Granada Šta videti

Zamislite da ušetate u grad koji je pre sedam vekova bio najnaseljenije mesto u čitavoj Evropi; ili da uđete u palatu kao iz „Hiljadu i jedne noći“, među čijim zidovima i dalje odzvanjaju priče o princezama… Ili još bolje – samo otputujte u Andaluziju! Ali, prvo pročitajte tekst „Granada, Šta videti“.

GRANADA ŠPANIJA

Granada je bila naseljena još u vreme praistorije. Rimljani su je kolonizovali, a od osmog veka dolaze Arapi, koji ostaju sedam vekova i daju joj današnje ime. Ovo je bio poslednji mavarski grad koji se održao sve do 15. veka, nakon što su ostatak Andaluzije porobili hrišćani. Ovde su se okupljali Mavari koji su izbegli iz drugih delova, a pošto je 1236. pala Kordoba kao prestonica, te su se u novi grad preselili i umetnici, naučnici, arhitekte, trgovci. Pod dinastijom Nasrida od prve polovine 13. veka Granada je nastavila da cveta, trgujući svilom i zlatom, i ostavljajući džamije i velelepne palate za sobom.

Granada Šta videti

Kucam putopis „Granada, Šta videti“ i mislim se – kako li će sve ovo da stane u samo jedan tekst! No, redom.

Ovde sam došla autobusom iz Malage (usput sve sami maslinjaci). Putuje se sat i po do dva, karta košta 14 evra, i ima puno polazaka u toku dana. Od stanice se gradskim prevozom stiže za manje od 15 minuta do centra (linija 33). Kad stignete do Katedrale i Trga Izabele katoličke kroz ulicu Gran Via, dalje ćete lako.

SAVET: Kartica za javni prevoz može da se kupi ili dopuni na automatima u glavnoj ulici Grand Via, koji imaju i sistem na engleskom. Inače, pojedinačna vožnja je 1,40 evra i plaća se kod vozača.

ALHAMBRA

Na arapskom „al hambra“ znači „crvena“, a palata je tako nazvana verovatno zato što je pravljena od zlatasto-crvenkastog kamena. Zauzima čitavo brdo Sabiku. Kompleks je prvenstveno građen za potrebe vojske, pa je istovremeno utvrđenje – „alcazaba“, palata – „alkazar“ i mali grad – „medina“. Tvrđava je postojala od 9. veka, ali kompleks koriste monarsi tek od 13.

Izgradili su je pripadnici mavarske dinastije Nasrida koji vladaju od 1238. do dolaska katoličkih kraljeva 1492. Alhambra tada postaje hrišćanski dvor. Tokom 18. i 19. veka je bila prilično zapuštena, dotle da su je Napoleonove trupe pretvorile u vojne barake, a kasnije su se ovde sklanjali lopovi i beskućnici. Ipak, Alhambra je 1984. stavljena na listu svetske kulturne baštine UNESCO i danas svakih pola sata ulazi po 300 novih posetilaca da je obiđe.

Da idete u Granadu, a ne obiđete Alhambru je prosto – nedopustivo! Zbog Alhambre se ovde najviše i dolazi. Čak tri miliona turista godišnje poseti ovo utvrđenje. Baš zbog toga morate da se pripremite na vreme, jer ovo je jedna od glavnih stavki kada govorimo o tome kako obići Granadu.

Ulaznica se kupuje online preko kancelarije Alhambre, košta 14 evra i samo sa njom možete da uđete u Nasridovu palatu (u okviru koje je i čuveno „Dvorište lavova“, koje se sigurno nadate da ćete obići).

SAVET: Pošto se karte uzimaju online, dostupne su i tri meseca unapred. Ako pokušate da dobijete ulaznicu mesec dana ranije, na primer, može vam se desiti da datumi koje ste zamislili – nisu dostupni, čak i ako planirate da sedite u Granadi 10 dana.

Evo kako je sa mnom bilo. Već sam uzela avionsku kartu i rezervisala nešto smeštaja po Andaluziji, kad sam, mesec dana pre puta, shvatila da nema karata za Alhambru za skoro čitav septembar! Kroz glavu su mi prolazile opcije da onda možda odložim put, ali sam se setila da sam videla da postoji i takozvana Granada Card, koja uvek ima „kartu viška“ i obećava ulaznice „preko reda“.

Istina, tri puta je skuplja od same karte, ali uključuje i ulaske u većinu drugih muzeja, manastira i starih mavarskih kuća, kao i 9 vožnji autobusom i jednu turističkim vozićem po Albajsinu. Kupila sam je istog momenta (online, za 45 evra), i za datum koji me je zanimao imala mogućnost da biram samo između dve satnice za ulazak. I sve to, da ponovim – mesec dana unapred!

SAVET: Granadu Card možete da odštampate i nosite sa sobom, ali i da je pokažete sa mobilnog telefona. Važno je da vam bar-kod bude dostupan, jer ga na ulazu u muzeje skeniraju.

Do Alhambre možete da dođete pešaka iz centra (mada nije blizu), minibusima C30 i C32 ili taksijem. Ulaz u kompleks je oko pola sata hoda udaljen od Nasridove palate, pa se potrudite da dođete ranije od vremena koje ste rezervisali, jer se ta rezervacija odnosi baš na dvorac do koga još imate da idete.

Alhambra nije samo jedna vila, već dvorski kompleks, čitav niz građevina, palata, utvrđenja, bašti i parkova. Procenjuje se da vam za obilazak treba najmanje tri sata. (Ja sam ostala punih šest!)

SAVET: Ako ste rezervisali ulaz u Nasridovu palatu za 14h, na primer, uputite se u Alhambru već u 10. Jer, dok stignete do Nasridove palate, imate sate i sate obilazaka drugih delova Alhambre.

Ne znam da li mi je Alhambra lepše izgledala sa vidikovca preko puta (Trg Svetog Nikole u Albajsinu), gde se u pozadini vide i vrhovi najvišeg španskog planinskog venca Siera Nevade, ili ovako izbliza. Teško da ćete uspeti da zapamtite u kom se delu kompleksa nalazite, a kamoli u kojoj dvorani Nasridove palate, kada jednom do nje dođete.

Na ulazu ćete uzeti mapu i audio gajd (topla preporuka!) za šest evra i po tome se orijentisati, ali ostaćete iznenađeni veličinom svega ovoga i vremenom koje vam treba da sve vidite.

SAVET: Ponesite flašicu vode i računajte s tim da tek na dva mesta u kompleksu imate toalete i automate za vodu, kafu i grickalice (sendviče i čokoladice). Dobro je i da imate nešto sitnijeg novca.

Dok idete iz „Dvorane dve sestre“ do „Dvorane kraljeva“, „Zlatne sobe“ ili „Dvorišta lavova“, otvoreno se divite umešnosti majstora koji su ove lukove i tavanice pretvorili u pravo umetničko delo. Toliko detalja, raznobojnih pločica (ne znam koliko fotografija pločica imam, toliko su bile inspirativne!), tipičnih arapskih prozora, i naravno rastinja i vode.

S obzirom na to da sam imala prilike puno da putujem po arapskom svetu, jasno mi je zašto su ovde plodna zemlja, puno zelenila i toliko fontana bili u fokusu.

Onda se setite i simetrije koju su graditelji Alhambre koristili pre sedam vekova, odsjaja fasade u vodi kojim su dobijali utisak većeg prostora. I ovakvom laiku za arhitekturu je jasno da se našao pred nečim izuzetnim! Takođe, lako je uočiti razliku kada uđete u palatu Karlosa Petog, koji je dodao svoju građevinu nakon što je Alhambra prešla u ruke hrišćana.

Kad zađete u vrtove Generalifea, gde su, kažu, vladari obično tražili malo mira od dvorskog života Alhambre, tačno možete da zamislite ondašnje sultane kako sede ovde u predvečerje, na balkonu koji gleda na dvor, uz vetrić koji je na ovoj visini uobičajen, i žubor vode u pozadini. Ako uspete da se „isključite“ od ostalih turista i da ih u glavi „utišate“, obratite pažnju – čućete samo ptice i žuborenje.

Ta harmonija svakog detalja Alhambre ostaviće vas otvorenih usta. Nije ni čudo što su se ovde na dvoru prepričavale svakojake romantične i tragične priče, jer takvo je i okruženje. Kažu da se sultanija tajno sastajala sa jednim od vitezova iz neprijateljske porodice baš ispod starog čempresa u Generalife bašti. Kad je sultan saznao, pobio je sve pripadnike vitezove porodice… Čempres je još tamo.

ALBAJSIN

Naselje Albajsin je najstarije u Granadi, tu je zapravo nekada i bio grad. Na uzvišenju je u 11. veku postojao mavarski dvor sa jakim utvrđenjem, od čega danas može da se vidi samo par ostataka, među kojima je i kapija Elvira, kroz koju se ulazilo u medinu. Ovde je pre sedam vekova bilo više od 30 džamija, koje su kasnije ili rušene ili pretvarane u katoličke crkve. Danas tek poneki zvonik (koji je prethodno bio minaret), ili natpis na arapskom pismu podseća na to šta se tu nekada nalazilo.

Još jedna obavezna stanica na listi „Granada Šta videti“! Za posetu Albajsinu odvojite čitav jedan dan. Iz centra grada, od Plaza Nueva, krenete duž Paseo de los Tristes, kaldrmisanom ulicom pored reke, u samom podnožju Alhambre, skrenite usput gde god vam padne na pamet i samo nastavite da se krećete uzbrdo.

Upašćete u tako uske prolaze, gde bi troje ljudi moralo da se gurka i kači zidove kuća sa strane, ako misle da prođu u isto vreme. Popločano stepenište ili staza će vas voditi vijugavo u jednu i drugu stranu, dok ne izgubite svaki pojam o pravcu kretanja. No, nemojte se truditi, zato i jeste ovde – da se nekoliko puta i izgubite.

Čitav Albajsin je gore-dole, sve kuće su krečene u belo, a povremeno izađete na malo širi trg sa preslatkim tapas barovima u hladovini. S jedne strane se pruža pogled na grad, a sam trg se račva u još tri-četiri uske ulice, gde svaka zavija tako da ne vidite gde se nastavlja.

(Ovo će mi posebno biti zanimljivo kad posle desetak dana putovanja budem došla u „belo selo“ Arkos de la Frontera, koje je čitavo ovakvo!)

Za onih nekoliko dana koliko sam bila u Granadi, gotovo svaki dan sam svraćala bar na kratko do Albajsina. Ni sad ne mogu da se odlučim da li je naselje lepše ujutru ili uveče, u svitanje ili kad zalazi sunce i okolno nebo oboji u crvenkasto (naspram onih belih kuća!), ili noću pod veštačkim svetlom.

SAVET: Na tapas je možda najbolje da odete u okolini Plaza Nueva ili Katedrale, jer je ovde puno barova te vrste na jednom mestu sa simpatičnim terasama na trotoaru. Ako vam nije previše daleko, svakako skoknite i do Albajsina na tapas i čašu vina.

Osim što treba da se izgubite u vijugavim ulicama, evo šta još možete da obiđete. Obavezna stanica je Plaza de San Nicolas. To je trg na kome se nalazi Crkva Svetog Nikole, ali i vidikovac sa kojeg se pruža jedan od najlepših pogleda na Alhambru.

Uđite u staro Arapsko kupatilo sa oblucima u podu u dvorištu i zvezdama na plafonu, kao i u kuću „Zafra“, koja je tipična andalužanska vila onog vremena sa malim vrtom i fontanom.

(Nije džabe čitav Albajsin stavljen na listu UNESCO 1994!)

Lep pogled na Alhambru imaćete i iz Case del Chapiz, sa prelepim dvorištem i bujnim rastinjem. Ispred se nalazi statua starog Roma, pored koga ćete krenuti desno, za naselje – Sakromonte.

SAKROMONTE

Četvrt je dobila ime po relikvijama koje su ovde pronađene i koje se čuvaju u manastiru na vrhu uzvišenja. Otuda ime „sveto brdo“ ili Sakromonte. Poznato je po kućama u belim pećinama, koje su još Mavari klesali kako bi im boravišta bila koliko-toliko hladnija. Kada su oni proterani, u pećine su se naselili Romi, koji ovde i dalje žive.

Šetnja kroz Sakromonte će vam doneti i lep pogled na grad i Alhambru preko puta. Prolazite pored kuća ofarbanih u belo, a unutra se ponegde prostire „zambra“ ili pećina za flamenko, gde se izvodi istoimena vrsta pravog, romskog flamenka.

Alehandro iz Turističkog info centra mi je objasnio da u Granadi mora da se ode na taj flamenko, i to baš u naselju Sakromonte. Jer, klasičan „tablao“ flamenko možete da vidite bilo gde u Andaluziji, naročito ako ste, kao ja, svraćali i u Sevilju. Kako obići Granadu, a propustiti ovako nešto.

SAVET: Pogledajte na sajtu Turističke organizacije Granade šta sve ovaj grad nudi pre nego što krenete na put. 

Nije me puno ubeđivao – već uveče sam bila na putu za jedan od restorana, gde su pre nastupa, služili večeru u pećini.

„Salmorejo“ čorba (od paradajza sa komadićima povrća i pršute), pržena orada uz povrće, „flan de la casa“ (stvrdnuti krem od vanile, koji po ukusu podseća na šnenokle, a teksture je kao puding), i čaša belog vina. (Flamenko šou uz piće košta 30 evra, dok je sa večerom oko 60.)

A onda u susednoj pećini – eksplozija fluorescentnog svetla, glasne muzike, povika „ole!“, i igračica koje petama samo što ne smrve pod.

Tugaljivi tonovi pevača u pozadini uz gutljaje sangrije i šarene suknje pred očima, odneće vas u druge dimenzije, zaboravićete gde ste!

Iznenađenje ovog izlaska mi je bilo što je u povratku sa nama krenula i Mari, koji živi u Albajsinu, a koja nas je povela u ponoćnu šetnju uskim belim ulicama do Plaze de San Nicolas. I tada su se, kao preko dana, ljudi skupljali oko dvojice gitarista čiji su se glasovi gubili u noći, uz osvetljenu Alhambru u pozadini.

KATEDRALA I KRALJEVSKA KAPELA

Katedrala Granade izgrađena je u centru nekadašnje muslimanske četvrti 1523. godine, na mestu gde se nalazila velika džamija. U unutrašnjosti dominiraju visoke tavanice, dekorativni stubovi i orgulje, a građena je u renesansnom stilu.

Izgradnju Kraljevske kapele, koja se nalazi iza ugla, naručili su monarsi Izabela od Kastilje i Ferdinand od Aragona nakon što su osvojili i ovaj deo Andaluzije. Radovi na ovom gotskom zdanju trajali su od 1505. do 1521. Pošto kapela nija bila gotova pre njihove smrti, kralj i kraljica su prvobitno bili sahranjeni u Alhambri, a onda su premešteni ovde, ispod impozantnih nadgrobnih skulptura.

Kad se spustite u grad iz Albajsina, velike su šanse da ćete izaći kroz Calle Elvira. Ako ste ljubitelj orijentalne kuhinje ili tekstila i suvenira, ovde treba da svratite, jer ćete, recimo, pored marokanskog restorana koji ima i nargile, naići i na sirijsku brzu hranu i libanske specijalitete.

U jednom od lokalnih, ja, ipak, nađoh kafu za poneti i „churros“ sa čokoladom (za dva evra). Liči na naše testo za uštipke provučeno kroz modlu za tulumbe, prženo u vrelom ulju i tako vruće preliveno čokoladom. Mljac!

Nedaleko odatle, na pet minuta hoda stoji još jedan, kažu, najstariji spomenik iz mavarskih vremena, i to u samom centru grada. To je Corral del Carbon. Izgrađen je u 14. veku kao svratište za trgovce i magacin za robu.

SAVET: Ako prođete pored specijalizovane prodavnice za špansku pršutu, proverite da li nude i sendviče („bocadillos) i „empanade“. Ovo je odličan način da za četiri ili pet evra probate neke od najboljih vrsta „jamon iberico“ (iberijskih šunki).

Odavde već brzo izlazite na Gran Via, a iza ćoška vam se ukaže zanimljiva fasada čuvene Kraljevske kapele. Na ulazu je na raspolaganju i audio-gajd na više jezika.

Moram priznati da grobnica monarha izgleda prilično impresivno, dok je za vernike upriličeno i nekoliko redaka molitve koju mogu da izgovore na ovom mestu.

Za razliku od Kapele, Katedrala deluje ogromno. Na vratima se uvek nalazi obaveštenje u koje vreme su službe, a kada turističke posete. Sedite na drvenu klupu i uživajte u pogledu na belu tavanicu.

Obišla sam još jedan hrišćanski spomenik, ovoga puta je to bio Manastir Svetog Jeronima.

Iako sam kroz njega bukvalno protrčala (jer se zatvarao za pola sata), kitnjasta tavanica i prelepo dvorište su mi bili više nego vredni posete.

(Da ponovim da sam u sva gore pomenuta zdanja ulazila uz Granada Card i nisam mimo nje nigde više plaćala ulaznice i prevoz.)

Na putu do manastira sam prošla pored još jedne crkve, a preko puta je kaluđerica upravo prodavala domaće kolače kroz otvorena vrata. Namerila sam se tu da svratim u povratku da nešto pazarim. Ali, kad sam se vraćala, to se izgleda zatvorilo, i to tako da više nisam mogla čak ni da prepoznam vrata!

Sledeći: ČAROBNA KORDOBA

Čitava serija tekstova o ANDALUZIJI