Kordoba Šta videti

Ako idete u Andaluziju, prvo pročitajte „Kordoba Šta videti“, jer – ovde je sve počelo! Ovo je grad čije su me znamenitosti toliko ganule, da sam se ježila dok sam prolazila između stubova čuvene Mezkite ili ruševina kalifove palate u predgrađu.

KORDOBA ŠPANIJA

Grad su osnovali Kartaginjani, ali se razvio tek kada su Rimljani 169. godine pre nove ere ovde uspostavili svoju koloniju. Ovo je bila najsevernija tačka do koje se moglo doploviti rekom Gvadalkivir, pa je Kordoba postala značajan centar za trgovinu maslinovim uljem, vinom i pšenicom. Od kraja šestog veka grad naseljavaju Vizigoti i Viznatijci, da bi 716. postao prestonica Andaluzije, provincije pod vladavinom Mavara. Ovo je glavni grad kalifata od 929. godine. Katolici su ga osvojili 1236.

Kordoba Šta videti

Ima nečeg u činjenici da je Kordoba u vreme arapske vladavine bila najveći grad u zapadnoj Evropi. Imala je više od 500.000 stanovnika, dok je u Granadi, na primer, tada živelo tek oko 26.000 ljudi. Pride, grad je bio mnogo veći nego što je i danas! Odavde su se na istok izvozile žitarice, masline, smokve, pirinač, pomorandže.

Cvetale su filigranske radnje, nakit od zlata, slonovače i žada. U 11. veku odavde kreću i dve nove industrije – izrada papira i stakla. Specifičan način proizvodnje stakla čuvan je vekovima, tako da je Andaluzija dugo imala monopol u ovoj grani. Kalifova biblioteka imala je 400.000 naslova… Pa, kako da ostanete ravnodušni kada i vi danas hodate istim ovim ulicama!

LA MEZKITA

Izgradnja džamije počela je pod patronatom Abd Rahmana I 780. godine, ali se većinom vezuje za Abd Rahmana III i 10. vek, kada je Kordoba doživela svoj zenit u razvoju, zasenivši Vizantiju i Bagdad po naučnim dostignućima i kulturi.

Stubovi, kojih ima 1.300, napravljeni su od mermera, jaspisa i granita, i većinom su već bili u rimskim ili vizigotskim hramovima, odakle su prebačeni u ovu građevinu. Oni pridržavaju 365 crveno-belih lukova.

Nakon osvajanja, hrišćani su u samom centru porušili delove građevine i podigli kapele. Renesansna katedrala potiče iz 16. veka.

Kažu da je u vreme Mavara svih 19 vrata Mezkite iz „Dvorišta pomorandži“ bilo otvoreno, tako da su stubovi unutra delovali kao nastavak redova stabala, dok su im dnevno svetlo i senke davali nestvaran izgled.

Čitala sam i da je Abd Rahman pobegao sa Bliskog istoka preko severa Afrike, kada su pobijeni članovi njegove porodice – dinastije Omajada. Istih onih koji su izgradili Veliku džamiju u Damasku početkom osmog veka, i Al Aksu u Jerusalimu. Znajući kako sam bila oduševljena kada sam kročila u sirijsku Veliku džamiju pre mnogo godina, jedva sam čekala da zakoračim i u ovu u Kordobi.

SAVET: Ulaznica za Mezkitu se kupuje u dvorištu i košta 10 evra. Audio-gajd za još četiri je odlična ideja. Kompleks možete posetiti i besplatno, od 8.30 do 9.30 ujutru radnim danima za vreme službe, ali samo individualno i u tišini.

Mezkita je za mene u stvari uvek bila sinonim za Andaluziju i obavezna stanica na listi „šta videti u Kordobi“. Kada jednom dođem na jug Španije, znala sam da ću jedva čekati da stignem u ovaj grad, a onda prvo otrčati među stubove džamije. Tako je i bilo!

Stigla sam autobusom iz Granade (dva i po sata vožnje kroz nepregledne maslinjake), ostavila stvari u sobi (imala sam sjajan smeštaj u centru, sa dva ogromna prozora i pogledom na uske uličice), i odmah pitala kako da stignem do Mezkite.

Desetak minuta kasnije prolazim kroz kaldrmisane ulice i izađem na ne tako široki prolaz oko zidina, pun suvenira, restorana i raznobojne robe. A onda kapija. I gužva. Nekoliko stepenika i eto me u „Dvorištu pomorandži“.

SAVET: U dvorište možete besplatno da uđete i da se odmorite u senci narandžinog drveća, pored tipične andalužanske fontane i uz cvrkut ptica.

Mislim da nigde po Andaluziji nisam bila ovako uzbuđena kao kada sam uzimala kartu za Mezkitu – maltene sam imala tremu. Ostavila sam pasoš u zamenu za audio-gajd (morate da imate dokument sa fotografijom, koji uzimate nazad kada aparat vratite), i pomislila: „Ma, šta god treba!“ Još nekoliko koraka preko dvorišta, nasmešim se obezbeđenju na vratima i zavirim pre nego što sam ušetala. Zrak sunca se prelamao preko elegantnih stubova, koji su izvirali iz senke.

„Neverovatno…“

Turisti su svi listom gledali gore, u tavanice i dvobojne lukove, pokušavali da se orijentišu u šumi ove nestvarne građevine. Još korak-dva bliže, da dodirnem stub.

„Ne mogu da verujem da sam konačno ovde!“

Šaka na stubu, naježim se – i zasuze mi oči.

„Eh, znala sam da će Mezkita imati ovakav efekat. Pa, neka sam ti dobrodošla!“

Za obilazak ove „džamije-katedrale“ vam treba oko dva sata. (Da li da pominjem da je u mom slučaju to bilo – četiri!) Krajem septembra kada sam ja šetala njenom prostranom dvoranom, bila je „okićena“ postoljima sa hrišćanskim svecima jer su se Španci pripremali za obeležavanje jednog od verskih praznika. Ma koliko je i to davalo dodatnu draž atmosferi u Mezkiti, uz dužno poštovanje, ipak su ova postolja delovala, da se tako izrazim – kičasto, u odnosu na jednostavnu eleganciju nekadašnje mavarske arhitekture.

Ne propustite da primetite kako se stubovi razlikuju i tačno, kao da čuvaju priče još iz hramova koje su krasili pre nego što su upotpunili lepotu džamije. Nisam mogla da se nagledam dela gde je nekada bio mihrab, toliko dekorativan, u zlatnim nijansama.

Nestvarni lukovi, i lukovi u lukovima, zraci spolja i kroz otvore na tavanici, svetlo sa brojnih malih lampi. Usred džamije nalazi se i katedrala. Kažu da je hrišćanski osvajač Kordobe dao dozvolu da se ovde napravi crkva, ali se, kada je video kako je središte porušeno, odmah pokajao. No, sada se tu uzdiže katedrala u beličastim lukovima i renesanskoj dekoraciji. Čudan spoj koji danas predstavlja svojevrstan spomenik istorije.

MADINAT AL ZAHRA

Ovu grandioznu palatu podigao je Abd Rahman III od 936. godine naše ere na oko sedam kilometara od grada, a na njenoj izgradnji je radilo 10.000 ljudi. Iako je kalifova palata postojala samo 70 godina, ostala je poznata kao stvar prestiža i luksuza, kakav se u ono vreme nije mogao videti u Evropi. Istovremeno, Madinat al Zahra je najveće arheološko nalazište u Španiji (zauzima 112 hektara). Iako je grad od pada u 11. veku, bio rušen i pljačkan, na ovom mestu nije građeno ništa drugo skoro hiljadu godina, koliko je ostao zaboravljen i zatrpan zemljom. UNESCO ga je uvrstio na listu svetske baštine 2018. godine.

Pošto „zahra“ na arapskom znači „sjajna, briljantna“, za ime palate se vezuje romantična pričica da je kalif ovim tepao ljubavnici, pa zbog svoje velike ljubavi prema njoj, tako nazvao i samu palatu. No, ova reč je u arapskom svetu označavala i bogatstvo i političku moć, te su neretko i institucije nosile takvo ime.

Kada danas prošetate hodnicima nekadašnje palate, čini vam se da ima pomalo od oba. Jer, nekako se u onoliko moći i luksuza, uvukla i romantika, bar kada je arhitektura u pitanju. Kažu da su ambasadori iz Evrope ostajali otvorenih usta kada bi došli u audijenciju. Da bi stigli do kalifa i njegove impoznatne dvorane sa prestolom, vodili su ih iz jedne velelepne hale u drugu, sa izobiljem fontana, hrane, rastinja, ljudi i trgovine, stubova, lukova i dekorativnih tavanica.

Kada bi posle nekoliko sati konačno došli pred kalifa – u sobi sa činijama žive u kojoj su mogli da se ogledaju, prestolom koji se podizao kako bi vladar na svoje goste gledao odozgo, toliko detalja uklesanih u svaki santimetar zidova i lukova – efekat je bio potpun, prisustvovali su nečem što nikad u životu nisu videli!

SAVET: Ako biste da obiđete Madinat al Zahru, raspitajte se u Turističkom info centru za „žuti“ autobus. Karta košta 9 evra i možete ga sačekati ujutru samo na dve stanice u Paseo de la Victoria.

Tako i ja ušetam u jednu sobu, pa u drugu (mada su sada većinom pod otvorenim nebom). Dođem do Vladareve prostorije, naslonim se na stub – i opet se naježim!

„Šta mi radi ova Kordoba, ne verujem!“

Dolazak u Madinat Al Zahru morate da planirate, jer ako ne idete svojim autom, kupićete kartu za poseban autobus. Posle oko 20 minuta vožnje stižete u muzejski kompleks, gde možete da pročitate detalje vezane za istoriju palate, ali i da vidite predmete pronađene na lokalitetu.

SAVET: Na ulazu u muzejski kompleks platićete još 1,5 evra, ali će vam ponuditi i kratak film od 12 minuta. Topla preporuka da ga ne propustite, jer se radi o 3D animaciji nekadašnjeg kompleksa.

Kada obiđete izložbu, ući ćete u „lokalni“ autobus koji vas još oko pet minuta vozi do same palate. (Njime se i vraćate do „svog“ žutog autobusa.) A tamo – brežuljak, sjajan pogled i ruševine lepotice iz 10. veka!

ALKAZAR

Palatu Alkazar je izgradio Alfonso XI 1328. da bi dočekao kraljicu Izabelu i kralja Ferdinanda. Ovo je mesto gde su se kralj i kraljica prvi put sastali sa Kristoferom Kolumbom. Alfonso XI je izgradio i staru Sinagogu – jednu od ukupno tri u Španiji, i jedinu u Andaluziji.

Iako je građen za hrišćanske monarhe, Alkazar je napravljen u tipično mavarskom stilu uz fontane, jezerce i aromatične biljke. (Ulaz košta pet evra.)

Alkazar ćete prepoznati po žućkastom kamenu i pesku ispred ulaza. Sa jedne od kula se pruža prelep pogled na Mezkitu i grad sa jedne strane, i raskošno dvorište palate sa druge.

Unutar zdanja ne treba propustiti sobu gde je nekada bila kapela Inkvizicije, a danas su izloženi rimski mozaici iz drugog i trećeg veka koji su pronađeni na Trgu Corredera. U podrumu se nalazi i prostrano arapsko kupatilo.

Čim ušetate u dvorište, odmah dobijete isti poriv kao u svim andalužanskim vrtovima – da sednete pored fontane i na koji minut odmorite oči uz cvrkut ptica i žubor u pozadini. (Da li je i Kolumbo imao takav osećaj kada je ovde ušao prvi put?)

JEVREJSKA ČETVRT

Takozvana Huderia je jevrejska četvrt poznata po uskim ulicama, lukovima između kuća i andalužanskim dvorištima punim cveća. Ovde se nalazi stara Sinagoga, jedina u Andaluziji, kao i spomenik sefardskom misliocu Majmonidu, koji je u Kordobi i rođen. Jevreji su naselili ove prostore još pod Rimljanima i Vizigotima, a predstavljali su značajan deo intelektualne elite za vreme vladavine Mavara.

Da li ste znali da su ovde rođeni i Seneka i Ibn Rušd (ili Averoes)! Dok šetam ka Jevrejskoj četvrti i razmišljam kako li je ovo sjajno vreme bilo kada su se u Kordobi prevodili stari grčki mislioci na arapski, a zatim na latinski (bez čega bi naša zapadna civilizacija mogla samo da sanja o Renesansi), stajem ispred statue Ibn Rušda.

Čovek koji je prevodio originalnog Aristotela i na marginama pisao svoje komentare, i aktivno učestvovao u učenju, tumačenju, promišljanju sveta u potentnoj intelektualnoj sredini Kordobe 12. veka. Nije ni čudo što je grad postao nadaleko poznat kao središte istraživanja i nauke, uz sudar različitih kultura i znanja koje je svaka od njih nosila.

„Kako bi bilo sjajno da sam ovaj procvat mogla da vidim…“

Škljoc, škljoc!

