Planina Zlatar i meandri Uvca su sjajna opcija ako biste rado da se otisnete daleko od betona, među bujne krošnje koje se ogledaju u vodi, negde gde ćete moći da udahnete punim plućima, gde ćete ostati bez teksta pred netaknutim pejzažima, ali i da saznate ponešto o istoriji i kulturi lokalnog stanovništva. Još ako volite pitu ili palačinke od heljde, nema dileme, pakujte se i pravac – Zlatar i meandri Uvca!
OD BEOGRADA: 266 kilometara
OD NIŠA: 312 kilometara
To je bar meni bilo u glavi kad sam planirala putovanje u ovaj deo Srbije. A sada, dok ovo pišem i pogled mi prelazi sa jednog zelenog brežuljka na drugi, prisećam se da sam ovih dana pokušavala da sa svih strana slikam crkvu koja je postojala i u 15. veku, zurila u šarene tradicionalne ćilime gradske kuće izgrađene još 1900. godine, i jedva mogu da verujem da sam se, evo baš pre neki dan, pela „kozjom stazom“ iznad Uvca na 1.200 metara!
Meandri Uvca
Specijalni rezervat prirode „Uvac“ nalazi se u jugozapadnoj Srbiji, okružen je planinama i obuhvata površinu od više od 7.500 hektara. Dve trećine Rezervata su na teritoriji opštine Nova Varoš, a ostatak pripada Sjenici. Minimalna nadmorska visina je 760 metara, a maksimalna 1.322.
Rezervat je najpoznatiji po meandrima reke Uvac, čije su vode usekle sebi put između visokih stena. Zbog specifičnog sastava zemljišta, ovaj predeo je bogat pećinama, a posetioci će moći da uđu u „Ledenu pećinu“, koja obiluje belim nakitom. Park prirode slovi i za stanište oko 130 vrsta ptica, među kojima je i čuveni beloglavi sup, jedna od dve preostale vrste lešinara koji se danas gnezde na području Srbije. Beloglavi sup je kod nas upravo ovde spasen od istrebljenja. Rezervat „Uvac“ drugi je po veličini ove vrste u Evropi, a prvi na Balkanu.
Ne možete da dođete na Zlatar ili u Sjenicu, a da preskočite Uvac. A verujte, ne biste to ni želeli! Dužina toka reke je 119 kilometara, ali je ona pregrađena branama, te tako ovaj kraj može da se pohvali jezerima – Uvačkim ili Sjeničkim (tu ćete doći na krstarenje i da se popnete do vidikovaca), Zlatarskim (ovde se najčešće pravi pauza na putu za Crnu Goru, u mestu Kokin Brod), i Radoinjskim. Između sva tri jezera i dalje teče reka, i manje ili više vijuga kroz okolne planine, praveći one čuvene meandre Uvca. Pride, duž čitavog toka reke mogu da se vide jata beloglavog supa, koji su usled naročitog entuzijazma zaposlenih u Rezervatu, ponovo naišli na dobre uslove za život i sada suvereno vladaju nebom nad Uvcem.
„Nekada ih je bilo tek desetak, a danas možemo da se pohvalimo da kod nas ima između 400 i 500 odraslih ptica, i 104 mladunca“, priča vodič Mićko dok upravlja turističkim brodićem koji klizi površinom Uvačkog jezera. Ne možete a da ne ostanete otvorenih usta kad Mićko ispriča da ova ptica koja ima raspon krila gotovo tri metra, može da pređe i velike razdaljine. Tako su ptice baš iz ovog Rezervata „svratile“ do Grčke, ali su dve odletele i u Izrael, a jedna i 3.500 kilometara daleko – čak do Jemena!
Mićko usporava brodić dok prolazimo pored stene na kojoj stoji jedna od mladih ptica. Ovaj sup ne može da poleti iz doline poput većine drugih ptica, već se u let spušta sa visokih stena. Nas nekoliko iz brodića navijamo da i ova mlada ptica nekako uhvati vetar i vine se među oblake, jer bi u suprotnom pala u vodu i morala bi da interveniše spasilačka ekipa.
