Planina Tara Šta videti

„Planina Tara Šta videti“ ili kako je priroda bila tako darežljiva prema zapadnoj Srbiji da ju je prekrila bujnim šumama, izdašnim izvorima i živopisnim vrhovima!

Kažu da oni koji  jednom svrate, obično nastave da joj dolaze u pohode. Ostaju očarani okruženjem, koje ima odlike ostatka regije, ali je i toliko specifično da ne može da se uporedi ni sa jednom drugom planinom u Srbiji.

OD BEOGRADA: oko 180 km (preko Valjeva)

OD NIŠA: oko 300 km (preko Vrnjačke Banje)

Mene je put vodio od Užica prema Mokroj Gori, jer sam već više od mesec dana obilazila zapadnu Srbiju, a na magistrali se kod Kremne odvaja skretanje desno – za Taru. Ali, najbliži put od Beograda je svakako preko Valjeva i Rogačice, dok će vam Ibarskom magistralom trebati još nekih 50 km, (doduše bez svih onih serpentina).

Planina Tara Šta videti

U glavi su mi se već komešale informacije koje su se tu „uskladištile“ pre dolaska ovde, i bila sam više nego nestrpljiva. Jer, čim čujete da je 80 odsto Nacionalnog parka Tare pokriveno šumom, bude vam jasno na kakvo mesto dolazite. Očekujete netaknutu prirodu, šetnju među stablima, a dobijete još i spektakularne vidikovce, nabujala jezera i neverovatne biljne i životinjske vrste.

Nacionalni park Tara

Prostire se na gotovo 25.000 hektara. Tara spada među srednje visoke planine sa oko 1.200 metara nadmorske visine. Najviši vrh je Kozji rid (1.591).

Ovo je tipično šumsko područje, a po raznovrsnosti ekosistema Nacionalni park spada među najbogatije u Evropi. Poseban značaj ima Pančićeva omorika, endemična vrsta koja je u kanjonima srednjeg toka reke Drine uspela da preživi poslednje ledeno doba. Ni životinjske vrste ne zaostaju, pa Taru naseljava 59 vrsta sisara, oko 140 vrsta ptica. Ovde je nastanjena i najveća populacija mrkog medveda u Srbiji. Simbol faune beskičmenjaka Tare je Pančićev skakavac.

Još mi je živo u sećanju kako mi je rukovodilac turističke službe Nacionalnog parka na obodima Zaovinskog jezera objašnjavao da je Josif Pančić 20 godina tragao za omorikom, još od 1855. Uz Drinu se, kaže, danas nalazi 60.000 stabala, od kojih je čak 58.000 baš u Parku! Ova omorika se pokazala toliko izdržljivom, da je i u nekim gradskim sredinama uspevala da apsorbuje zagađenja, priča Ranko. Smatra se „živim fosilom“ evropske i balkanske flore.

Ovde zaista ne znate šta biste pre. Ranko je pun informacija o ekosistemu Nacionalnog parka, pominje retke vrste, ne samo mrkog medveda, koji je maltene postao i zaštitni znak Tare, već i Pančićevog skakavca. Karakteristično je što ova vrsta skakavca ne leti, ima zakržljala krila, i ima ga samo na području Parka – i nigde drugo!

Ispred vas – prelep pogled na jezero Spajići, a onda se okrenete, a iza leđa vam se mreška tamno plava zaovinska voda. Ovo je centralni deo sela Zaovine, po kojem je jezero i nazvano. Nalazi se na nadmorskoj visini od 892 metra i u njega se upumpava voda iz Drine, odnosno jezera Perućac, koje je 600 metara niže. Prilikom izgradnje ove brane u dolini reke Beli Rzav, većina kuća, zajedno sa crkvom, je potopljena i izmeštena, a jezero je na nekim mestima duboko i 80 metara. Danas ima nestvarno plavu boju i šepuri se svojim plažama, savršenim za naše leto na planini Tari.

No, ono što je svakako ostavilo upečatljiv utisak, a što Taru odvaja od drugih planina, jeste činjenica da je sva „dugačka“. Gde god da krenete, naoružajte se strpljenjem (i nekim terenskim vozilom, ako je moguće), jer vas sigurno čekaju desetine kilometara makadama kroz šumu. Samo da biste došli od jednog do drugog vidikovca, moraćete da vozite po 30-40 kilometara. Tek tu zapravo možete da steknete utisak koliko je prostran čitav ovaj Park! Čak iako nemate predstavu da li vozite pravo ili idete u krug, jer oko vas je sve vreme – jedna te ista, ogromna šuma. (Baš zato se ne savetuje da se sami zaputite u nasumičnu „dugu šetnju“. A kažu i da medved ume da bude radoznao…)

Da biste otprilike stekli utisak koliko je jedno mesto udaljeno od drugog, evo par smernica u odnosu na Bajinu Baštu. Od ovog grada podno Tare, na oko 40 km udaljenosti nalazi se brana u Zaovinama. Poznato planinsko odmaralište Mitrovac je na 25 km od Bašte, a mesto Predov Krst na 33. Do još jednog popularnog odmarališta – Kaluđerskih Bara, stižete posle oko 16 km vožnje uzbrdo. Tako ćete se otprilike orijentisati i ako budete hteli da obiđete neki od vidikovaca, a pojedine zaista ne smete da propustite, jer onda kao da niste ni bili na Tari!

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Verovatno je svima već poznata fotografija na kojoj kroz grane stoletnog bora puca pogled na kanjon Drine. E, pa, to vam je pogled sa Banjske stene na Tari. (Ništa nestvarnije ne deluje ni uživo! Drina ovde ima tirkiznu boju, kao da su je veštački farbali u nekom već „fotošopu“.) Više i ne znam koliko planina Tara ima uređenih vidikovaca, jer se u međuvremenu otvorilo još njih nekoliko.  Imala ih je pet kad sam je prvi put obilazila sa Rankom – Banjska stena, Crnjeskovo, Bilješka stena, Osluša i Sjenič. (Ranko i Marija iz Nacionalnog parka Tara su i tada nabrojali više, ali je bilo nemoguće upisati ih sve – dok sam se truckala na zadnjem sedištu, a vozili smo se od Osluše prema Sokolarici, makadamom, bar ih je bilo nemoguće upisati – čitko!)

Sve informacije o tome kako da bezbedno nađete vidikovce imate u Parku, a njihovi centri su u Bajinoj Bašti, u Mitrovcu i na obali Perućca, ili jednostavno možete da svratite do Turističke organizacije Tara-Drina u gradu. O vrsti aktivnog odmora na Tari dovoljno vam govori i podatak da u Parku možete iznajmiti bicikl, kajak, dvogled, štapove za planinarenje, možete da angažujete vodiča, ali i da organizujete posmatranje mrkog medveda na hranilištu.

Varijantama za aktivan odmor ovde izgleda da nema kraja. Baš sam poslednjeg jutra saznala da se može i džipovima u obilazak, i to takozvanim off road rutama. Bila sam smeštena kod Mijailovića u „Planinskoj kući“ u Kaluđerskim Barama i Nataša mi je uz kafu pričala kako su za ove ture uglavnom zainteresovani stranci, da se grupe najave, a oni ih povedu na lakše ili teže vožnje. Ona sama je turiste vodila i do Uvca, Zlatibora, Mokre Gore, a Izraelcima se, na primer, naročito dopala varijanta da u seoskom domaćinstvu mogu da učestvuju u spremanju tradicionalne „sukane pite“.

Reka Drina

Iako se u ovom području nalaze reke Beli Rzav, Rača, Derventa, Brusnica, dominantna je ipak reka Drina. Ona opasava planinu Taru sa severozapadne i severne strane, izvire u Crnoj Gori, predstavlja prirodnu granicu između Srbije i BiH, i najveća je pritoka Save. Poznata je po brzacima i slapovima, spektakularnom krivudavom kanjonu, branama i jezerima. Prema dubini kanjona (od 700 do 1.000 metara), na prvom je mestu u Srbiji i na trećem u svetu! Na ovoj nekada divljoj reci rodilo se splavarenje, ali nije ništa manje popularna i među ribolovcima.

Verovatno najpoznatija regata u Srbiji je ona Drinska. (Iznad možete da vidite kako se dvoje stranaca provelo na našoj čuvenoj žurci na reci). Održava se svake treće sedmice u julu i najmasovnija je manifestacija ove vrste u državi. Ovde se organizuje već četvrt veka i obično ide uz takmičenje u pravljenju riblje čorbe, skokove sa mosta, muzički program. No, nemojte misliti da na Drini nema šta drugo da se radi tokom leta. Samo skoknite vikendom do plaže na Perućcu! To je, kažu, „srpsko more“. Naime, pregrađivanjem Drine u Perućcu branom od 461 metar, formirano je jezero koje je dugačko više od 50 km i duboko do 85 metara. Napravljene su pontonske plaže, te se ovde tokom jula i avgusta kada voda dostigne 22 stepena, jedva nađe slobodno mesto za peškir. Na jezeru ćete primetiti i splav-kućice, brojne čamce, pecaroše, vodene sportove.

