Ronda Andaluzija Šta videti

Gde je Ronda Andaluzija? Zovu je gradom na litici i postojbinom španske koride, zbog čega je putovanje u Rondu obavezno kada dolazite na jug Španije. Koliko god da su vam se dopale fotografije ovog mesta, kada njegove stene budete videli uživo – ostaćete bez teksta! Bar sam se ja tako osećala.

RONDA ANDALUZIJA

Mesto za naselje izabrala su iberijska plemena ili Kelti. Tek kada su došli Rimljani i preuzeli selo, ono je dobilo ime Arunda, što bukvalno znači „okružena planinama“. Postoje podaci da su se na ravnicama iza zidina održavale trke rimskih dvokolica. Međutim, naselje brzo propada kad su ga napustili Rimljani i tek dolaskom Mavara, koji su i sami prepoznali izuzetan položaj Ronde, grad od 713. godine počinje da cveta. U 15. veku ga preuzimaju hrišćani, da bi grad nekako uvek bio poprište surovih sukoba i u nadolazećim vekovima. Čak je i u vreme građanskog rata tridesetih godina 20. veka, bilo poznato da su se mnogi gerilci krili po okolnim šumama, te su sve do šezdesetih godina autobusi išli – uz vojnu pratnju.

Ronda Andaluzija je vremenom postala poznata i kao „sokolovo gnezdo“. Ova namerna ironija govori ne samo o mestu koje je smešteno na vrhu litice, već su, kažu, i njegovi stanovnici bili poznati po lukavoj svireposti. U svakom slučaju, položaj grada nije slučajno izabran. Trebalo ga je braniti od uljeza, koji su uvek mogli da se osmotre sa nepristupačnih planinskih vrhova.

Kako da ne krenete na put kada pročitate ovako nešto! Iako turisti najčešće dolaze ovde iz Malage, moje putovanje u Rondu bilo je malo drugačije. Prethodno sam bila u Arcos de la Fronteri i planirala da uveče nastavim put za Malagu. Oko sat i po sam putovala dovde, a isto toliko uveče do Malage.

SAVET: Proverite kada imate autobuse i kupite kartu online bar dan ranije. Jer, desilo se da, recimo, iz Arcosa do Ronde ide samo jedan autobus dnevno, koji može lako da se propusti ako mu ne znate satnicu. Pride, pitanje je da li šalteri za prodaju karata uopšte rade vikendom ili u vreme sijeste.

Karta do Arcosa me je online izašla nešto manje od 12 evra, a do Malage još oko 13. Stanica nije daleko od centra, već posle oko 10 minuta šetnje izbićete na čuvenu koridu, a posle još oko pet – na „Novi most“ (Puente Nuevo).

SAVET: Da ne biste vukli stvari sa sobom ako ne ostajete da noćite, u okolini autobuske stanice postoje mesta gde možete da ostavite prtljag. Meni su u improvizvanom magacinu na samoj stanici (na kojoj ništa nije radilo, pa ni takozvani lockeri, jer je bila nedelja), naplatili pet evra, a gospođa koja radi u maloj prodavnici mi je rukom napisala broj na ceduljici. No, stvari su me uredno sačekale.

NOVI MOST

Rondin „novi most“ ili Puente Nuevo završen je 1793, nakon 40 godina gradnje tokom kojih je poginulo 50 radnika. Most je spojio obale oko sto metara visokog kanjona El Taho, a Rondu podelio na stari i novi grad. Priča se i da je arhitekta Novog mosta pao u kanjon par godina nakon što su radovi završeni, ali postoje podaci da je umro prirodnom smrću u Malagi 1802. U centralnom delu mosta je nekada bio zatvor.

Postojao je još jedan pokušaj tokom tridesetih godina 18. veka da se ovde napravi most, ali se on posle samo šest godina urušio, odnevši brojne živote.

Iako turistima danas mami uzdahe, Puente Nuevo je kroz istoriju uvek vukao neku mračnu priču za sobom. Ne samo što je tu bio zatvor, što se raniji most na istom mestu srušio i strmoglavio mnogo ljudi, što je i gomila radnika poginula dok ga je gradila, već su ubistva, nesreće i samoubistva uvek bila vezivana za „novi most“. Kažu da nije retka pojava i da se neko oklizne baš kada se previše nagne ne bi li napravio što bolju fotografiju.

Bilo kako bilo, ovo „belo selo“ (pueblo blanco), tipično za Anadaluziju, postalo je prepoznatljivo baš po liticama i vidikovcima, kao i po mostu preko kanjona El Taho, kroz koji protiče reka Gvadalevin. Puento Nuevo opkoračuje duboku provaliju, iza koje se pruža pogled na planinski venac Serrania de Ronda.

