Mdina Malta – Šta videti

Zašto „Mdina Malta – Šta videti“? Pa zato što je Mdina, nekadašnji glavni grad, obavezna stanica na Malti. Ovde zaista dolazi do izražaja spoj raznovrsnosti koji je iznedrila malteška kultura. S jedne strane čitate da je grad bio vrlo živ za vreme Rimljana, a s druge vam je jasno da naziv ima veze sa arapskim jezikom („medina“ na arapskom znači grad).

U stvari, malteški zapravo spada u grupu semitskih jezika, te otud bliskost sa arapskim, mada su ostrva i bila pod Arapima od 870. godine do 11. veka. Jezik danas zvuči kao nekakva mešavina arapskog, možda čak turskog ili mađarskog, i italijanskog. Zvanično se koriste malteški i engleski. Pošto sam imala prilike da učim arapski dve godine, zabavljali su me nazivi ulica, stanica. Dok se jedna ulica, recimo, zove Il Kbir (a Arapi bi rekli „al kebir“), dotle ime tradicionalnog malteškog testa „pastici“ (pastizzi) zvuči dibidus italijanski, sa sve dva „z“.

Ono što je posebno zanimljivo jeste korišćenje neke vrste ćiriličnih slova u, inače, latiničnom pismu, te pojedine reči izgledaju kao da ih je pisao neko ko nije dobro savladao ni jedno ni drugo. Kakav neverovatan spoj! Probajte da pročitate – Mellieћa, na primer. Tako se piše, časna reč! Čita se „Meliha“, i ime je jedne od najlepših plaža na ostrvu (o tome ćemo u sledećem nastavku). Pride, neka druga slova se čudno čitaju, pa je „x“ u nekim već varijantama, u stvari, „š“. Xlendi Bay (uvala na ostrvu Gozo), je u stvari „Šlendi bej“. Tako, kad vidite da se u jednoj reči, recimo, nalaze „x“, „w“ i „ћ“… Pa, prvo se počešete po glavi! Da li da vam kažem da danima nisam mogla da upamtim ime ribarske varoši Marsaxlokk (i o njemu vam pričam više sledeći put), nikako da ga čestito pročitam!

MDINA MALTA

Mdina je bila glavni grad, dok joj je obližnji Rabat bio predgrađe. Veruje se da se na kraju uzvišenja koje zauzima Mdina nekada nalazilo naselje iz bronzanog doba. Grad su jedni za drugima osvajali Feničani, Kartaginjani, Rimljani, zadržavajući značaj urbanog naselja. Za vreme Rimljana se zvao Melita, kao i samo ostrvo, i bio je bar tri puta veći nego danas. Mdina je ostala glavni administrativni centar i jedino utvrđenje na Malti sve do 16. veka. Već tokom vladavine Vizantije počeo je da se smanjuje, dok je kasnije izgrađena nova prestonica – Valeta. Karakter zgrada u Mdini vremenom je menjan, a grad je maltene sasvim napušten. Posle štete koju je naneo zemljotres 1693, veliki majstor vitezova Reda Sv. Jovana Manoel de Vilhena renovirao je delove grada, kao i glavni ulaz.

Mdina Malta – Šta videti

Ovaj „tihi grad“, kako ga zovu, podseća na Valetu (ili bi trebalo reći obrnuto pošto je stariji), ali više deluje kao muzej. Široko utvrđenje sa uskim ulicama, baroknim prozorima i detaljima na fasadama i u unutrašnjosti crkava, elegantnim kupolama, uličnim fenjerima… Kao da ste na setu za snimanje nekog filma. Takav utisak imate čim kročite na most koji vodi kroz Glavnu kapiju. (Da ne zaboravim, upravo su kroz ovu kapiju prošli Kejtlin i Rodrik iz „Igre prestola“, ulazeći u Kings Landing.)

Oni koji su pratili story na Instagramu videli su koliko nisam mogla da odolim šarmantnim detaljima, uličicama koje naglo zavijaju i zidovima sa kojih se spušta grana puna cveća. (To i dalje možete tamo da vidite „prikačeno“ za profil uz naziv „Malta“.) Odmah iza Glavne kapije nalazi se Vilhenova palata, kuća koju je veliki majstor podigao posle zemljotresa. Dvorište je više nego šarmantno.

Kaldrmisanim uličicama nastavljate dalje kroz grad Mdinu. Kad jednom skrenete, nemate predstavu gde ste tačno, sve dok ne izađete (verovatno idući u krug), do crkve sa velikim platoom ispred. To je katedrala Svetog Pavla, građevina koja je viša od svih drugih u gradu, i svakako ono što vam je na listi „Mdina Malta Šta videti“. Podignuta je 1693. na mestu gde se i pre nalazila crkva, a koju je uništio zemljotres. Karakteristična dva zvonika i po jedan sat na svakom i izuzetno dekorativna unutrašnjost. Pored se nalazi i Muzej katedrale sa zavidnom postavkom.

Nastavite da šetate, pored vas prolaze turisti s vodičima, na engleskom, francuskom, ruskom objašnjavaju se pojedinosti grada, iza ugla izbije i poneki „karocin“ (karozzin – kočija), pa morate da se sklonite, jer je ulica toliko uska da nema varijante da se mimoiđete. Na suprotnom kraju od Glavne kapije naći ćete simpatičan restoran, gde su mi rekli da obavezno probam kolače. Poveća limunada sa (velikim) čokoladnim kolačem koštaće vas oko sedam evra.

Odavde ponovo uronite u uske ulice. Izađete i na šarmantan mali trg „Pjaca Meskita“ sa bunarom na sredini. (Tu je snimana scena „Igre prestola“ gde je ispred Litlfingerovog bordela, Džejmi napao Ned Starka i njegovu stražu. Fanovi serije će znati o čemu pričam.) Kroz lukove i tunelčiće, na kraju ste izvan zidina.

Par stotina metara uz utvrđenje naći ćete muzej „Domus Romana“. Sam naziv vam govori gde ste došli. Ulaz u ovu nekada rimsku gradsku kuću je šest evra, a unutra pored grnčarije, alatki i statua iz rimskog perioda, možete da vidite i lep mozaik na podu sa tipičnim motivima dve golubice. Oko mozaika se nekada nalazio red dorskih stubova. Sa terase muzeja mogu da se vide ostaci stubova i drugih građevina iz vremena Rimljana.

RABAT MALTA

Kako se Mdina kroz istoriju smanjivala, tako se Rabat razvijao kao sve naseljenije predgrađe. Kada su religiozni redovi došli u srednjem veku, izgradili su crkve i manastire. Oni i danas funkcionišu kao centri duhovnosti i kulture. Tako, Crkva Svetog Pavla, čiji se čamac nasukao na obale Malte 60. godine nove ere, podignuta je baš iznad pećina u kojima se smatra da je on boravio tri meseca. I obližnje katakombe nose njegovo ime, s obzirom na to da su se ovde od četvrtog veka naše ere sahranjivali stanovnici, jer je bilo zabranjeno da postoji groblje u okviru zidina grada.

Iznenadila sam se kad mi rekoše da je Rabat, u stvari – samo s druge strane ulice, iako je, kao, odvojeni „grad“, zato sam ga i uvrstila u tekst „Mdina Malta Šta videti“. I tu vas dočekaju slične uske ulice, cvetni aranžmani na bež zidovima i barokni prozori plave, zelene, crvene ili bele boje. Mali trgovi pulsiraju od živosti, na sve strane turisti u baštama restorana, meštani iza vitrina lokalnih pasticerija. Iako sam se već brinula što sam se u Mdini zadržala duže nego što sam planirala, nisam mogla da propustim da uđem u katakombe.

Kompleks nije teško naći, ulaz je pet evra za odrasle, i čeka vas nekoliko „kućica“ kroz čije stepenište se spuštate u lavirint pod zemljom. Uski prolazi za posetioce su osvetljeni, prostor je klimatizovan i nije nimalo teško obići ovo zdanje podno tla, iako je napolju prilično vruće i vlažno, te je delovalo da tek dole neće biti vazduha. Prosto je neverovatno da su se ovde sahranjivali ljudi, tesno jedni iznad i pored drugih. Dok hodate, odzvanja glas još nekog turiste koji naiđe iza ćoška, a onda mora da se sačeka – ni ovde nema mimoilaženja.

Nisam ljubitelj katakombi i lokaliteta koji nude obilazak grobova bilo koje vrste, ali ovo vredi videti. Takav lavirint pod zemljom može jedino da vas podseća na staze koje napravi, na primer, kolonija mrava. Ovo je pride bila lepa prilika da se prošeta Rabatom, da se zaluta u nekoj slepoj uličici, pojede koja kugla lokalnog sladoleda, a onda uhvati autobus ka katedrali u Mosti.

Do Moste ide autobus 186, koji, za divno čudo, nisam dugo čekala. No, u prvi mah sam promašila sa koje strane ulice treba da stojim, pošto Maltežani voze „pogrešnom“ stranom.

CRKVA U MOSTI

Mosta je postala popularna nakon što su vitezovi Reda Sv. Jovana uveli obalsku odbranu, jer je naselje pre toga bilo pod stalnim napadima gusara. U to vreme je postala i parohija, pa je dobila i veću crkvu, odnosno Rotundu. Gradnja je dovela i do ogromne kupole u 19. veku jer se povećao i broj stanovnika, koja je specifična po tome što je ne podupire nijedan stub i, prema želji arhitekte, podseća na rimski Panteon. Jedina je ovog tipa u to vreme na Malti. Crkva je građena punih 30 godina.

Rotundu ne možete da promašite kada dođete u Mostu. Iako su vam uličice kojima ide autobus potpuno nepoznate (poneke toliko uske da on ne može da skrene dok se vozila iz suprotnog smera ne zaustave ili dok se neko ko se parkirao na samom ćošku ne seti da pomeri taj svoj auto), ipak ćete lako prepoznati gde da siđete, jer crkva dominira prostranim trgom u naselju. Karakteristično je bež boje spolja, sa elegantnim stepeništem, skulpturama i stubovima na prilazu.

Ulaz se plaća dva evra (ili pet ako biste da se popnete na galeriju), a unutra vam tek bude jasno zašto su vam govorili da je unutrašnjost kupole dekorisana tako da deluje kao da je od čipke. I okolne niše i lukovi su sličnih „šara“.

Ne znam koliko sam puta škljocnula ovde, sa svih strana. Pomerite se korak, pa vam se čini da je odatle još bolji kadar. Nad glavom vam se nadvijaju krugovi i ukrasi, zaobljavaju se do centralne tačke… A vas zaboli vrat, jer ste se opet previše „izvrnuli“.

U prostoriji gde se prodaju suveniri i čuva se maketa čitave katedrale, možete da vidite i ono po čemu je ova crkva još poznata. Naime, tokom Drugog svetskog rata 1942, oko crkve je palo nekoliko bombi, dok je jedna probila i samu kupolu. Ipak, iako je unutra u to vreme bilo 300 ljudi, niko nije bio povređen, a bomba pride – nije ni eksplodirala. Manju štetu na kupoli bilo je lako popraviti, dok se neeksplodirana bomba čuva kao „oličenje božijeg čuda“.

Iz Moste se trebalo vratiti do Spinola beja u naselju San Džulijan, jer je odatle išla i vožnja brzim brodom do Komina (više o sjajnom zalasku sunca na Kominu u sledećem tekstu). To ne zvuči naročito komplikovano, ako se ne uzme u obzir da je autobus 202 otišao oko 10 minuta pre reda vožnje, pa da smo ga svi koji smo došli – na vreme, čekali čitav sat. To mi je dalo priliku da probam savršen „kiš loran“ u obližnjoj pasticeriji, da bar 1.500 puta prošetam levo-desno po uskom ivičnjaku (koji nije zapravo bio ni ceo trotoar), da se svako malo mažem kremom za sunčanje, jer je sunce pržilo, a iz betona izbijala jara…

No, već sam vam pominjala javni prevoz na Malti, a sve ovo ulazi „u rok službe“. Možda bi se pre trebalo osvrnuti na par naselja na ostrvu. Bilo je reči o Valeti i luci, čitav prvi tekst je posvećen glavnom gradu. Odavde idu autobusi ka svim drugim naseljima, koja većinom nisu mnogo udaljena (mada putovanje ume da se otegne kad idete gradskim prevozom, i to isključivo zbog čekanja).

Za Sliemu kažu da joj ime dolazi od malteške reči „mir“ i da je danas poznata po brojnim hotelima i restoranima, a da se ubrzano gradi može se videti na svakom ćošku, jer svugde viri poneki kran. Ako ste smešteni ovde, ili u San Džulijanu i San Džuanu, neće vam biti daleko da obilazite ostatak ostrva. Ovde se uglavilo i popularno naselje Pačevil, gde je večito gužva, na sve strane su prodavnice, hoteli, restorani, tržni centri, puno je turista. Ovo je šarmantan kvart sa velikom frekvencijom ljudi, robe i novca, te su i cene više nego u drugim naseljima.

Čim je izašao prvi tekst sa Malte prošle nedelje, odmah me je mnogo vas pitalo kako sam na ostrvo došla. Inače, preko domaćih agencija aranžman na oko nedelju dana uz avionski prevoz košta oko 400-500 evra. E, pa, stvari se tu menjaju. Jer, WizzAir je otvorio direktnu liniju iz Beograda do Malte (let traje manje od dva sata), a ako kartu uzmete bar mesec dana ranije i ne za udarne letnje mesece jul i avgust – ona može da vas izađe i tek nešto više od 60 evra, i to povratna. Mene je karta koštala 80 evra, a sobu u airBnB-u, odnosno kod Marine u stanu (jednokrevetna, prostrana, uredna), plaćala sam oko 20 evra dnevno, pa vi izračunajte o kojoj se razlici u ceni radi. Pride, na Malti možete bez problema lepo da ručate za 20-30 evra, a na raspolaganju su vam i pasticerije, gde pojedinačna testa koštaju i po 50 centi.

Što se tiče obilaženja i ulaznica, i to je prilično dostupno. Karte za muzeje, katedrale itd, koštaju od pet do 10 evra. Jedna linija otvorenog autobusa koja obilazi pola ostrva košta 20 evra, a da možete da ulazite i izlazite koliko vam volja. Ni taksi nije skup ako ne idete baš daleko. Feri do Gozoa i nazad je 4,65 evra. Različiti izleti imaju i različite cene, a odavde na primer možete i brzim katamaranom do Sicilije.

Prijatelj mi se nedavno žalio da je pre nekoliko godina bio na Malti, ali da im je tamo falio vodič. Išli su sa detetom i nije im bilo rešenje da uzimaju ture na engleskom. I tu se sada stvari menjaju! A evo kako. Upravo Marina (koju svako malo pominjem jer mi je pomogla oko posete), drži turističku agenciju na Malti i može da organizuje obilaske uz vodiča na srpskom („Leona travel“). Svakako je lakše objasniti se sa našim čovekom kada su ovakve stvari u pitanju. Njena agencija može da vam rezerviše smeštaj u hotelu, da vam bukira izlet, da pravu informaciju.

Nije mala stvar – dođete na neku tamo Maltu, usred Sredozemlja, a tamo vam neko kaže: „Dobar dan, izvolite“. I to na srpskom!

Sledeći: MORE, PLAŽE I „PLAVA LAGUNA“

Čitava SERIJA tekstova o Malti