Šta videti u Loznici

Evo kako kreće moj putopis „šta videti u Loznici“. Pogodilo se da sam došla sa Kokinog broda – vozila kroz maglu i kišu na Zlatiboru, ponadala se da će biti suvo posle Užica, a onda su serpentine kod Kadinjače ponovo utonule u gustu izmaglicu. Put uz Drinu je doneo mali predah, ali mi je tek kad sam došla bilo jasno da sam stigla – u grad. Loznica tada još nije sasvim ozelenela, ali se već bila rascvetala!

Dakle, šta videti u Loznici.

OD BEOGRADA: oko 140 km

OD NIŠA: oko 375 km

Ako dolazite iz Beograda, dovde možete preko Obrenovca i Šapca ili autoputem preko Rume. Iz Niša ćete morati preko Beograda, ili eventualno kroz Kraljevo i Užice, pa uz Drinu, mada je prva varijanta brža zbog autoputa.

Grad Loznica

Nalazi se podno planine Gučevo, na desnoj obali Drine i smatra se kulturnim i turističkim centrom ovog dela Podrinja. Opština ima oko 80.000 stanovnika i 54 naselja. Loznica je smeštena na nadmorskoj visini od 142 metra.

U vreme Rimljana ovaj deo je pripadao rimskoj provinciji Dalmaciji. Prvo naselje zvalo se putna stanica „15 milja“, a najznačanije u Jadru bilo je mesto Genzis. Po predanju, grad je dobio naziv po vinovoj lozi, koja se gajila u ovim krajevima još od trećeg veka nove ere. Loznica se prvi put pominje u povelji kralja Milutina, kada je Katarina, supruga njegovog brata Dragutina, podigla 1317. obližnji manastir Tronošu. Ušla je u sastav Kneževine Srbije za vreme Miloša Obrenovića 1833. godine.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by TOG Loznice (@visitloznica)

I kad jednom uđete u grad, bićete iznenađeni koliko je živ. Naime, imala sam prilike da se provozam ovim krajevima pre nekoliko godina. Tada me vreme nije baš poslužilo, bilo je tmurno i kišovito, u toku su bili radovi u centru grada, pa i nisam ponela naročiti utisak. Ovoga puta, pak, sve je taman počelo da buja, sunčani dan je izmamio ljude napolje, a na ulicama niste tek tako mogli da prođete raskrsnicu od broja drugih vozila. Parkovi puni, nigde mesta za parking u strogom centru grada (plaćate na sat ili dnevnu kartu), ali kad se iz svega toga iskobeljate – izađete na šarmantne fasade, čiste trotoare i prijatno šetalište.

Šta videti u Loznici

Gospodin Zoran iz Turističke organizacije Grada Loznice mi je tih dana pričao kako su u 19. veku u okolini današnjeg kružnog toka bile takozvane Donja i Gornja luka i kako je reka Štira drugačije izgledala. Danas ona žubori tokom oivičenih obala i donosi fino osveženje (kao i podsetnik da je i Drina blizu). Naša „zvanična“ šetnja i počinje tu negde, sa mesta gde se sada uzdiže beli spomenik Vuku Karadžiću, značajnoj ličnosti na koju je Loznica naročito ponosna. Ovde su nekada nicale bogate kuće, pa se i danas mogu videti teška ulazna vrata i specifičnosti ondašnjeg enterijera.

Ako se pitate šta videti u Loznici, ne treba da propustite da obiđete Muzej Jadra, šarmantne rozikaste fasade sa kupom na vrhu, koji je zavičajnog tipa i ima bogatu etnološku postavku. Otvoren je 1987. Gleda na prostran park sa spomenikom Jovanu Cvijiću, još jednom značajnom Lozničaninu. (Rođen je 1865. i smatra se osnivačem srpske geografije, a posvećeni su mu ovaj park, glavna ulica, te manifestacija „Cvijićevi dani“ u oktobru.) Nedaleko odatle je i „Vukov dom kulture“, još jedno zanimljivo zdanje, intenzivno narandžaste boje. Ovo je zadužbina Stake Pejić iz Lešnice, koja je zaveštala svoje parče zemlje gradu gde je zgrada podignuta (kao i Dom za ratnu siročad u Banji Koviljači). Tu se danas nalazi Centar za kulturu grada, pozorišna scena i bioskopska sala, likovna galerija, održavaju se razne radionice i smešten je KUD „Karadžić“.

Još malo višlje uz šetalite Jovana Cvijića naići ćete na legat velikog srpskog akademika i slikara Miće Popovića, takođe iz Loznice. Stalna postavka njegovih i slika njegove supruge Vere Božičković smeštena je u u jednu od najreprezentativnijih zgrada ovog grada s kraja 19. veka. Mića Popović je odabrao ovaj prostor i prisustvovao otvaranju legata 1989. Svake godine u junu organizuju se „Mićini i Verini dani“.

Duž šetališta prolazite pored brojnih bašti, izloga, pri vrhu ulice su i kancelarije TO. (Obavezno pogledajte suvenire sa specifičnim motivima!) Ako skrenete do brdašceta sa desne strane, naići ćete na upečatljivu zgradu škole i crkvu posvećenu Bogorodici. Na malom trgu – skulptura Filipa Višnjića koju je uradila Drinka Pavlović. Dok mi priča da se Crkva Pokrova presvete Bogorodice nalazi na nekadašnjem utvrđenju „Loznički grad“, da se ovde odigrao čuveni Boj na Loznici 1810, te da je tu sahranjen i vojvoda Ante Bogićević, gdin Zoran se priseća i kako se kao mali ovde igrao i uvlačio u stabla u dvorištu.

Tršić

Selo Tršić je rodno mesto Vuka Stefanovića Karadžića (1787-1864), reformatora srpskog jezika i pisma, i nalazi se na oko sedam kilometara od Loznice. Ovo je svojevrstan muzej na otvorenom, kroz koji protiče mala reka Žeravija. U selu se nalaze Muzej jezika i pisma, galerija, Gostinska kuća, Kaligrafska radionica, Muzej Vukovih sabora, Kuća pisaca, crkva brvnara, vajati sa starim zanatima, a kao posebna celina i Vukova spomen kuća. Tršić je najposećeniji za vreme manifestacija „Vukov sabor“ u septembru i „Đački Vukov sabor“ u maju, a vikendom je omiljeno izletište Lozničana.

Na ulazu u dvorište Vukove kuće, koja se svakako nalazi na spisku šta videti u Loznici, stoje njegove reči: „Ja sam se u Srbiji rodio i uzrastao i zato mi se čini da na svijetu nema ljepše zemlje od Srbije, niti ljepšeg mjesta od Tršića.“ Gdin Zoran mi priča kako je kuća podignuta 1933. na mestu gde se pretpostavljalo da je zaista bila Karadžićeva kuća, jer su tu nađeni ostaci ognjišta. Uređena je onako kako su se meštani sećali da su one nekada izgledale. Na stogodišnjicu Vukove smrti kompleks je proširen, izgrađen je put, da bi 1987, na dva veka od njegovog rođenja, bilo sređeno i Saborište. Tada se i manifestacija „Vukov sabor“, koja se ranije održavala ispred njegove kuće, sasvim preselila na novi prostor.

Žurim da uslikam još neki od onih starih vajata, koje su donosili iz okolnih sela za potrebe ovog spomen-sela. Jedan predstavlja staru vodenicu. Nedaleko odatle smo ručali, u tradicionalnom ambijentu, a dobili smo i ukusne domaće orasnice uz kafu. (Gdin Zoran mi je dao i recept, kaže, „uspe svaki put“.)

Obišli smo i Obrazovno-kulturni centar „Vuk Karadžić“ u okviru kompleksa, koji radi od 2018. i ugošćava ekskurzije, konferencije, edukativna okupljanja, kolonije. Ima 40 soba i 144 ležaja, a zidovi su mu ukrašeni slikama koje ostave posetioci, učesnici skupova. Vode nas da vidimo moderno opremljene sale sa laptopovima, projektorima, interaktivnim tablama… (Šta li bi Vuk danas rekao da je znao – dok se borio da svako slovo ima jedan glas u srpskom jeziku, pokušavajući da Srbima približi azbuku i čitanje – da će njegovo selo imati nekakve projektore i biti povezano sa ostatkom sveta brzim internetom!)

Ne možete da se ne divite, dodaje gdin Zoran: „Da jedan takav čovek, iz malog mesta, krhkog zdravlja, postane takva veličina!“ Podseća me kako je reformu jezika izneo na svojim plećima, kako se oženio Nemicom u katoličkoj crkvi, što je za ono vreme bilo više nego „revolucionarno“. Lozničani vole da kažu da im je grad „za slovo bolji“, i to baš zbog Vuka.

Odavde idemo na još jedno mesto, koje ima veze i sa njim.

Manastir Tronoša

Nalazi se na 10 km od Tršića, odnosno 17 od Loznice. Zadužbina je kralja Dragutina, a osnovala ga je njegova supruga Katarina (ili Katelina), koja je bila mađarskog porekla. Ispred manastira smeštena je kapela Svetog Pantelejmona sa česmom devet Jugovića, koja je izgrađena u čast junaka Kosovskog boja.

Vozimo se do manastira i pričamo kako je u Tronoši i Vuk išao u školu. Otac ga je, kažu, ispisao kad je video da neće ništa naučiti i rekao mu da je „bolje da čuva njegove ovce, nego manastirske“. Prva stanica na uzvišenju je svakako čuvena česma. Još jedna stavka na našoj „šta videti u Loznici“ listi. Prema legendi, Jugovići su ovde svratili na izvor i napili se vode, na putu za Kosovo. Česma je kasnije izgrađena i ponela njihovo ime. Danas je ukrašena upečatljivim mozaikom. Ova voda može da se nađe i u „flaširanom izdanju“ – danju izbija sa česme, a noću se koristi za punjenje ambalaže. Voda se, pogađate, zove „Tronoša“.

Manastir je posle Kosovske bitke srušen do temelja, i ostao u ruševinama do 1599. Turci su ga ponovo zapalili početkom 19. veka, da bi ga knez Miloš drugi put obnovio. Za vreme Prvog svetskog rata ovde se ukazivala pomoć srpskim vojnicima, zbog čega su Austrijanci iz odmazde pokupili sve vrednosti i odneli ih u Beč. Među njima je i „Tronoški rodoslov“, za koji kažu da je jedna od prvih srpskih pisanih istorija.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by PoredDrine (@poreddrine)

Za ovo mesto se vezuje i posebna tradicija – ratarskih ili oračkih sveća. Kada počne uskršnji post, vernici skupljaju prilog kako bi se nabavio čist vosak. Na Veliku sredu se izliju sveće, a na Veliki četvrtak se od „Jugovića česme“ donesu pred oltar u Tronoši i zapale. Gore cele godine, na velike praznike, a ako nešto ostane kada se donesu nove, ostali vosak se u njih doda. Visoke su 1,5 metar i teške po 50 kilograma.

Banja Koviljača

Jedno je od najstarijih lečilišta u Srbiji. Njena termomineralna voda i peloid-lekovito blato dobri su za lečenje tegoba koštano-zglobnog sistema, reumatičnih oboljenja, diskus hernije, osteporoze, ali i gojaznosti, steriliteta, pojedinih kožnih bolesti. U sklopu Specijalne bolnice za rehabilitaciju nalazi se i odeljenje za decu, prvo te vrste.

Park Banje Koviljače zauzima 40 hektara, a najlepše zdanje je dvorana Kur-salon, koji je otvoren 1932. pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra Karađorđevića. Izdvajaju se objekti poput sumpornog kupatila „Kralj Petar Prvi“, blatnog kupatila i banjskih vila „Hercegovina“, „Dalmacija“, „Bosna“, „Koviljača“ i drugih. U okviru bolnice radi i wellness centar sa bazenima, saunom, solarijumom, masažama i kupkom u kraljevskoj kadi.

Ovde vam prvo padne u oči prostrano šetalište sa fontanom u sredini, lejama cveća, urednim drvoredima, kao i šarmantna zdanja na obodima kružnog parka. Kur-salon je obnovljen i 2019. godine ponovo otvoren, a tu su se nekada održavali balovi. Ovde je radila i poznata kockarnica. Građen je po ugledu na Kur-salon u Beču, a ime mu potiče od latinske reči „kura“ (nega, lečenje, oporavak), koja i danas označava brigu za zdravlje i određeni režim, odnosno terapiju.

Sama banja je dobila ime po izvesnoj kneginji koja se zvala Koviljka ili po biljci kovilje, koja je rasla na ovdašnjim poljima. I dalje se prepričava simpatična priča o tome kako je uopšte otkrivena lekovita voda. Kažu da je „nekada davno“, karavan ovde ostavio zanemoćalog konja, koga im je bilo žao da ubiju. Kad su se vraćali, nisu mogli ni da slute da, ne samo da konj nije uginuo, već da se oporavljao – valjajući se u obližnjem blatu, i sasvim ozdravio.

Pretpostavlja se da su banju koristili Rimljani, koji su na ovakvim mestima obično pravili kupatila. Ipak, ništa od arheoloških dokaza u tom smislu nije nađeno, a i postoje podaci da je Drina nekada plavila čitav ovaj prostor, te je moguće da nije bilo načina da se dođe do lekovite vode. Zna se da su Turci počeli da je koriste u 17. veku, kao i da je kralj krajem 19. banju dao narodu na upravljanje. Od tada i počinju njene slavne decenije. Nekada su je zbog mirisa vode zvali „Smrdan-banjom“, ali je brzo dobila i epitet „Kraljevske“. (U banji imate lepog smeštaja, udobnih soba i vila za svačiji džep. Kliknite na link da vidite jednu od njih.)

„A sada sa ona 142 metra nadmorske visine u Loznici, preko Banje Koviljače, idemo na 779 metara“, najavljuje gdin Zoran.

Planina Gučevo

Najviša tačka je „Crni vrh“ (779 m), na kojem se nalazi spomen kosturnica sa vidikovcem. Ovde se u Prvom svetskom ratu vodila istorijska „bitka pod oblacima“ 1914. godine i tu su zajednički sahranjeni posmrtni ostaci srpskih i austrougarskih vojnika, te podignut spomenik 1929. Bitka na Drini trajala je 55 dana.

Pored istorijskog značaja, Gučevo je poznato i po idealnim uslovima za razvoj sportsko-rekreativnog i izletničkog turizma. Atraktivan je za planinare, bicikliste, bajkere, ekstremne sportove, paraglajding.

I sama vožnja kroz gustu bukovu šumu uskim putem uzbrdo, deluje kao svojevrsna atrakcija. A tek kad stignete do spomen kosturnice, jasno vam je zašto je Gučevo toliko popularno među paraglajderima. Iako sumaglica nije dozvolila da se naprave fotografije kakvim sam se nadala, ipak je pogled i po ne tako vedrom vremenu, bio sjajan! Vidi se grad, a onda i kako Drina krivuda. Gdin Zoran mi je pokazao da ćemo dole u podnožju svratiti do etno sela da „danemo dušom“.

Etno selo „Sunčana reka“ obuhvata prostor od sedam hektara sa ograđenim konjima i drugim životinjama, malim zabavnim parkom za decu, muzejskom postavkom „Drina kroz vekove“, kućama za smeštaj, restoranom, sportskim terenima i sl. (Našla sam i jednu brvnaricu koja se zove „Danijela“, kao ja!) Ovde su snimane neke od domaćih serija, te se uz obalu nalazi i „Šotrina plaža“.

Ljubitelji tradicionalnog ambijenta i hrane će biti više nego oduševljeni. Evo linka ako biste da bukirate smeštaj baš u „Sunčanoj reci“.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by TOG Loznice (@visitloznica)

Spremala se kiša, pa smo ručali unutra. Pričamo kako nije bilo vremena da se ode do Cera i sela Tekeriš, do Banje Badanje, manastira Čokešina, Budimlije, a i za Drinu je još bilo rano, još nije sezona. Kažu da je najpopularnija „Žićina plaža“, duga nekoliko kilometara, blizu Banje Koviljače, na kojoj leti ume da bude i par hiljada ljudi…

Zato, sledeći put sedim napolju, na Drini. Sa sve onim sjajnim kolačem sa ćeten alvom!

Sledeći: Aktivan odmor na Tari

Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI