre par godina. Iz dunavskog plićaka virile su naslagane cigle. Odmah je moglo da se pretpostavi da se radi o istorijskom spomeniku, iako je od čitavog mosta ostao samo, eto, taj jedan stub. No, da bih došla do njega, uparkirala sam se maltene u nekakvom kukuruzištu. Ljudi su radili okolo u njivi, a ja sam gacala kroz visoku travu sa fotoaparatom u ruci.

Ali, i sad dok se prisećam atmosfere lepe terase hotela u kojem sam odsela u zoru, dok se sunce sve više kočoperilo tamo preko puta, ponovo u mislima povezujem rimske tačke. Mora da je bilo impresivno gledati kako Rimljani prelaze Dunav koji je tu bio širok 800 metara, a voda je trebalo da bude prirodna brana ma kako uporni osvajači da su. Međutim, Trajan je i reku pregazio!

Možda bi čitavo putovanje kroz klisuru moglo da se organizuje u turističku turu i da se, na primer, nazove „Trajanovim stopama do Dakije“. Meni je svakako bilo zanimljivo da ga pratim kroz ovaj deo Srbije – makar i 2.000 godina kasnije!

Sledeća destinacija – PUT OD NEGOTINA DO PARAĆINA
Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI