Šta videti u Malagi

Ovo je prvo mesto u Andaluziji u koje sam kročila, i poslednje koje sam videla pre nego što sam napustila provinciju na jugu Španije, pa evo par saveta na temu – šta videti u Malagi. Grad na obali Sredozemnog mora gde sam počela i završila dugo planirano putešetvije po ovom šarmantnom području, gde su se različite tradicije nekada davno sudarile i iznedrile nestvarnu kutluru, naučna i arhitektonska dostignuća, i na koje sam uvek gledala sa dozom romantike. Takav mi je bio i sam obilazak!

MALAGA ŠPANIJA

Poreklo grada vuče korene još od Feničana i starih Grka, koji su osnovali koloniju u blizini današnjeg naselja. Postao je saveznik Rimljana 205. godine pre nove ere i bio rimsko utvrđenje pod imperatorom Vespazijanom. Grad je bio razvijen trgovački centar, poznat po izvozu ulja, žitarica, drveta, usoljene hrane, vina, ali i robova. Trgovina se nastavila i za vreme kasnije vladavine Vizantije, Vizigota (od 570. godine), te Mavara koji su došli početkom osmog veka. Abd al Aziz je osvojio grad 714, kada Malaga postaje deo kalifata, odnosno teritorije pod nazivom Al Andaluz (ili „zemlje varvara“ na arapskom).

Malaga se brzo razvila i pod novim vladarima krajem 10. veka imala je 15.000 stanovnika. Elitu su uglavnom činili jevrejski trgovci i Mavari, pod kojima grad postaje glavna luka Kraljevine Granade. Katolički monarsi Izabela i Ferdinand osvojili su je 1487, kada počinje nova era grada, odnosno čitave regije.

Šta videti u Malagi

Dok sada prebiram po sećanju šta sam sve videla u ovom gradu, zvuči mi neverovatno da sam se pre nepune dve nedelje vratila iz Andaluzije. Još neverovatnije – da me i dalje drži nekakvo romantično, onirično raspoloženje, kao da sam išetala sa stranica sjajnog avanturističkog romana čija se radnja dešava pre nešto više od 10 vekova. Romansirana istorija, moje omiljeno štivo, sada – u prvom licu, a uvod u „knjigu“ – šta videti u Malagi.

Grad nije mnogo veliki, ali je na obali mora i glavni je centar 300 kilometara duge obale pod nazivom Kosta del Sol (ili Obala sunca). Sve vrlo lepo funkcioniše, a meni je bio zgodno polazište, jer mi je let iz Budimpešte išao direktno do tamo. Veliki aerodrom, a onda razvijen gradski prevoz – autobusi i metro.

SAVET: Kupite kartu za javni prevoz za više vožnji. Jedna vožnja košta 1,30 evra i plaćate je kod vozača. Iako ćete puno toga obići peške, ako ste smešteni malo dalje od centra, biće vam najlakše da se sklonite sa vrućine i par stanica provozate čistim i klimatizovanim autobusima. Karta za 10 vožnji je 8,50 evra (plus 1,50 za samu karticu) i dovoljna je za tri-četiri dana, mada je možete dopunjavati. Kupuje se na trafikama, koje su zapravo male radnje sa oznakom „Tobaccos“. (Kiosci na ulici najčešće ne rade.)

Pošto sam smeštaj po celoj Andaluziji većinom rezervisala preko Bookinga, mogla sam da koristim besplatnu taksi uslugu sa aerodroma u Malagi, što je bilo više nego praktično. Kad sam stigla, ovde sam provela dva dana, a u povratku još tri (nakon što sam obišla veće gradove Andaluzije i u svakom boravila po nekoliko dana). Uzela sam kartu za prevoz, oslanjala se na Google Maps za snalaženje po gradu i krenula u potragu za znamenitostima Malage.

SAVET: Ako želite da dobijete 10 odsto popusta na svoju sledeću rezervaciju smeštaja preko Bookinga, samo kliknite OVDE. Zadovoljstvo mi je što je blog u mogućnosti i to da ponudi svojim čitaocima.

RIMSKO POZORIŠTE

Ovo pozorište je najstariji spomenik u Malagi, datira iz prvog veka pre naše ere. Korišćeno je sve do trećeg veka, a onda napušteno. Mavari su odavde tokom osmog veka koristili kamen i stubove za palatu Alkazabe, u čijem se podnožju pozorište i nalazi. Vremenom je zatrpano, te je tako ostalo skriveno punih pet vekova i (ponovo) pronađeno tek 1951.

Danas se koristi za povremene performanse, može da se poseti tokom cele godine (ne radi ponedeljkom), i ulaz je slobodan.

Plan obilaska grada je bilo lako napraviti – idemo od najstarijih lokacija. Po običaju sam se unapred pripremila za to šta videti u Malagi, a puno su mi pomogle i brošure koje mogu da se skinu sa sajta zvanične Turističke organizacije. Pride, Rimsko pozorište je baš u podnožju Alkazabe (čije sam zidine čežnjivo gledala i dok sam koračala po kamenim pločama starih Rimljana, jer mi je to bila obavezna stanica).

Iznenadite se kada vidite da je ovo sam centar grada. Puna ulica, šetalište, tapas barovi sa strane, ulični prodavci pečenog usoljenog badema, ali i kućica turističkog info centra. Tu možete da uzmete mapu grada sa obeleženim znamenitostima koje ćete obići.

„Hm, prvi vek pre nove ere“, prolazi mi kroz glavu, mada ne mogu baš da pojmim toliku vremensku distancu, dok me dvoje turista moli da ih fotografišem pored ostatka rimskog stuba. I pre dva milenijuma je ovde verovatno bilo živo. I tada se teatar nalazio u centru i bio mesto okupljanja ondašnjih građana i putnika. Ovde su održavane predstave, ali i politički govori.

ALKAZABA

Palata iz vremena vladavine Mavara izgrađena je početkom 11. veka, a tri veka kasnije je renovirana i korišćena kao kraljevska rezidencija i vojna tvrđava. Nalazi se u podnožju brda Gibralfaro, na čijem vrhu je i istoimeni odbrambeni zamak. Palata i zamak su spojeni stazom uzbrdo, duž koje su posađeni borovi i eukaliptusi.

Alkazaba je podignuta na ostacima rimskog utvrđenja za vreme Abd ar-Rahmana, emira iz Kordobe, u drugoj polovini osmog veka. Prvenstveno je služila kao osmatračnica za odbranu od pirata. Sultan iz Granade Badis al Ziri obnovio ju je polovinom 11. veka, dok je duple zidove koji povezuju palatu sa zamkom izgradio Jusuf iz dinastije Nasrida u 14. veku (iste one familije koja je zaslužna za izgradnju Alhambre u Granadi).

Kada počnete da se penjete stazama između debelih zidina Alkazabe, nemate predstavu koliko vas još toga čeka da vidite. Staza ide ispod tipičnih lukova, zavija pod oštrim uglom (da put za pridošlice ne bi bio pregledan), a onda se nižu vrtovi, dekorativne hale sa stubovima i orijentalnim balkonima, kule… Samo kad pročitate neke od naziva dvorišta, obuzme vas onaj onirični osećaj: „Dvorište drveća pomorandže“ ili „Dvorište fontane“.

Sa balkona Alkazabe pruža se lep pogled na luku Malage, a još kad ga uokviri oblik prozora koji kao da je izašao iz arapske bajke, umorićete fotoaparat. Zastanem, udahnem par puta, dotaknem jedan od stubova (a neki su i rimski, iz onog „starog“ utvrđenja). Da ne verujete kakva se istorija ovde odmotavala kroz vekove!

Balkon-fontana na koju u nekom momentu izbijete je više nego prijatna. Bilo je oblačno tog dana, ali uz 30 stepeni i veliku vlažnost, pa je prijao žubor vode i senka tavanice od vinove loze i rastinja. Parovi su se već smestili u skrovite ćoškove, a turisti poziraju pored cveća.

Iznenadi vas i poneka neočekivana česma dok se penjete, na stazi koja je naglo zavila u jednu stranu, tako da ne vidite šta je iza ugla. Čak je i pod autentičan, od ređanih oblutaka koji vire iz betona između pločica, ili kamenih ploča uredno poređanih da se i tu divite harmoniji.

GIBRALFARO ZAMAK

Castillo de Gibralfaro nalazi se na vrhu brda i gleda na grad. Datira iz 10 veka, a njegovu sliku možete videti na pečatu i zastavi kako grada Malage, tako i istoimene provincije. Izgradio ga je Abd ar-Rahman III, kalif iz Kordobe, i to na mestu gde je bio feničanski svetionik. Džabel-faro (arapski i grčki), znači „brdo svetionika“. Sultan Granade Jusuf proširio ga je početkom 14. veka.

Zamak je poznat po tromesečnoj opsadi katoličkih monarha Izabele i Ferdinanda, koja se završila tako što su stanovnici predali utvrđenje jer je zavladala glad.

Da biste se popeli do Gibralfaro zamka, treba da se vratite istim putem, pa da pored zidova krenete uzbrdo. Spremite se na oko 40 minuta hoda stazom koja je na nekim mestima vrlo strma i krivudava. Ne bi to bio poseban problem da i ona nije obložena mermernim pločama, tako da je povremeno čak i prilično klizava.

Do Gibralfara može da se dođe i autobusom, ali to uradite samo ako baš morate, jer ćete u suprotnom propustiti prijatnu šetnju i sjajan vidikovac usput. Vide se luka, plaža, ali i korida Malage (obišla sam koridu u Rondi, jer odatle je i potekla borba s bikovima), ukratko – sjajan pogled na grad. Na putu do gore ćete naći i kafić, gde možete da se okrepite uz sendvič, kafu i toalet. Na šanku piše: „Ne trudite se, nemamo wi-fi, razgovarajte jedni s drugima.“

SAVET: Kupite zajedničku kartu za Alkazabu i Gibralfaro zamak, koja košta 5,5 evra. Ako se ovde nađete nedeljom posle 14 sati, ulaz je besplatan.

Kažu da je zamak prvenstveno građen na ovom mestu zbog odličnog pregleda terena – okolnih brda, ali i mora. Sasvim vam je jasno zašto kada zakoračite na ove teške zidine!

U okviru kompleksa danas je moguće posetiti mali Vojni muzej, prostrano dvorište, ali ono što ostavlja najveći utisak svakako su zidine. Izaći ćete na balkon sa osmatračnicom, a dole se pruža Malaga, obala do unedogled, zaobljeni horizont u daljini. Kako prolazite po obodima utvrđenja (a možete da šetate po zidovima skroz ukrug), tako vam se ukazuju različiti prizori okoline. Sa jedne strane je grad, sa druge se izvija brdašce usred zaravni.

Ipak, odakle god da uživate u pogledu na Malagu, primetićete kako sve one svetle, beličaste zgradice, sićušne sa ove visine, deluju više nego krhko u odnosu na viševekovne stamene zidove.

PIKASOV MUZEJ

Čuveni slikar Pablo Pikaso rođen je u Malagi, a kralj i kraljica Španije otvorili su muzej sa njegovim radovima 2003. godine. Kažu da je već prvog dana bilo 2.000 posetilaca.

Muzej je smešten u tradicionalnoj palati „Buenavista“ u 12 prostorija stalne postavke, sa brojnim slikama iz različitih perioda, kao i skicama i keramičkim predmetima.

Muzej se nalazi u samom centru grada, u blizini Rimskog pozorišta i Alkazabe, okružen uskim ulicama, prodavnicama suvenira i tapas barovima. Meni se čak desilo da sam u onoj gužvi par puta samo prošla pored zgrade, ne pretpostavljajući da se muzej nalazi baš ovde. No, kada jednom dođete do zvaničnog ulaza, nema zabune. Cena ulaznice je osam evra, i obavezno uzmite audiogajd ako govorite neki od ponuđenih devet jezika.

SAVET: Turisti često mešaju Pikasov muzej i „Casu Natal“, iako su ovo dva odvojena muzeja na udaljenosti od par minuta hoda. Prvi obiluje radovima čuvenog slikara, a drugi uspomenama iz njegovog detinjstva.

Samo nekoliko ulica odatle je i Plaza de la Merced, trg pun restorana, turista. Na samom ćošku se nalazi rodna kuća Pikasa, takozvana „Casa Natal“, gde možete da se upoznate sa detinjstvom slavnog slikara, ali i zavidnom kolekcijom Pikasovih grafika. Pikasov otac je prvi sprat iznajmljivao od 1880. do 1883. (Pablo je rođen 1881), nakon čega se porodica preselila u drugu kuću, ali na istom trgu, i tu živela sve do 1891. Trg krasi i Pikasova skulptura u bronzi u prirodnoj veličini.

Dva minuta hoda odatle izaći ćete i do Katedrale. Građena je čitava dva i po veka, od 1528. Poznata je po tome što je, kada je trebalo da se izgradi još jedan zvonik, ponestalo para, pa je i danas zovu La Manquita, odnosno „jednoruka“.

Sa jedne strane katedrale videćete lepu baštu sa fontanom i rastinjem, sa druge živopisnu Palatu biskupa na živom trgu.

SAVET: Da biste se lakše orijentisali po gradu, skinite offline mapu Malage (ili Andaluzije) na Google Maps, i to obavezno pre nego što krenete na put. Ovde ćete onda moći da joj pristupite bez konekcije, to jest i ako ne koristite internet u romingu.

Dok šetate centrom Malage, maltene svaka manja raskrsnica će vam izmamiti uzdah. Tu najviše dolaze do izražaja šarmantne fasade. Rekao bi čovek da tek poneka znamenita zgrada ima barokne ukrase, terase ili ispupčene prozore u raznim bojama, pa žuri da ih fotografiše, a onda shvati da je takva – maltene svaka druga zgrada.

Centar je kao mali lavirint gde se iz svake ulice izlazi na raskršće još takve tri. Na manjem ili većem trgu poređeni su stolovi tapas-barova, restorana, poslastičarnica, da odmorite noge i uživate u ambijentu.

U prolazu ćete naići na renomirano pozorište „Servantes“ ili na Merkado, tj. zatvorenu pijacu. Na šarolikim tezgama ponudiće vam ceđene sokove za evro i po (probajte onaj od banane, pomorandže i manga).

Ako ste za morske plodove i ribu, izaberite neki od restorana okolo, jer ćete lepo jesti za petnaestak evra. Inače, gotovo svi restorani nude takozvane „dnevne jelovnike“ (menu del dia), gde ćete najčešće dobiti predjelo, glavno jelo i dezert za oko 10 evra.

SAVET: Ako vas zanimaju dodatne „Zanimljivosti o Španiji koje niste znali“, samo kliknite na link.

Ne propustite da probate sladoled – vitrine su na svakom ćošku (dve kugle u srednjem kornetu su oko tri evra), ali i kolače. Širom Andaluzije sam nailazila na kolače „tipične baš za ovaj grad“, koji su slični jer su, recimo, zaliveni maslinovim uljem (ovde se sve zaliva maslinovim uljem, čak i sendviči), ili su punjeni belim kremom, ili se prave „po starom receptu kaluđerica“. Takav je i kolač „pionono“, koji je dobio ime po jednom od papa. Prodavačica se našalila da „i liči na papinu kapicu“. (Odličan!)

PLAŽA LA MALAGUETA

Ova plaža najbliža je gradu i pruža se duž Pikasove promenade. Šljunkovita i peščana, počinje tik uz mol pored svetionika u luci. Mali restorani ili „čiringitos“ nude ležaljke, toalet i svlačionice, ali i veliki izbor pića i hrane.

Svaki „čiringitos“ ima i roštilj sa strane, gde će vam nanizati ribu, tako da ćete jesti „espeto“. Obavezno probajte sardine sa roštilja (od pet do devet evra u zavisnosti od porcije). Kažu da one nigde nisu ovako ukusne.

Plaža je prijatna, čista. Ležaljke možete da iznajmite za po pet evra na ceo dan, a ponegde za 10 dobijete dve ležaljke i suncobran. Palme daju još „tropskiji“ utisak, kao da ste u nekom udaljenom sunčanom letovalištu, a ne tu u Evropi, u Španiji. Još kada zateknete jato zelenih papagaja kako šetkaju po plaži, zaboravite gde ste ono beše došli.

SAVET: Mediteranska klima donosi više sunčanih dana, ali i vrela leta, te izbegavajte jul i avgust ako je moguće. Meni je krajem septembra bilo 35 stepeni i vrlo sam „lepo“ pocrvenela na plaži, i pored kreme za sunčanje.

Prijatna šetnja odavde, od svetionika ili La Farole, vodi vas pored brojnih bašti restorana raznih kuhinja duž luke. Proći ćete i pored „Pompidu centra“, galerije savremene umetnosti, s jedne, i luksuznih jahti s druge strane. Duž ulice iznad prostire se širok park sa tropskim biljkama, krupnih svetlo zelenih listova.

Dok nastavljate da šetate uz more, a u pozadini proviruje zvonik Katedrale, prolazite ispod „strehe“ koja ide uz pristanište. Ovde su često ukotvljeni ogromni kruzeri. Odavde ćete izaći na Trg luke (Plaza de la Marina), a onda dalje u centralnu šoping zonu.

Inače, čim zakoračite u grad, primetićete da se prodaju bademi na ulici, prženi u ulju. Možete da birate posoljenu ili zaslađenu varijantu (evro po fišeku). Izbegavala sam ih isprva, kao da sam znala! Jer, kako sam ih probala, tako sam svako malo po gradu pogledom tražila sitne tezge. „Jedan fišek ovih slanih, molim vas.“ Ne znam šta im rade, ali jedva da liče na bademe na kakve sam navikla (mada i te volim). Prste da poližeš – onako uljane i slane!

Sledeći: KAKO DA POSETITE GRANADU

Čitava serija tekstova o ANDALUZIJI