„Beloglavi sup može da dostigne visinu od 12.000 metara“, priča dalje Mićko, a mi trepćemo u neverici. Pa, samo zamislite pticu koja je sposobna da leti visoko koliko i avion! Pride, radi se o lešinaru, koji nikada ne napada živa stvorenja, i u stanju je da apsorbuje maltene svaku zarazu ili otrov koje unese preko mesa uginule životinje, a da to ni na koji način njega samog ne ugrožava. Čak i antraks!
Rezervat su kao nekada počeli da naseljavaju i crni lešinar i bela kanja, a nastoji se da se ponovo privuče i orao bradan ili „kostoberina“. U pitanju je još jedan lešinar, a koji se hrani kostima. Prosto je neverovatno zamisliti – donesete uginulu stoku da nahranite sve ove lešinare, a onda jedni pojedu svo tkivo, drugi kosti, i sva eventualna bolest „ozdravi“ u njihovim ptičijim telima, dok vam njihov let krasi nebo nad obroncima strmih, zelenih planina!
U okviru izleta Specijalnog rezervata (mada ih nude i razne agencije i turistički vodiči u kraju), provozaćete se brodićem meandrima Uvca, svratićete do „Ledene pećine“, što je samo po sebi zanimljiv doživljaj (gde smo mi uz ručnu lampu prolazili kroz mrkli mrak pećinskih dvorana i hodnika, ne znam da li se tu šta promenilo u međuvremenu), i doći ćete podno vidikovca na koji treba da se popnete, ne biste li iste te meandre Uvca videli i odozgo. Naš je bio takozvani „Veliki vrh“ na 1.230 metara visine, tačno preko puta vidikovca „Molitva“ (više o ovom vidikovcu možete naći u tekstu „Šta videti u Sjenici“).
Ako niste baš u formi, spremite se na klizavo i pomalo naporno penjanje strmom „kozjom“ stazom, u najmanju ruku na ono alanfordovsko „puf pant“. Ako jeste, ovo će biti izazov od nekih pola sata finog uspona. Pošto staza zavija među grmlje, i sve vreme ide uzbrdo, nikako joj se ne vidi kraj. Bar dok ne izbijete na dve klupe na vrhu, kada imate još 100-200 metara ravnog puta do „cilja“. A onda vas prvi pogled na klisuru nagradi za sve one graške znoja koje ste ostavili usput! Spektakularni meandri Uvca vijugaju prema Sjenici, dok brodići koji mile po reci deluju sićušno sa ove visine, a povremeno proleti i beloglavi „kralj“ ovih stena!
Ne sumnjam da će se i vama usijati fotoaparati i kamere na telefonima, da ćete ipak naći snage da pozirate za fotografisanje kraj ograde (i pored onolikog pentranja), a na iznenađenje naše male grupe iz Mićkovog brodića – ovde je mogla da se popije i kafa. Simpatična drvena kućica, toče se kafa, domaća rakija i voda, a vi lepo sedite za sto među krošnjama, pa nazdravite dok vam puca pogled kilometrima daleko na one prelepe meandre Uvca. Ne brinite, i za to ima dovoljno vremena, jer na brodiću treba da ste za sat i po.
(Vožnja inače obično kreće u 10 ujutro, u podne ste podno vidikovca, a tura se završava oko tri sata popodne. Imajte na umu da nigde usput nema toaleta i da bi bilo poželjno poneti neku flašicu vode i nešto da prezalogajite tokom izleta. Sigurno ćete na kraju biti i umorni. Ali svakako ponosni i puni utisaka!)
Kliknite na ovaj link ako biste da budete i smešteni u nekoj od kućica u blizini meandara Uvca. Ovo je pravi ugođaj, jer su uglavnom u pitanju kolibe koje će vam dodatno obogatiti boravak u prirodi (kad miriše drvo i napolju i unutra). Ako biste radije da budete bliže magistrali, možda je ovo etno selo najbolja opcija a pride ćete biti nadomak vidikovca iznad Radonjskog jezera!