U samom centru naselja Perućac, na oko 13 km od Bajine Bašte, obavezno svratite do rečice za koju kažu da je „dugačka kao godina“. Ima samo 365 metara! Imala sam prilike da vidim reku Vrelo i ranijih godina, ali su je vremenske prilike ovog leta učinile tako snažnom da sam jedva mogla da poverujem da je u pitanju ista ona – rečica!

Sve vode u zapadnoj Srbiji su zapravo nabujale, svaki potok šiklja i huči, izvori kuljaju, jer su obilne kiše padale neprestano do početka avgusta te godine. Tek tada je u stvari počelo leto i vezali su se dani bez padavina. Ali zato je i Vrelo dobilo na gabaritu. Ni manje rečice, ni jače huke! Ovo je najkraća reka u Srbiji, koja se posle tako kratkog toka, glasno stropoštava u Drinu, u vidu vodopada od 10 metara visine.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Evo kako još možete sebe da „častite“ kad ste već na Drini. Sećate se kanjona koji smo videli sa Banjske stene? E pa, sad ćemo da se ukrcamo na brod u Perućcu i odosmo baš tom klisurom skroz do Višegrada. A tamo, ni manje ni više, nego – ćuprija na Drini i Andrićgrad!

Dok se preko razglasa čuje vodič Neđo dok objašnjava „kako je dobro biti medved na Tari“, jer je em zaštićena vrsta, em mu se nosi hrana, em „ako napravi štetu u selu – opština plaća“, vi uživate u pogledu na strme obale Drine. Kanjon na pojedinim mestima biva izuzetno uzak. Na mestu gde se uliva Bistrica, oseća se blag vetrić koji dolazi iz njene klisure. Prolazi se pored Žepe, a kod kampa „Stari brod“ leži nekoliko stećaka koji su, zajedno sa nekropolama u Perućcu, 2016. stavljene na UNESCO listu svetske kulturne baštine.

Goran Glišić, vlasnik agencije „Tara tours“ koja organizuje krstarenje do Višegrada, prepričava kako je brod kupio u Beogradu 2017. godine, a onda ga renovirao deo po deo. Danas se zove „Grizli“. Prvo krstarenje sa oko 200 zvanica bilo je i promocija „Čarobnog turističkog prstena“ a danas se preko leta svakodnevno vozi do Republike Srpske i nazad.

Na brodu je dobra atmosfera, prijatna muzika, vetrić na palubi, prelepi prizori na Drini svuda okolo, ćaskate sa posadom u prugastim mornarskim majicama. Jednodnevni izlet treba najaviti unapred, zbog rezervacije i kapaciteta mesta na brodu. Kreće se u devet, uz prozivku i pregledanje dokumenata (državljani Srbije mogu putovati uz ličnu kartu, jer se ulazi u Republiku Srpsku, odnosno BiH), i putuje se tri i po sata. U Višegradu se obilaze čuveni most i Andrićgrad i pravi se pauza od dva i po sata. Stižete nazad u Perućac tek oko pola sedam uveče.

Andrićgrad je priča za sebe. Zovu ga i „Kamengrad“, za razliku od onog Drvengrada iz teksta Šta videti na Mokroj Gori, koji je takođe izgradio srpski režiser Emir Kusturica. Andrićgrad je nikao 2014. i pun je simbolike. Jer, svako zdanje ima neke veze sa čuvenim srpskim nobelovcem Ivom Andrićem, dotle da se knjižara zove „Ili-ili“, prema njegovoj omiljenoj knjizi filozofa Serena Kjerkegora. Svratite na ćevape u „Kasabu“ ili na kolače u „Secesiju“.

Ispred ulaza u grad, nova statua braći Sokolović – Mehmed Paši koji je sagradio čuveni most na Drini 1571, i Makariju, koji je uz pomoć svog brata od strica postao patrijarh obnovljene Pećke patrijaršije polovinom 16. veka. A most na Drini – posebna priča! Kao da ste se vratili kroz vreme! Ako niste pročitali „Na Drini ćupriju“ Ive Andrića, za koju je dobio Nobelovu nagradu, pravo je vreme da to učinite. Sve će vam biti jasno!