„A možda i jesam! Možda sam Ibn Rušdu nosila filozofske papiruse, saplitala se o duge galabije i tečno govorila arapski!“

…Predamnom se pruža prelepo dvorište – ovo je ono što ćete videti na stranicama turističkih vodiča – takozvani patio unutar kuće. Okolo se tiskaju turisti, ulazi se u Sinagogu i u staru Andalužansku kuću…

„I sad, hiljadu godina kasnije“, nastavljaju moje misli svojim tokom: „Završih Filozofski fakultet, učila sam arapski dve godine, i dođoh da još jednom pozdravim kordopskog znalca! Kao na filmu!“

RIMSKI MOST

Prva verzija ovog mosta preko reke Gvadalkivir izgrađena je još u prvom veku naše ere. Ipak, mnogo je puta rekonstruisan tokom 20 vekova korišćenja. On spaja Mezkitu i Torre de Calahorra, kulu koju su izgradili Mavari i rekontruisali katolici zarad odbrane Kordobe, u kojoj se danas nalazi muzej.

Sigurno pamtite fotografije teškog kamenog mosta iznad koga se kočopere vrhovi Mezkite? E, pa, to je ovaj most. Iako kažu da je prevalio toliko mnogo vekova, i dalje izgleda impresivno, pa ga obavezno uvrstite u plan „Kordoba Šta videti“. (A možda ga se sećate i iz „Igre prestola“? Ovo je bio dugački most Volantisa kuda su Tirion Lanister i Varis išli iz Pentosa i danima nisu izlazili iz kočije.)

SAVET: Ako biste da obiđete muzej u okviru Kule Calahorra, raspitajte se za radno vreme, jer se i ovde poštuje vreme ručka i sijeste (kao i u drugim objektima – restoranima, prodavnicama i sl, zbog kojih sam često umalo ostajala gladna), jer neće raditi između dva i pola pet popodne.

Već je bilo previše vruće (čak i tada, polovinom septembra), i morala sam naći nešto za jelo, pa je omanji restoran pored Kule bio dobar izbor. A tamo – „tortilla de patatas“ (tortilja sa krompirom), i slatki „pastel cordobes“ (nešto poput tarta sa jabukama).

Još dva velika spomenika se vezuju za Rimljane – takozvana Kapija mosta, kroz koju se ulazilo u grad, odnosno džamiju, i Rimski hram. Ovaj poslednji je dodatno impozantan jer se nalazi u samom centru grada, pored čijih dobro očuvanih visokih stubova trube automobili i čavrljaju posetioci iz mnogobrojnih bašta restorana i kafića. (Imala sam sreću da je meni ovde bio i smeštaj.)

SAVET: Potrudite se da u Kordobu ne dolazite za vreme leta. Zbog specifičnog geografskog položaja, ovde temperatura ume da pređe 45 stepeni, što grad čini jednim od najtoplijih u čitavoj Španiji.

Ne prezajte od šetnje po Kordobi – i ne idite većim ulicama. Ovde su „sporedni“ uski prolazi izuzetno šarmantni i česti. Nema lepšeg osećaja nego da se malo „izgubite“. Tako ćete možda od Templo Romano za par minuta izaći na poznati Trg Corredera, široki plato sa baštama restorana, mesto okupljanja i živog razgovora.

Plaza de las Tandillas je još jedan trg pun restorana, trafika, šetača, uz veliku gradsku fontanu. Ako ne ručate u uličicama oko Mezkite, u Jevrejskom kvartu ili na Trgu Corredera, ovde je više nego prijatno, a neretko ćete naći i „jelovnik dana“ (sa predjelom, glavnim jelom i dezertom), za sedam do 10 evra. Obavezno probajte „paelju“ sa morskim plodovima. U Kordobi se ne propušta i „flamenkin“, što je urolana (nekad i punjena) šunka, pržena u ulju.

Kad sam krenula iz Kordobe za Sevilju, opet sam naivno uzela autobusku kartu za polazak rano ujutru, smetnuvši s uma da ovde u osam tek sviće i da ću, iako mi je ideja bila da idem peške do stanice i još jednom prošetam kroz grad – zapravo hodati po mraku.

No, jedna ogromantna „empanada“ za doručak mi je zaokupila pažnju. Em sa četiri vrste sira, em veličine kao za dvoje, ali preukusna i vruća! Doduše, savladala sam je iznenađujuće brzo. (Sreća, pa je bio mrak…)

Sledeći: A ONDA SAM DOŠLA U SEVILJU…

Čitava serija tekstova o ANDALUZIJI