Planina Zlatar
Planina u jugozapadnom delu Srbije sa najvišim vrhom od 1.627 metara (Golo brdo). Ovaj deo Srbije uveliko je poznat među rekreativcima, onima koje zanimaju pešačke i biciklističke staze leti, odnosno ski staze zimi, koje privlači Adrenalin park, koji više vole netaknutu prirodu nego „šljašteće“ lokale.
Zlatar se nalazi na spoju mediteranske i planinske klime, ima veliki broj sunčanih dana, ružu vetrova, te se boravak ovde savetuje i ljudima sa kardiovaskularnim problemima i povišenim krvnim pritiskom. Bogat je šumom i pašnjacima, pa neće iznenaditi činjenica da odavde potiče poznati sir ili da su hektari njiva pokriveni heljdom.
Moje je obilaženje planine Zlatar počelo i završilo se heljdom. Prvo su to bile palačinke od heljde dok sam pravila plan obilaska sa ljudima iz lokalne Turističke organizacije. Kasnije ću više saznati o samoj kulturi. Zasad sam se otisnula kolima i pošla od jednog do drugog zlatarskog sela – sve da vidim!
Od magistrale na ulasku u Novu Varoš (iz pravca Beograda), do Rezervata, imate 12 kilometara vožnje. Ako odatle nastavite putem preko brane, dočekaće vas nepregledni brežuljci, pojedini prekriveni šumom, drugi njivama ili travom. Na momente ćete imati utisak kao da se vozite iznad svih tih planina, samo što ne dohvatite one pufnaste čisto bele oblačiće na plavom nebu. Sličan je utisak i kada se popnete na samu planinu Zlatar i kada putem izbijete usred guste borove šume. Dok šetate šumom niste svesni onoga što vam se ukaže kada izađete na „čistinu“, jer odatle se pruža magičan pogled.
Na Zlataru možete da odete još na četiri vidikovca: Vraneša pre Kokinog Broda (sa pogledom na meandre Uvca iznad Radoinjskog jezera), Hodžinu Stenu (iznad Nove Varoši), Savinu stolicu (na putu za Štitkovo), i u turističkom centru planine, što pomenuh iznad. (Kliknite na nazive za GPS lokaciju.)
Manastir Dubnica
Nalazi se u selu Božetići, na oko 19 kilometara od magistrale, odnosno sedam od Rezervata. Prema pojedinim podacima, ovde je nekada bila starija građevina koja datira s početka 15. veka. Svoj najveći uspon manastir je doživeo dva veka kasnije kada je na mestu patrijarha bio Gavrilo Rajić Rašković, jedan od znamenitih predstavnika loze kneževa Raškovića, koji su po ženskoj liniji bili u rodu sa Nemanjićima. Ovde su se, kažu, za vreme Turaka tajno krštavala deca i venčavali mladi parovi.
Na oko sedam kilometara od Rezervata, gde vas sa obe strane puta pozdravljaju dugački pašnjaci – i ništa više – odjednom vam se sa desne strane ukaže građevina u kamenu. Tek kada priđete, videćete da se radi o manastiru. Uredna kapija, mala crkva, siva od boje kamena, drveni zvonik i spomenik patrijarhu Gavrilu. Manastirska zgrada pruža se sa leve strane, dok se trudite da vam koraci budu što tiši da ne remetite mir ovog zdanja kao izniklog iz proplanka. Uz stazu se pruža raznorazno cveće, a ako ste ostali bez vode (što se mojoj malenkosti zapravo i desilo), ovde se možete okrepiti na manastirskoj česmi.
Kako ulazite u crkvu uzanim hodnikom, tako se menja i temperatura. Od onog kamena, unutra je više nego prijatno. Par malih prostorija, u jednoj su vam i suveniri. Ostavih novac, zapalih sveće i, čini mi se, još tiše se povukoh nazad. Nigde nikog na vidiku. I valjda baš zato imate osećaj da nekog „budite“ ako vam cipela zvučno zapne po popločanoj stazi.
Etno selo Štitkovo
Reći će vam da je ovo tipičan primer živog etno sela, i sasvim su u pravu. Jer, ovde i danas žive ljudi. U pitanju je selo očuvane prvobitne arhitekture, koje je bilo sedište starovlaške plemićke porodice Raškovića. Kuće su građene u nizu, okrenute ka crkvi i školi. Konstrukcija im ne liči na seoske kuće, već pre na one gradske iz 19. veka kakvih još ima u Užicu i Novoj Varoši. U prizemlju im se nalazi podrum od kamena. Kako meštani tvrde, građene su na ostacima porušenih kuća knezova Raškovića, a tome u prilog govore i lepo obrađeni kameni blokovi. Ono što ovo selo takođe čini jedinstvenim jeste što svaka kuća iznad vrata ima ucrtanu godinu izgradnje. Kažu da su podrumi služili kao dućani, pekare, a da je samo selo dobilo ime baš po tome što su ovde pravljeni – štitovi.
Još nekih sedam kilometara vožnje i već se radujem putokazu, koji najavljuje etno selo. Svraćala sam ovde i pre nekoliko godina i moram priznati da se nije puno toga promenilo. Dok kolima ulazite u selo i izvirujete ne biste li bolje videli stare kuće koje se odmah pojave sa leve strane, načičkane uzbrdo – koliko ste razdoznali, toliko vam bude i neprijatno. Jer, ipak piljite ljudima u kuće.
Selo nije veliko. Posle nekoliko stotina metara stići ćete do crkve, što je zapravo centar. Pored crkve se nalazi i škola, a stare kuće sve gordo stoje nanizane pored puta, u nekoliko redova podno brežuljka. Ostavila sam auto i opet imala onaj osećaj… Ono malo ljudi se okolo kretalo svojim poslom, svi vidno zabavljeni činjenicom da je neko „zalutao“ do njih. Pošto deluje kao da od crkve više nema puta, i sami imate osećaj da ste došli do nekog već „kraja“. No, ono što je svakako novo (bar za mene), jeste simpatična terasa, tradicionalno uređena u drvetu gde možete da se okrepite, pre nego što odlučite kuda ćete dalje. I to što pre, da ne smetate uposlenom narodu okolo…
Moja „ruta“ je bila – istim putem nazad, a onda, umesto da se posle Rezervata vratim putem ka magistrali i Novoj Varoši, ja sam nastavila za sela Radijeviće i Drmanoviće. (Odavde vam nije daleko i vidikovac „Savina stolica“.) Još nekih desetak kilometara vožnje kroz prelepe pašnjake. Nikoga na putu, možete da stanete i uslikate okolni pejzaž.
U Radijevićima sam imala dve stanice – jedna je bila crkva-brvnara, građena kao starovlaška kuća, koja je tada slavila dva veka, a druga domaćinstvo Purića, koje ovde slovi za najvećeg proizvođača heljde i spelte u Srbiji. Da li ste znali da heljda nema glutena, da se preporučuje onima koji imaju kardiovaskularnih ili problema sa holesterolom i šećerom u krvi, problema sa varenjem, a da sama biljka može da raste samo u brdskim predelima, na visinama od oko 1.000 metara? A tek kad probate lokalne specijalitete od heljde… I moji domaćini u Radijevićima kažu da je heljda decenijama bila zaboravljena i da je među lokalnim stanovništvom ostala upamćena samo po tradicionalnim receptima poput onog za heljdopitu!
Nova Varoš
Grad u jugozapadnoj Srbiji, koji zvanično ima oko 16.500 stanovnika, od kojih polovinu čine meštani koji žive u seoskim sredinama. Poznat je po dobrim multietničkim odnosima. Nalazi se na magistralnom putu od Beograda do Crnogorskog primorja i podno planine Zlatar, a sam je na nadmorskoj visini od oko 1.000 metara.