Bajina Bašta

Grad sa oko 26.000 stanovnika prema popisu iz 2011, nalazi se u podnožju planine Tare, na desnoj obali Drine. Kao gradsko naselje, Bajina Bašta je nastala sredinom 19. veka kada je knez Aleksandar Karađorđević 1858. izdao rešenje o osnivanju varošice. Postoji više legendi o nastanku imena grada. Najčešće pominjana je ona da je u tursko vreme ovde živeo Turčin po imenu Baja koji je imao „velike bašte“. Intenzivan ekonomski razvoj počeo je 1966. kada je puštena u rad Hidroelektrana „Perućac“.

Najznačajniji kulturno-istorijski spomenik grada predstavlja manastir Rača, smešten na obroncima planine Tare, na oko šest kilometara udaljenosti. Ovde reka Rača izlazi iz svog živopisnog kanjona. Po predanju, manastir je u drugoj polovini 13. veka podigao srpski kralj Dragutin. Dva puta je rušen do temelja, obnavljao ga je i knez Miloš Obrenović, a današnji izgled dobio je 1835. Za vreme Drugog svetskog rata ovde je sklonjeno Miroslavljevo jevanđelje, najstarija srpska knjiga napisana u 12. veku. Deo mošti kralja Dragutina nalazi se u manastiru. Račanska prepisivačka škola bila je, kažu, na oko 40 minuta hoda uz reku, blizu vrela Lađevac. Monasi su ovde i crtali dekorativne ilustracije za knjige. Škola je prekinula rad 1690. godine kada su se monasi pridružili velikoj seobi Srba. U neposrednoj blizini Lađevca nalazi se isposnica posvećena Svetom Đorđu.

Na šta prvo pomislite kad se pomene Bajina Bašta? Pa, na Kućicu na Drini, naravno. To prvo padne na pamet i turistima, naročito onima iz Kine koji su Kućicu videli na svojoj državnoj televiziji. Tako sada grupe kineskih turista dolaze samo da je slikaju, a onda „nestaju“. Drina ume povremeno da nabuja i podivlja, što se desilo pre nekoliko godina, a onda i da odnese kućicu u nepoznatom pravcu. Ali, kažu, meštani uvek naprave još lepšu i ponovo je postave nasred stene. A otkud stena na sredini reke? E, tu već na scenu stupa srpski junak Kraljević Marko, koji je, kako legenda kaže, sa vrha jednog od vidikovaca bacio ogroman kamen da bi njegov Šarac mogao u dva skoka da pređe na drugu obalu, a da se ne ukvasi. Na steni se, kažu, još vidi otisak kopita.

Što se tiče hrane i pića, i ovde ćete, kao i u celoj zapadnoj Srbiji, naići na komplet-lepinje, pršutu, ribu, „ledene kocke“ i tufahije. Ali, i na rakiju! Jer, upravo se ovde nalazi jedna od najstarijih i najvećih destilerija rakije u Srbiji, i to „BB klekovače“. Kako uđete unutra, zaplahnuti vas miris alkohola, a ljubazni domaćin će vam objasniti da se tu trenutno nalazi 200 tona rakije, provešće vas pored ogromne buradi i dok shvatite šta vas je snašlo, već ste degustirali onu staru od šljive, dunju „iz hrastovog bureta“ i mladu rakiju „koja tek treba da prestane da rezi, a sva je tradicionalna – 75 odsto kupine i 25 maline“…

Neka vas neko drugi onda odveze uzbrdo uz serpentine do Kaluđerskih Bara!

Planina Tara smeštaj

Ne smem da zaboravim da pomenem smeštaj, jer me puno vas uvek pita za to. Ono što treba da znate jeste da planina Tara zaista nudi smeštaj za svačiji ukus i da su dostupne najrazličitije kolibe, kućice, sobe u privatnom smeštaju, što većina ljudi obično i traži. (Kliknite na link da vidite neke od predloga.) Ipak, ovde možete da nađete ne samo hotele (poput Zeptera u Bajinoj Bašti i njihove vile u Perućcu), već i preslatke kućice na Drini. Kliknite ovde, na primer, da vidite jednu od kućica na Perućcu ili na ovaj link za prijatan planinski smeštaj sa pogledom na Zaovinsko jezero.

Nećete se pokajati gde god da odsednete jer vam je priroda na dohvat ruke, čim otvorite prozor ujutro!

Sledeća destinacija – Požega i Užice

Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI