Malta Gozo – Šta videti

Govorili su mi da je Malta Gozo na severu ruralniji od velikog ostrva, da nije toliko izgrađen, i bili su u pravu. Dve trećine manje od Malte, ovo ostrvo čuva mala naselja, nekoliko uvala, ali i plažu narandžastog peska, veliku tvrđavu iz 16. veka i pećinu u kojoj je čuveni Odisej, kažu, proveo sedam godina. Dakle, Malta Gozo – šta videti?

Na Gozo možete da odete kad god poželite – prebacite se do Čirkeve (Cirkewwa) autobusom za malo više od sat vremena od Valete, a onda tamo na poslednjoj stanici uhvatite feri, koji ide na svakih 45 minuta. Karta za oba smera je 4,65 evra i plaćate je u povratku pre ukrcavanja. Ako idete autom, za oko 15-16 evra možete da ga prebacite na ostrvo. Vožnja traje pola sata.

Doživljaj je i samo to kratko krstarenje, jer se sa broda pruža lep pogled na Komino i na more između ova tri ostrva, koja zapravo čine državu Maltu. Na palubi možete da uživate u blagom povetarcu i da sedite na klupama, dok se unutra, sprat ispod, nalazi bar sa kafom i grickalicama. Svuda oko vas – tamno plavo more.

Marina iz „Leona travela“ mi je savetovala da uzmem kartu za turistički otvoreni autobus „Gozo Sightseeing“, koji staje na svim značajnijim mestima na ostrvu, iduću u krug, iz koga možete da izađete i ponovo se u njega popnete koliko hoćete puta. Ide na svakih 45 minuta, a karta košta 20 evra. S obzirom na to da sam ovde planirala da budem jedan dan, ne bi baš bilo zgodno da sam morala da provodim sate na stanicama, kao prethodnih dana, tako da je ovo zvučalo kao logično rešenje. Izađete sa ferija, smestite se u zeleni autobus, uzmete slušalice koje ćete uključiti pored sedišta, a audio-vodič vam je dostupan na desetak jezika – standardni takozvani „hop on/hop off“ busevi za turiste.

Plaža Ramla bej

Malta Gozo, prva stanica: Ramla bej. Ovo je ta čuvena plaža narandžastog peska, koja blješti u kontrastu prema plavom moru i golim sivim stenama na obali. Kažu da je pesak dovezen iz Libije!

Kraj puta su tezge sa šeširima i gumama za decu, dve terase restorana, pult gde pristaju kvadovi i džipovi koji voze po manje pristupačnim predelima ostrva, a onda se pruža fin pesak. Bila mi je ideja da ovde možda napravim pauzu, ali obavestiše me da autobus tog dana neće ići do Kalipso pećine (što je jedna od redovnih stanica), jer su radovi na putu, ali da je moguće popeti se pešaka od plaže.

Kad sam pitala u restoranu kojim putem bih mogla da se popnem, postariji gospodin mi je na lošem engleskom „objasnio“ da mogu da idem „everywhere“ i da ću opet stići do pećine. Korisno je, doduše, bilo kad je rekao da se on sam ne bi usudio „po ovoj vrućini, jer do gore ima bar 20 minuta“. Brzinsko planiranje u sivim ćelijama je govorilo da moram da požurim, ako mislim da se popnem, siđem i stignem na bus za 45 minuta. Dakle, kupanje kasnije, možda u Šlendi beju (Xlendi Bay), to je i tako poslednja stanica pre luke za feri…

Kalipso pećina

Kupila sam flašicu vode, prikupila suknju i uz „puf pant“ zemljanom stazom pela se uzbrdo. Isplatilo se svo ono vežbanje kod kuće, nije bilo teško savladati putić, mada je bio prilično porozan, pa je trebalo paziti gde se staje. Nije puno pomoglo ni to što je već bila vrućina. Usput ima rastinja, ali ništa ni blizu krošnji koje bi vam eventualno obezbedile hlad. No, na par mesta morate da stanete da se divite pogledu i napravite koju fotografiju.

Očekivala sam da u pećinu – u kojoj je nimfa Kalipso začarala Odiseja da tu ostane sedam godina, i tek onda ga pustila da se vrati Penelopi na Itaku – može da se uđe ili bar da se pogleda unutra. Međutim, iako dok prilazite imate putokaze, uređenu stazu, red oleandera, veliku terasu sa koje se pruža pogled na narandžastu plažu s jedne, i litice sa druge strane, ispostavilo se da je pećina samo mali otvor tik uz ogradu kome nije dozvoljeno prići. Ipak, bilo bi mi žao da sam propustila ovakav pogled… Bacila sam oko na sat i požurila nazad.

Ako imate vremena, obiđite Džgantija hramove (Ggantija Tempels), za koje kažu da su stariji od egipatskih piramida i nalaze se na listi svetske baštine UNESCO-a ili svratite do Marsalforn beja na kupanje. Ja sam, s druge strane, jedva čekala da stignem u glavni grad Viktoriju, a „hramovi džinova“ će, nažalost, sačekati neku drugu posetu Gozou.

Malta Gozo: Glavni grad

Iako su obodi ovog naselja moderni i pružaju sve uslove savremenog života, kako se približavate uskom centru tako se ono pretvara u starinski, ušuškan grad sa malim trgovima i popločanim krivudavim uličicama. Ovo naročito dolazi do izražaja oko Trga svetog Đorđa.

Zapravo, od Trga Viktorije na koji ćete prvo naići i koji je pun života, ljudi, bašti restorana, buke, sa leve strane možete da izađete prema bazilici Svetog Đorđa i istoimenom trgu, a sa desne se sa uzvišenja kočoperi – srednjovekovna Citadela!

Nakon što su vitezovi Reda Svetog Jovana preuzeli ostrva 1530. i počeli da grade nova utvrđenja, na Gozo su 1551. upali gusari i svo stanovništvo odveli u belo roblje. Velika opsada Otomana odigrala se 1565. kada su značajno malobrojniji vitezovi i ostalo stanovništvo i vojska, uspeli da odbrane ostrva i počeli ubrzano da grade jake tvrđave i obnavljaju zidine, pa tako i ove u Viktoriji.

U Citadelu može besplatno da se uđe, a ako hoćete dodatni sadržaj, platićete pet evra na ulazu. Moja topla preporuka da to i učinite! Jer, ne samo što ćete biti u prilici da vidite kratak multimedijalni šou o istoriji tvrđave (u maloj prostoriji sa jakim ozvučenjem i projekcijom na sva četiri zida), već ćete moći i da uđete u nekadašnji zatvor, sudnicu i – kuću velikog majstora. Ovo poslednje me se posebno dojmilo, jer idete iz jedne male prostorije u drugu, penjete se klizavim mermernim stepeništem do niskih hodnika, odakle se onda pruža soba sa ribarskim mrežama ili nameštajem iz 18. veka.

Prođete i kroz malu prostoriju, koja je u stvari neka vrsta „dvorišta“ (nema krov), i to usred kuće, pa nastavite stepeništem dole, ka prostorijama za stoku i bunar. Gore mogu da se vide i spavaća soba, radionica. Kao i prelep pogled na dvorište kroz prozor. Na istom tom mestu je vekovima unazad uvek neko stajao i gledao u isto to dvorište. A sad eto i mene.

Šetnja kroz uličice Citadele daje vam upravo onu atmosferu kakva je ovde oduvek i vladala. Uski prolazi, fenjeri na visokim zidinama, lukovi, osmatračnice. Sa oboda utvrđenja pruža se lep pogled na Gozo i more.

Da bi se doprinelo autentičnosti, u starinskom zatvoru u jednoj od ćelija se kroz otvor na vratima nazire i zatvorenik, duge kose i brade, i odrpane odeće. Ćelije su malecki prostori bez prozora, taman koliko može da stane čovek u ležećem stavu.

Glavna tačka u Citadeli je trg koji krasi Katedrala Gozoa sa baroknom fasadom iz 17. veka. Ispred su statue papa, a unutra ćete lako poverovati da katedrala ima kupolu, iako se ona spolja ne vidi. Zapravo, radi se o slici oslikane kupole iznutra, što doprinosi optičkoj varci.

Mislila sam da u Viktoriji ostanem još koji sat i probam čuveni zečiji gulaš, po kome su Maltežani poznati, ali ne samo da sam se zadržala više nego što sam planirala u Citadeli (kao dete u igraonici), nego je bilo i previše vruće.

„Resetovala“ sam se na novi plan – ručaću pored mora u Šlendi beju, to mi je i tako poslednja stanica pre ferija, pa sve mogu natenane. Za „prvu pomoć“ uvek su tu pastici, a ovde sam ih našla i sa Kinder kremom. U pasticeriji preko puta bilo je i malteške varijante kanola – taman da se nešto prezalogaji.

Uvala Šlendi bej

Od Viktorije se do Šlendi beja na zapadu ostrva putuje oko 45 minuta. Usput možete da izađete na stanici gde se nalazi Ta Pinu svetilište i crkva gde je postavljen novi mozaik, da obiđete zanatsko selo i možda nešto i pazarite, ali i da vidite gde je nekada stajala čuvena litica „Pozor Azura“ (Azure Window) u Dvejri, prirodni kameni luk koji se 2017. urušio. (Za fanove „Igre prestola“: ovde je snimana scena venčanja Deneris i Dragoa na obalama Pentosa.)

Malta Gozo, moja sledeća stanica: naselje Šlendi bej. Imala sam još sat i po, pre nego što mi krene pretposlednji autobus za Mdžar luku, odakle kreće feri za Maltu. Prvo šetnja, da vidim gde sam se obrela.

Sa jedne strane je betonska plaža, a u sredini kratka peščana uvala, duž koje se nižu brojni restorani sa ponudom dnevnog ulova. Sa druge strane sam ugledala strmo stepenište ka vrhu uzvišenja? „Mora da tamo nešto ima“, pomislih i već sam čekala da poneki zalutali turista prođe uskim stepenicama, jer nismo mogli da se mimoiđemo. Odavde je lep pogled na čitavu uvalu, dođe do izražaja i ona tipična boja mora na Malti, mada su se skupljali nekakvi oblaci, pa je prizor dobio sivkasti ton.

No, staza je nastavljala duž jedne strane uvale, spuštala se nizbrdo. I onda završite u maloj pećini, koju zapljuskuje voda i kroz otvor na drugoj strani možete da vidite more izvan uvale. Ovo nisam očekivala, bar nisam nigde pročitala da i ovo može da se vidi u Šlendi beju.

Ne zna se da li su veliki bučni galebovi više bili iznenađeni da vide mene ili ja njih!

Oni oblaci (i sad već manjak vremena) odvratili su me od ideje da se jednom bućnem u more, jer u suprotnom neću imati kad da ručam k’o čovek, za stolom. Oni koji se bave sličnim poslovima, znaju i koliko znači i da se domognete wi-fi mreže, da bar proverite mejl. Sto sa žutim stolnjakom, tik uz vodu, bio je zato pravo rešenje.

Malteški hleb i zečiji gulaš

„Šta mi preporučujete – dnevni ulov ili zečiji gulaš?“, pitam ljubaznu konobaricu.

„Nećete se pokajati šta god da izaberete, ali gospođice, pa došli ste na Gozo, zar ne!“, reče ona.

To je rešilo dilemu. Malteški hleb za početak, to mora da se proba. Hrskave kore, malo prepečen, mek i topao, služi se kao predjelo i uz tri vrste namaza koje dobijete u činijicama. Nešto slično arapskom predjelu ili mezetluku koji imate i kod Grka i Turaka. Domaći hleb koji umačete ili mažete, eventualno uz salatu, sardine, sir. I ovde bi to mogao da bude kompletan obrok, a ne tek predjelo, jer hlebu ne možete da odolite, a ima ga podosta.

A onda – zečiji gulaš uz krompir i salatu. Stigne vrelo grne od pečene gline, puši se, da ne možete da mu priđete nekoliko minuta. Malo po malo, pa ostavite escejg – ne može se „batak“ drugačije savladati. Nisam stala dok se grnetu nije videlo dno, a prsti mi čitavi bili u gulašu. Jeste mi bilo žao što nisam jela neku ribu, kad sam već pored mora, jel’ te, ali ako hoćete domaće specijalitete, zečiji gulaš se ovde ne propušta. Kao što reče konobarica, „pa, došli ste na Gozo“.

Malteški hleb, zečiji gulaš, kao i velika flaša vode i kafa (koji mi nisu pomogli, jer mi se sva krv, što bi rekli, spustila u stomak, a kapci, uz one oblake pride – otežali), koštali su oko 23 evra, i to u restoranu na samoj obali, tik uz plažu. Autobus je kasnio, mogla sam iz bašte restorana da vidim kad je otišao prethodni, što mi je dalo još malo vremena da žmirkam u ekran telefona, zevnem povremeno (već je bilo šest popodne, a moj izlet je počeo još u pola osam na stanici u San Džulijanu na Malti), i isključim sive ćelije „usled varenja“. Da sam neki elektronski uređaj, na ekranu bi mi sad pisalo: „Overload. Service unavailabe, please try again later.“

Ko će odavde ustati, kakav dan… Sreća, pa autobus ide direktno do ferija, zeev…

Kraj

Čitava SERIJA tekstova o Malti