Mada grad nije veliki, ipak ostavite sebi jedan dan da ga natenane obiđete. Ima ovde svašta da se vidi, naročito ako ste ljubitelj geografske regije Starog Vlaha, koja se prostire od granica sa BiH i Crnom Gorom do Ovčarsko-kablarske klisure, regije koja je nekada bila administrativni deo Raške, srpske države Stefana Nemanje osnovane u 12. veku. Grad je, kažu, nikao usled potreba obezbeđivanja trgovačkih karavana na carigradskom putu u 16. veku. U Zavičajnom muzeju savetuju da svoju posetu započnete upravo ovde, jer tu ćete saznati sve što treba o nasleđu grada, ali i onome što možete da obiđete u okolini, o Raškovićima i vojvodi Petru Bojoviću. Tu se, između ostalog, nalazi i replika sablje kneza Mihaila Raškovića iz 1560. godine.
Kuće oko glavne čaršije datiraju s početka 20. veka, dok su džamija i crkva građene na kraju 19. I sam Zavičajni muzej je smešten u staroj zgradi takozvane kajmakamije, odnosno sedišta načelnika okruga, zdanju koje je bilo izuzetno moderno za kraj 19. veka kada je počelo da se gradi. Danas krasi sam centar Nove Varoši i svedoči o bogatim vremenima. Ako nastavite niže istom ulicom, suprotno od džamije, naići ćete i na druge arhitektonske vesnike prošlih vekova, kakve su Musića kuća, Kuća Jermenina ili Kulića kuća. Poslednju je bio ljubazan da mi pokaže Pedo Korunović, potomak Kulića, koji su, kako pripoveda, u Novoj Varoši pre Drugog svetskog rata imali i „Kulića han“, kao kasnije i renomirani hotel za ono vreme. Kuća je izgrađena 1900. godine potpuno od prirodnoj materijala, „onako kako to danas rade po Švedskoj“, kaže domaćin.
Kad ste već ovde, proći ćete i pored galerije Muhameda Hamka Rovčanina. Odvojite vremena da vam možda sam umetnik objasni zašto se jedna od skulptura u drvetu zove „Mozgojedac“ i kako su „sve glave otada ostale prazne“, ili da vas provede kroz svoje slike osećanja i uspomena zadržanih na platnu, da vam možda pokaže i pesmu o suknu, uz šarmantne vrećice pravljene od ovog grubog starog platna – ili, pak, da odavde ponesete i autentičan, rukom rađen suvenir…
Ah, da, i na kraju, obavezno svratite i na ćevape!
Sledeća destinacija – ŠTA OBIĆI NA ZLATIBORU
Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI
9 Odgovora
Bravo, Danijela, jos jedan dobar text, samo tako nastavi!
Hvala puno, Dobrila. Puno mi znači da se ljudima sviđa i da im koriste tekstovi sa bloga.
Podrška uvek dobro dođe, hvala na lepim rečima! <3
Draga Danijela, uvek me sjajno informišeš i razveseliš svojim tekstovima! Volim da putujem “sa tobom”. Hvala????
Jao, hvala tebi! I meni je uvek zadovoljstvo. Kako da se čovek ne trudi i ne piše kad ima ovakve čitaoce, zar ne! <3
Svaka cast jos jednom na izuzetnom tekstu i trudu da nam priblizis ove lepote! Sada znam koga cu prvo pitati za sve detalje kada krenem u obilazak!????
O, hvala, biće mi drago da pomognem ako mogu. A sigurna sam da će ti se sve ovo svideti uživo, i više nego što misliš! 🙂
…Prekrasne zelene oaze koje na nasim exYu prostorima srecom ne nedostaju, ali su malo i slabo istrazene…
Potpuno si u pravu. Ima svojih čari to što je ponešto još netaknuto.
Hvala, Ianus, nadam se da si dobro. 🙂
Najvise volim netaknutu divlju prirodu. Sve je manje ima na ovom nasem „plavom“ planetu. Hvala, dobro sam. Bilo je i boljih dana, ali sve ce to proci… 🙂