Belo selo Arcos de la Frontera

Ako čežnjivo gledate fotografije šarmantnih uskih ulica Andaluzije, obavezno se uputite u „belo selo“ Arcos de la Frontera. Jedno od, kažu, najimpresivnih „pueblos blancos“ u Španiji, nalazi se u brdima provincije Kadiz i maltene „visi“ sa litice!

ŠTA JE „BELO SELO“

Ova mala sela u Andaluziji predstavljaju značajne istorijske spomenike, u kojima su stanovnici i dalje zadržali neke od davnašnih tradicija, nasleđenih od iberijskih, rimskih i mavarskih predaka. Mnoga od njih koja se nalaze na obali, postala su mondenska letovališta, zadržavši starinski čarm, dok su ona sakrivena u brdima Španije – još autentičnija.

Većina andalužanskih gradova izgrađena je oko tvrđava, koje su u provinciji Kadiz često bile poređane duž granice između mavarskog i hrišćanskog kraljevstva. (Otuda nastavci „de la frontera“ u imenima gradova koji znače „na granici“ – Jerez de la Fontera, Moron de la Frontera itd.) Mnogi su se tokom vremena razvili u poljoprivredne centre poznate po proizvodnji maslinovog ulja, voća i povrća, kozijeg mleka.

U okviru brdovitog predela Sierra de Cadiz na krajnjem jugu Španije nalaze se brojna „bela sela“, koja leže na uzvišenjima. Prepoznatljiva su po tome što su im sve kuće okrečene u belo, odvojene uskim, krivudavim ulicama kroz koje jedva da jedna kola mogu da prođu. Ovi „pueblos blancos“ često su imali prvenstveno odbrambenu funkciju u 13. i 15. veku, te ćete primetiti da se između belih kuća uvek uzdiže i neki zamak ili bar poveća crkva.

Ako, kao ja, putujete iz jednog grada Andaluzije u drugi, naići ćete na mnoga ovakva sela na vrhovima brda. Često se okolo nalaze samo nepregledni maslinjaci i ništa drugo, a onda se usred njih uzdigne brdašce odakle se kočoperi stisnuto belo selo. Kao da ste polovinu košnice spustili u travu! Upravo zbog izdašne prirode okolo, ova naselja deluju još belja.

Da pomenem samo neka od njih u koja možete svratiti – Zuheros u provinciji Kordobe, Marchena u okolini Sevilje, Frigiliana u oblasti Malage, kao i nezaobilazna Ronda (o kojoj će biti više reči sledeći put), Salobrenja u provinciji Granade ili Mojacar u Almeriji. Ja sam odlučila da se malo zadržim u Arcos de la Fronteri u oblasti Kadiz, ali ne samo da „svratim“, već da tu provedem par dana.

BELO SELO ARCOS DE LA FRONTERA

Jedno od najdramatičnije lociranih „belih sela“ u Španiji, Arcos predstavlja sjajnu ravnotežu stenovitog krečnjačkog grebena, kuća okrečenih u belo i kamenih zidina zamka, koje naglo prekida litica. Naselje je sa tri strane opasano rekom Gvadalete. Proglašeno je nacionalnim istorijsko-umetničkim spomenikom 1962. zbog svoje izvanredne arhitekture i impresivne lokacije. Iako je procvat doživeo za vreme Mavara, postoje arheološki dokazi da je gradić zbog dobre odbrambene pozicije i blizine vode, uvek bio na meti osvajača još od neolitskog perioda.

Arcos ima 28.000 stanovnika, koji žive u novijem delu naselja na nižim delovima grebena, i u starom gradu na vrhu brda.

Čini mi se da sam bila više uzbuđena što ću spavati u „belom selu“, nego i u samoj Granadi  dve nedelje ranije. Do Arcosa (Španci ga izgovaraju „Arko“), došla sam autobusom iz Kadiza za oko 9 evra.

SAVET: Topla preporuka da karte za autobuski prevoz od i do malih gradova kupite online, jer se može desiti (kao u Arcosu, na primer), da šalter ne radi kad god da dođete. Online ćete pride moći da vidite i red vožnje i cenu.

Za manje od sat i po, već smo se peli na brdašce dok se još izdaleka pružao lep pogled na naselje na vrhu. I, evo, već sam se obrela na malenoj stanici.

Uzela sam sobu u andalužanskoj vili u centru starog dela grada, do koje ima bar pola sata hoda uzbrdo. Gazdarica mi je savetovala da sednem u takozvani mikrobus (ni sad nisam sigurna da li je tu realno moglo da stane više od 10 ljudi), na kome piše „centro“. Bio je dupke pun kad je stigao.

Zakoračim unutra, a tamo mlađani vozač sa naočarima za sunce i desetak postarijih španskih gospođa, koje su me odmerile od glave do pete. Mikrobus je nizak, pa sam morala i da se savijem, držeći torbu ispred sebe, dok sam pokušavala da pročitam adresu sa telefona. (Naravno da niko nije govorio engleski!)

Kako rekoh gde idem, tako se mikobusom zaorilo desetak „si, si!“ i nastavio se živi razgovor (izgleda baš o mojoj destinaciji), dok su mi ruke pokazivale da odem u zadnji deo. Nekako se uglavim između dve ženice i nastavim da klimam glavom, dok je mikrobus vozio uzbrdo (kao da ćemo se prevrnuti po dužini), a svih desetak gospođa se i dalje živo (i uglas) obraćalo meni ili je bar pričalo o meni. Na kraju me za ruku izdvedoše napolje… (Opet! Sećate se Sevilje?)

SAVET: Karte za autobus u većim gradovima mogu na glavnim stanicama da se kupe i na automatima, ali često ne i za putovanja iz drugih mesta. Meni su u Sevilji savetovali da kartu iz Kadiza do Arcosa kupim tek kad stignem u Kadiz, ali je bilo jednostavnije to učiniti unapred (a ne na dan putovanja), i to online.

Smeštaj mi je bio pun pogodak, soba na prvom spratu, i čini mi se da sam mogla sate da provedem samo pored prozora. Kad ujutru bacim pogled napolje na „belo selo“, jedva čekam da krenem u šetnju! S prozora se iznad krovova preko puta videlo čak i jezero.

PLAZA DEL CABILDO

Mali trg u centru poznat je po tome što su ovde okupljena zdanja Gradske skupštine, zamka, dominantne crkve Santa Maria de la Asuncion, kao i vidikovac. Ovde se nalazi i parking, a pogled se pruža niz liticu visoku 150 metara na okolnu dolinu.

Idući ulicom Cuesta Belen uzbrdo iz donjeg grada izlazite do crkve, što je zapravo sam centar grada. U Turističkoj organizaciji Arcosa sam uzela mapu i rekoše mi da „samo idem pravo duž glavne ulice, sve što ima da se vidi je na tom potezu“. (Tih dana, ipak, nisam odolela, a da malo ne skrenem u uske ulice, i svaki put bih se izgubila! Jednom sam se čak vraćala po obodima grada, okolo, jer ako bih opet krenula onim krivudavim stazama, nisam imala predstavu gde ću izaći.)

Na ovom trgu ćete videti elegantne fasade zgrada iz 18. veka, a možete popiti kafu na terasi hotela sa pogledom na litice. Ispod se pružaju obale reke sa zasadima maslina i pomorandži.

Gradska skupština je ovde premeštena 1634. Fasada od kamena na čijem vrhu se nalazi statua Arhangela Mihajla, zaštitnika Arcosa, datira iz 17. veka. Kažu da se unutra nalazi nekoliko značajnih slika.

Pored je i takozvana Nova ulica, iako je i ona stara nekoliko vekova. Naime, ovde je nekada bio šanac zamka, ali je zemljotres koji je 1755. pogodio Lisabon, srušio i severni zid tvrđave, pa je tuda napravljena ulica. Luk iznad je sagrađen krajem 17. veka.

ZAMAK „DUCAL“

Građevina zamka je četvrtastog oblika sa četiri jake kule na ćoškovima. Mavari su ovde u 11. veku podigli vojno utvrđenje, dok je Arcos kratko bio mala kraljevina. Današnji zamak napravljen je u 14. i 15. veku, a hrišćani su ga obnovili kao važno uporište na međi između dva kraljevstva. Trenutno je u privatnom vlasništvu, a na fasadi se nalazi štit vojvode Arcosa.

Moram da priznam da sam se malo razočarala što u tvrđavu nije moglo da se uđe. Očekivala sam red turista ispred ulaza, a ispostavilo se da je to sada privatno zdanje koje ne može da se vidi. Mali kaldrmisani prolaz uzbrdo pored Gradske skupštine, sa lukovima iznad, samo mi je dodatno zagolicao maštu.

No, ovde se svakako dolazi prvenstveno zbog vidikovca („mirador“ na španskom). Iznenadi vas onoliko automobila na parkingu, ali kad malo razmislite, moraju ona kola (od kojih se sklanjate usput u dovratke kuća da vas ne zakače), negde i da stanu. „Redovan“ parking je moguć jedino u podnožju, ovde ne može ni da se vozi kako treba (a da se malo ne ogule retrovizori). Pogled mi je jedino malo pokvarilo vreme, jer su se tih dana nad Arcosom navukli neki beličasti oblaci (mada je bio kraj septembra i 27 stepeni). Doduše, baš zbog njih je sve delovalo kao da je u izmaglici, i nebo, i kuće, i ljudi, i uličice.

GLAVNA CRKVA

Parohijska crkva Santa Maria de la Asuncion proglašena je nacionalnim spomenikom 1931, a nalazi se na mestu gde je nekada bila arapska džamija. Zanimljivo je da je crkva građena šest vekova, što je dovelo do mešavine raznih stilova, te i do puno imena koja su na njoj radili. Glavna fasada je spoj gotskog i španskog plateresknog stila.

Crkva će vam izmamiti uzdah iznenađenja. Jer, videli ste je na ovom trgu sa visokim zvonikom, a onda sa strane, gde se uzdiže kitnjasta porta i puno detalja na fasadi, a onda i otpozadi, gde je urađen i visoki luk spojen sa kućama preko puta, tako da natkriva ulicu. Ispod prolaze kola, to je glavna ulica u naselju, a ako vidite da ide auto, sklanjajte se, jer ne možete i vi u isto vreme da se provučete.

Duž ove ulice ćete videti lepe fasade manastirskih bratstava, ali i lokalne radnje i restorane. Ako zaokrenete ispod nekog od belih lukova, možda izbijete i na omanji trg, gde je uvek gužva. Beli zidovi, nešto cveća sa prozora, kaldrma… I uvek pomislite kako ćete se „baš na to mesto sigurno vratiti kad sve obiđete“, ali teško da ćete ga ponovo naći.

Kada ste već došli u belo selo Arcos de la Frontera, ne propustite da svratite na ručak ili večeru u neku od bašti na ulici. Meni je doživljaj bio što su stolovi za dvoje ponekad bili postavljeni tik uza zid, tako da kada sednete, a pored prolazi auto i zaustavi se (jer svakako mora da mili), imate utisak kao da vozač sedi pored vas. Pride, čini vam se, ako prekrstite noge, kola će vam neizostavno očešati stopalo!

Ovde ćete u svakom slučaju birati andalužanske specijalitete, pre svih odličnu „gaspačo“ čorbu, domaće masline, „paelju“ sa morskim plodovima, na primer, ili „flan de la casa“ kolač, uz neko domaće vino.

I kada pođete dalje u šetnju, pamtite da treba da se krećete samo pravolinijski. Što je, doduše, lakše reći nego učiniti u Arcosu. Uska ulica se, na primer, odjednom račva u još dve, tri ili četiri, a ako nastavite jednom od njih, i ona će se na kraju tako „razračvati“ u nekoliko novih. S ozbirom na to da su oko vas uvek visoki (i uvek beli) zidovi, čik primetite razliku! Jedino što u momentu znate jeste da li idete uzbrdo ili nizbrdo, ili ravno (što obično ne traje dugo), i to je sve.

U nekom momentu ćete izaći i na Crkvu Svetog Petra iz 16. veka, koja se takođe izdvaja zanimljivom fasadom. Možete da odmorite noge na klupici ispred, ili u obližnjim simpatičnim tavernama na kaldrmi.

Prema mapi može da se nađe još par miradora. Sa jednog se pruža pogled sa ivice naselja levo od Plaze del Cabildo, dok je drugi na suprotnom kraju od miradora na ovom trgu. Prvi je prijatan, uz cveće ispod belih lukova i prostranu terasu, i lep prizor jezera u dolini.

Dok hodate ka drugom (a ja sam se sad tu već odnekud pela uzbrdo, jer sam se izgleda prilično spustila niz Arcos na suprotnoj strani), naići ćete i na ostatke arapskog zida iz 11. veka, brojne stepenice između kuća (ovuda valjda kola ne mogu, mada ko zna!), kao i na kapiju Matrera.

Ona spaja stari Arcos sa donjim gradom i bila je izuzetno značajna za odbranu grada sa istoka. Nekada je imala četiri kule. Renovirana je u 17. i 18. veku, a u gornjem delu joj je dodata kapela. Ovde sam stajala par minuta ne bih li videla auto kako prolazi ispod.

Ako nastavite uzbrdo, izaći ćete na ulicu koja vodi duž litice, tako da se „belo selo“ Arcos de la Frontera lepo vidi na obronku, dok se ispod pruža reka. Tad sam i rešila da idem okolo, jer ako ponovo zađem među bele kuće, proći će još neki sat dok se iskobeljam do nekog meni poznatog mesta.

Poslednjeg dana kada sam ujutru krenula iz Arcosa (za Rondu), padala je kišica, a bila je nedelja, pa mikrobus nije radio. Gazdarica je nudila da mi pozajmi kišobran („koji mogu da ostavim na blagajni autobske stanice, jer joj tu radi prijateljica“ – pravo malo mesto, nema šta). Oblak je, ipak, ubrzo nestao. Do stanice – ni pola sata hoda.

SAVET: Kupovina autobuskih karata preko španskog prevoznika Comes vrlo lepo funkcioniše. Izaberete destinaciju, platite karticom, karta vam stigne na mejl u pdf-u, a vi je onda sa telefona samo pokažete vozaču.

No, pošto sam imala vremena, htedoh da popijem još jednu kafu uz one suve andalužanske kolačiće sa jabukama. Nabasam na bar, maltene punog šanka (iako još nema ni 10 ujutro), pitam za kafu – a konobar koji toči pivo se okrene ka meni. A onda i čitav šank.

„No coffee.“

„Možda neki sok?“, pitam ja.

„Nema sok.“

Ne znam kakav mi je izraz lica bio, ali se nekoliko postarijih ljudi sa sve čašama u rukama očito sažalilo i izašlo da mi, lepo, rukom pokaže da ima hotel preko puta „gde se služi kafa i jedu kolači“.

(Inače, blagajna na stanici opet nije radila, pa ne znam ni kome bih ostavila kišobran.)

Sledeći: UZBUDLJIVA RONDA

Čitava serija tekstova o ANDALUZIJI