Istočna Srbija je izuzetno zanimljiva, ali ovoga puta sam išla od Negotina do Paraćina i stajala da puno toga obiđem. Zato tom putovanju posvećujem i ovaj putopis.
Neće vas mnogo iznenaditi kada na putu od Negotina do Paraćina naiđete na ostatke bogate istorije, ali i na raskošnu prirodu, zato evo zanimljivosti na ovoj ruti kroz istočnu Srbiju koje će vam biti drago da znate pre nego što krenete na put. Iako između ova dva grada ima tek oko 160 kilometara udaljenosti, što možete da prođete u cugu, ipak toliko puta morate da stanete i napravite pauzu da biste videli ono što vam ovaj krajolik nudi – da sam ja morala i da prenoćim usput. Drugačije ne bih ni deo obišla!
(Evo nekoliko predloga gde možete da odsednete u Negotinu, kliknite na link, mada je meni ovo etno selo u Boljevcu bilo daleko lepša opcija.)
Istočna Srbija :: Moja ruta
Pitate se zašto baš od Negotina do Paraćina? Pa, pogodilo se da sam se vraćala iz Kladova (pogledajte tekst o Đerdapskoj klisuri), i jedva čekala da se „spustim“ južno niz bugarsku granicu, da svratim do Pimnica, popijem kafu u Zaječaru, prošetam Galerijevom palatom i napravim sijaset fotografija odraza krošnji u plitkim vodama Vrela Grze. Dakle, krećemo od Negotina!
OD BEOGRADA: 237 km (autoputem do Požarevca, pa preko Donjeg Milanovca)
OD NIŠA: 150 km (prema Svrljigu i Zaječaru)
Kada uđete u Negotin, odmah vam je jasno da ste došli u gradsku sredinu. Dočeka vas drvored, parking duž poređanih stabala, trg, šetalište. Nasumice sam se provozala po centru, a između kuća sam uspela da nazrem i pešačku zonu. Uličica za uličicom, nađoh mesto za auto i krenuh u šetnju.
View this post on Instagram
Čim izbijete na šetalište, pogled vam privuče dekoracija na zgradama. Gipsani ukrasi, obično beli na fasadama u boji. S jedne strane crkva, s druge park. Pune bašte kafića tokom ovog sunčanog dana. A tamo sa strane, ponosno se uzdiže i hajduk Veljko, nadzire ko prolazi ulicom.
Šta videti u Negotinu
Nalazi se na tromeđi Srbije, Rumunije i Bugarske. Opština se sastoji od 39 naselja, a u samom gradu živi oko 19.000 stanovnika. Za Negotin se tradicionalno vezuju vino, pesma i junaštvo, a za one koje zanimaju istorija i kultura, jedna od stanica će svakako biti Muzej Krajine. U okviru ovog kompleksa, tri zdanja – Arheološki muzej, Kuća Stevana Mokranjca i Muzej hajduk Veljka.
Hajduk Veljko Petrović, vojvoda Krajinski, čuvao je svojevremeno istočnu granicu Srbije, obezbeđivao red i mir u Krajini. Njega su Karađorđe i ustanici Prvog srpskog ustanka postavili da utvrdi grad i šančeve oko njega. Na ovaj način je Negotin dobio značajnu ulogu u obezbeđivanju srpske granice prema turskoj armiji.
Priča se da je u odbrani grada od najezde Turaka 1813, Veljko naredio da se pokupe sve metalne stvari, tanjiri i kalajna kandila i da se pretope u puščanu municiju. Na kraju je, kažu, i talirima punio topove. No, upravo te godine je i poginuo. Ostao je upamćen i po izjavi „Glavu dajem, Krajinu ne dajem“, koja i danas krasi njegov spomenik u Negotinu.
Iz ovog grada je i čuveni srpski kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac, ali i fizičar Đorđe Stanojević, zaslužan što je u Beogradu krajem 19. veka uvedeno električno osvetljenje. Prijatelj Nikole Tesle i čovek koji je projektovao izgradnju brojnih hidroelektrana po Srbiji (poput prve hidrocentrale u Užicu).
Kada ovako nešto znate, ne možete a da radoznalo ne zavirujete okolo dok šetate gradom. Tu pored fontane ispred zgrade apoteke pastelnih boja, priđe mi i jedan od meštana, zainteresovan fotoaparatom koji okrećem na sve strane.
„Dobar dan, dobro došli. Da niste novinar? Ja sam vam, znate, poznata ličnost ovde.“
Rukovah se s čovekom, probah da odgovorim bar na jedno od nekih 20 pitanja kojima sam bila zasuta, i najsrdačnije se pozdravismo uz široke osmehe i „srećan put“ i „i vama ostanak“.
Trebalo je krenuti dalje. Kažu da je 1.700 hektara negotinske opštine pokriveno vinogradima, te da je tradicija proizvodnje vina ovde duga sedam vekova. A ja sam htela da odem baš u središte (vinskog) zbivanja!
Rajačke pimnice
Ovo su posebne kućice, u kojima se prerađuje grožđe i neguje vino, a pravljene su od kamena ili brvna, zidova često debljih od 60 cm. Ovakvi podrumi vina se više ne grade i u mnogim selima su kompleksi pimnica nestali, ali su ostale sačuvane Rajačke, Rogljevske, Smedovačke, Štubičke i Bratujevačke.
Rajačke pimnice su jedinstven arhitektonski kompleks vinskih podruma, koji datira još iz 18. veka. Kompleks čini 270 pimnica, koje su raspoređene oko centralnog trga sa česmom. Podrumi su delimično ukopani u zemlju, kako bi temperatura malo varirala, a na spratu su prostorije za boravak u doba berbe.
Od Negotina do planine Rajac u istočnoj Srbiji ima oko 25 km. Nije to neka kilometraža, niti je put u principu loš, ali se pogodilo da su baš u vreme kada sam ja tuda vozila, putari krpili rupe. I onda prvo zaobilazite gomilice zemlje razbacane po asfaltu, a onda i radnike koji kao da zatrpavaju rupe upornih krtica. Malo dalje, pa na pustom kolovozu vidite usamljenog radnika koji te iste rupe premazuje, stoji nasred puta, daleko od svega, po onoj vrućini. Ovde su rupe bile „čiste“, bez brdašaca zemlje, i namazane, tako da su se jedva mogle primetiti dok im ne dođete sasvim blizu. A onda često bude kasno… „Ups!“
Ah, da, to je bila još jedna koju NISAM promašila.
No, ubrzo izbijete na odvajanje za Rajac – levo, i Bugarsku, ako nastavite preko nadvožnjaka. (Odavde već obratite pažnju na bugarski roming!) Onda se put već suzi tako da jedva dva automobila mogu da se mimoiđu. Prolazite kroz zelene livade, sa obe strane se već ukazuju i vinogradi, malo dalje i razgranale krošnje, a vi nastavljate da se penjete putem kojim izgleda niko više ne ide… Bar ne danas.
Konačno, iz sela znak – još dva kilometra uzbrdo, uskim serpentinama kroz šumicu. I onda izbijete na vrh brda između malih kamenih kuća. Zanimljiv prizor prošaran bež zidovima, tamnim krovovima, zelenilom puzavica koje se uspinju maltene uz svaku građevinu. Obavezno prošetajte okolo. Ako je pimnica otvorena, a većinom sve jesu, možete da uđete, virnete u ove zanimljive podrume, divite se ogromnoj buradi punih vina. Ako su tu i vlasnici, onda odvojite vreme da ponešto i probate, da proćaskate, možda neku flašu i kupite.
A onda (bar u mom slučaju), u auto, pa dalje za Zaječar!
Rekoše mi u jednoj od pimnica da ne moram da se vraćam ka Negotinu da bih se uključila na put za Zaječar, već da može da se nastavi putem kojim sam došla, uz reku Timok. Dođe vam zabavno kad pomislite da se upravo vozite tik uz bugarsku granicu. Kako se put penje, pa vas počasti prelepim širokim pogledom sa obe strane, desnom rukom mahnete ostatku Srbije, levom – Bugarskoj.
Kad sam stigla do sela Šipikovo, setih se da sam pročitala da je ovo naselje (od tek 150 do 200 kuća i oko 500 stanovnika), na samo 400 metara od granice.
View this post on Instagram
I ovo selo, kao i ona malobrojna usput, više deluju kao filmska scenografija nego kao stvaran prostor gde žive ljudi. Jer, sve je pusto. Puno ljudi odavde radi u inostranstvu, ali ih je dosta i otišlo u gradove. Ovde teško da možete da nađete nekoga da pitate za pravac. Pojavi se i selo Veliki izvor, i bujne ljubičaste perunike sa obe strane asfalta…
A onda ponovo izbijete na put. Iz daleka primetih da nešto šetka po kolovozu. Fazan! Malo se uzbunio, pa usporio, digao šarenu glavicu i dostojanstveno odšetao u šipražje. Dok sam se smešila, nastavljajući dalje s vožnjom, istrča i jedna kokoška. Ona je bila sva brza, pretrča i nestade. Malo dalje odatle, dok se put spuštao pored šumarka, tek kad sam se sasvim približila, videh da se „gomilica“ na putu ipak pomera. Zmija! Sve što sam u momentu mogla da uradim jeste da pređem tik iznad nje, i da se nadam da je neću zakačiti točkovima. Pogledah u retrovizor, a mala zmija se u čudu sklupčala, a onda zauzela preteću pozu, podignutog vrata i glave, posred puta. Spremna da „kidiše“ na kola. Onolicka! Kako da se čovek ne divi ovakvoj hrabrosti!
Zaječar Šta videti
Grad u centralnom delu Timočke krajine, na oko 250 km od Beograda i 11 km od bugarske granice. Ima više od 59.000 stanovnika i prvi put se pominje 1466. godine u turskom tefteru vezanom za stanovništvo vidinskog pašaluka.
Danas je to moderan, uređen grad, poznat po termalnim vodama (Gamzigradska banja), kulturi, znamenitim ličnostima poput teoretičara Svetozara Markovića i političara Nikole Pašića, koji su odavde rodom, kao i po legendarnom glumcu Zoranu Radmiloviću. Ovde se organizuju „Dani Zorana Radmilovića“, ali i „Hajduk Veljkovi dani“, te sabori besedništva, likovne kolonije, i čuvena Gitarijada.
Zaječar vas odmah dočeka živim bojama. Kako sam se uparkirala u centru i obišla krug pešaka, tako sam prvo primetila roze zgradicu preko puta (žutog) suda, koji je opet pored (naradžastog) muzeja. Od zgrade suda koja dominira parkom i prostranim trgom, pomislila sam da je škola.
Uređen parkić sav u zelenilu i cveću, bio je pun naroda. Na česmi na trgu igrala su se deca, a nedaleko odatle pružala se prijatna terasa restorana. Zgrade „zaogrnute“ ogromnim reklamama za „Zaječarsko“. (A kako drugačije!)
Ako malo prošetate, naići ćete i na malo tradicionalniji deo grada, ili na zanimljive grafite na zidovima. Ovde sam napravila malo dužu pauzu, da ručam i popijem kafu na miru. Kafići se u centru samo nižu, možete da birate gde biste seli. A ja sam fino rasprostrla i svoju autokartu (i dalje ponekad volim da otvorim „starinsku kartu“, i pored navigacije). Malopre mi rekoše da ću odavde da skrenem desno i da imam nekih desetak kilometara vožnje do – Galerijeve palate.
View this post on Instagram
Antička palata Felix Romuliana
Kao što stoji na natpisu pronađenom na samom lokalitetu, utvrđeni kompleks carske palate u Gamzigradu sagrađen je u istočnoj Srbiji u trećem i četvrtom veku nove ere u čast majke imperatora Galerija, koja se zvala Romula. Majka i sin sahranjeni su u mauzoleju na brdu Magura, iznad lokaliteta.
Galerije je rođen na ovim prostorima i postao je rimski imperator. Rezidencija mu je bila u Solunu, ali je u rodnom kraju izgradio palatu za svoju majku, koja je obuhvatala carsku vilu, hramove, žitnicu, žrtvenike i dva mauzoleja. Objekti su bogato ukrašeni freskama, podnim mozaicima i geometrijskim motivima. Tokom najezde Gota i Huna, ovo je bilo malo vizantijsko naselje, da bi gamzigradski dvorac poslednji put oživeo kao utvrđeno slovensko naselje u 11. veku. Nalazi se na Listi svetske kulturne baštine UNESCO.
Od glavnog puta se penjete oko tri kilometra. (Nije moguće promašiti, ovde je sve lepo obeleženo.) I kako stignete na brdašce, jasno vam bude da je imperator Galerije baš imao „dobro oko“. Jer, mora da je bilo divno sedeti na terasi raskošne palate, između masivnih mermernih stubova, i pred sobom imati ovakav pogled na okolna zelena brda! Dobro došli u još jedno mesto koje svakako jeste jedna od značajnih zanimljivosti na ovoj našoj trasi od Negotina do Paraćina kroz istočnu Srbiju.
View this post on Instagram
Ostaci kružnih kula sa obe strane kapije deluju impresivno. Kao da vas pozivaju da zakoračite kroz vreme, čitavih 17 vekova unazad! Ova crvena cigla me podseća i na Dianu, rimsko utvrđenje kod Kladova (pogledajte tekst o Đerdapskoj klisuri).
I svaki put kada dođem u Feliks Romulianu, vratim se sa nebrojeno mnogo slika tih zidina sa kojima ne znam šta bih – ni da ih obrišem, ni da ih baš toliko čuvam. Jer, dekoracija od cigli i mozaici iz Gamzigrada i dalje su mi izuzetno lepi, toliko jedinstveni, a opet nenametljivi u svojoj jednostavnosti. Feliks Romuliana mi je uvek nekako delovala kao „elegantan“ lokalitet, bez isforsiranog blještavila i kiča.
Prošetajte okolo. Zavirite među stubove, nagnite se nad fontanu, koračajte iz jedne „prostorije“ u drugu, iz jedne „građevine“ u drugu, popnite se uz stepenište palate. To sve još stoji! Ko zna koliko je koraka ovde napravljeno u ono vreme, možda i nekih vestalskih sitnih stopala u sandalama sa tankim kaišićima. Ne mogu da vam ne probude maštu i neobični prozori, koji se ulubljuju u uzak procep, osmatračnice, uzvišenje hrama. Kako bi bilo dobro videti bar neki 3D prikaz utvrđenja kakav je bio u svom najboljem izdanju!
Vrelo Grze
Na obroncima Kučajskih planina izvire planinska reka Grza. Prepoznatljiva je po izuzetnoj prirodi, čistom vazduhu, raznovrsnom biljnom i životinjskom svetu. U okviru Spomenika prirode nalaze se njena vrela, jezera, koja su posebno atraktivna za sportske ribolovce, jer su bogata pastrmkom, ali i brojne pešačke staze.
Od magistrale uz rečicu ima još tri kilometra do vrela, dok se na prilazu mogu naći hotel, restoran, kao i planinarski dom malo dalje odatle.
Odavde više ništa nije daleko, jer je put odličan, te možete i da nagazite na papučicu gasa. Ovoga puta nisam imala vremena da svraćam do Gamzigradske banje, ali ako ste bolje sreće, samo skrenite sa magistrale na obeleženom mestu. Mene je put dalje vodio pored Boljevca i Rtnja. (Planini sam mahnula i obećala da ću neki idući put doći baš ovde i obići čitav kraj! Naime, već nekoliko puta samo prođem i čežnjivo gledam u onaj oblačak koji se nadvio nad trouglasti vrh planine.
„Sledeći put! Sledeći put!“)
No, kad krenete iz Gamzgrada, obratite pažnju, jer na nešto više od pet kilometara, na putu ćete naići na skretanje za Vrelo Grze. Moram da priznam da sam prvo primetila znak za hotel i skrenula da vidim „šta to tamo ima“, i ne znajući da sam ubola „bingo“! Za Vrelo Grze jedva da sam ranije kako treba i čula, a kamoli znala gde se nalazi.
View this post on Instagram
No, u hotelu mi rekoše da imam još tri kilometra do izvora. („Kakvog sad izvora?“, pomislih.) I, naravno, uputim se tamo. Kažu, „samo pravo“. Ali, naravno – kako mi je proradila radoznalost a stigla sam do nekakvog mostića preko malog jezera, („Šta li sad ima tamo dalje?“), pošla sam prvo tim putem – preko mosta, pa levo, u planine. Nema kraja! Lep put, baš kakav ja volim – krivuda kroz šumu, jedva da malo sunca probija kroz guste krošnje, ali ko zna dokle se mogu tako voziti, a ni vrela nisam videla… I, ipak, uspem nekako da se okrenem na onom uskom putu, i vratim se nazad do reke.
Kolima se može do obeleženog mesta, a onda krenuh pešaka. Kakav prizor! Naročito što nisam imala pojma šta da očekujem. Rečica je krivudala odozgo, zaustavljajući se u dva jezerceta, potpuno providna, plitka, uz tako prelep odraz krošnji u vodi, da sam samo škljocala. Još višlje iznad – odmorišta sa strane, staza, mostić, znak za malu pećinu, i – izvor. Pljuska voda iz stene, preko kamenja obraslog mahovinom i algama, rasprostire se kao lepeza i tako huči ispod mostića. Kakvo je ovo dobro nasumično skretanje bilo!
Još dvadesetak kilometara i stigoh i do izlaska na autoput u Paraćinu, i dalje razmišljajući o Vrelu Grze…
Kako mi niko pre toga nije pričao o ovom izvoru, neverovatno!
Sledeća destinacija – ZLATAR I MEANDRI UVCA
Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI
6 Odgovora
Ko bi rekao da se na ovako „malom“ prostoru od svega 160km moze videti ovoliko stvari! Fantasticne fotke koje same za sebe govore vise od 1000 reci! Bajkovit kraj docaran izvanrednim perom!❤
Da, baš je zanimljiv čitav taj predeo između ova dva grada. I kad čovek skrene negde tek da vidi „šta tamo ima“, skroz se iznenadi. 😀
Hvala puno! Baš mi znači da ti se sviđaju fotografije. Uvek se pitam da li će moći da se vidi koliko to sve impresivno izgleda uživo. Hvala još jednom. <3
Hvala Daco puno na još jednoj divnoj priči i ideji za naredno putovanje po Srbiji. Hvala na trudu vredelo je svake minute.
Jao, hvala tebi na lepim rečima. Baš mi je drago da te blog inspiriše za neka naredna putovanja.
Jeste vredno svake one krivine usput, veruj mi! 🙂
Ostasmo uskraćeni za sliku pećine i izvora Gize ili je to povod da se krene na put????. Izvini na sitničavosti šta ću kad sam „devica“. ????????
Hehehehehe. 😀 😀
Ne, pa taman posla, možda nije dovoljno jasno u tekstu. Elem, pored izvora se nalazi mala pećina, u koju sam samo provirila. A izvor se vidi na slici gde je mostić. Voda onda ide naniže, u par slapova se spušta dalje do jezerceta.
Nadam se da je jasnije. Hvala, Vesko! 😀