Ovde ćete provesti najviše vremena. Most lepo izgleda i odozgo i odozdo, i sa jedne i sa druge strane. S jedne se pruža ravnica, dok druga gleda dalje na kanjon. Možete napraviti pauzu za fotografisanje na samom mostu, kao i na vidikovcima sa obe strane. U okolini možete da sednete i na kafu sa pogledom na kanjon. No, pošto je moje putovanje u Rondu trebalo da traje samo jedan dan, ideja je, po običaju, bila da sve obiđem, pa da sednem negde natenane. Autobus za Malagu je išao tek uveče, tako da sam imala dovoljno vremena. (Bar sam tako mislila…)

SAVET: Kada stignete do mosta, odozgo ga ne možete baš lepo uslikati. Ali zato nastavite do Plaze del Campillo, malog odmorišta u starom delu grada, odakle se spuštaju stepenice skroz do podnožja litice. Ako vam se ne ide baš do dole, jer je uspon prilično zahtevan i dugačak, a strma staza ide u cik-cak, imate lepo mesto za slikanje i na pola puta.

Tek kad sam se spustila stepenicama da bih bolje videla most, on je zapravo došao do izražaja, kao i one strme, sasvim uspravne litice koje kao da je neko spustio tu, ničim izazvan. Ispod mosta je išla reka, padajući u vidu bezimenog vodopada i nastavljajući dalje da teče. U podnožju su se tiskali turisti, majušni poput mrava, gledano sa ove visine.

SAVET:U Turističkoj organizaciji Ronde (koja je radila skraćeno, jer je bila nedelja), možete se raspitati i za autobus koji će vas odvesti podno mosta, ali i kroz neke od značajnih ulica. Karta je oko 10 evra i nije loša opcija za one koji nemaju puno vremena.

Trk nazad (više metaforički, pošto je bilo nemoguće peti se onako strmim stepenicama naročito brzo), jer jedva sam čekala da uđem i u čuvenu – koridu.

KORIDA

Postoje podaci da su još Vizigoti u petom veku praktikovali neku vrstu igara sa bikovima, preskačući ih i izazivajući kako bi pokazali svoju hrabrost. Ipak, ne zna se kako su tačno nastale borbe sa bikovima, ali se smatra da su potekle upravo iz Ronde. Legendarni Pedro Romero Martinez ih je proslavio u 18. veku, napustivši dotadašnju praksu jahanja konja, i uvodeći pravilo da matador stoji u areni licem u lice sa bikom. Po ovom načinu borbe s bikovima Ronda i Španija su postale svetski poznate.

Korida u Rondi je danas pretvorena u muzej, mada se svakog septembra održavaju borbe tokom festivala posvećenog Romeru.

Ma kakvo mišljenje da imate o borbi sa bikovima, i ma koliko vam možda „sport“ baš i ne zvuči kao prikladan naziv za „takmičenje“ čiji je ishod ubijanje životinja, ipak ne možete a da ne posetite koridu, odnosno njenu muzejsku postavku. To bi bilo kao da odete u Sevilju, i nikad ne vidite flamenko!

Čim priđete zgradi, jasno vam je gde ste. Sa ulice prolazite pored spomenika matadoru, čiji se plašt „vijori“, gozdene ručke na teškim vratima su u obliku glave bika, a sa dvorišne strane vas dočeka i statua samog bika. U prirodnoj veličini!

Ulaz je osam evra, a za to ćete imati prilike da prođete kroz prostorije gde se treniraju konji, gde se obično smeštaju bikovi pred borbu, da prođete kroz hodnike za publiku, pored kapele gde se matadori pomole pre nego što nastupe, kao i da vidite samu arenu. Iako imate predstavu šta da očekujete, ipak vas iznenadi veličina prostora zastrta žutim peskom prečnika od 66 metara. (U areni se nalazi 136 stubova.)

U koridi ili Plazi de Toros videćete muzejsku postavku odela matadora, možete pobliže da se upoznate sa istorijom ovog „sporta“, te njegovim razvojem u samoj Rondi. Fascinira vas podatak da je ovde sve počelo, ali ne samo to. U okviru postavke videćete nekadašnje popularne postere za borbe s bikovima, a na pojedinima se našao i lik američkog Nobelovca Ernesta Hemingveja.

Na malom platou ispred koride videćete i biste Hemingveja i čuvenog glumca Orsona Velsa, kojima se stanovnici Ronde zahvaljuju na ovaj način na odanosti. (Pominjali smo već da je Orslon Vels u Sevilji gledao borbe sa bikovima u tamošnjoj areni, sa suprugom Ritom Hejvort čiji je otac bio baš iz ovog grada, sećate se?) Hemingvej ima i svoju uličicu u Rondi.

Činjenica – da nije bilo Hemingveja, Pamplona ne bi postala svetski poznata, kao ni sama borba s bikovima u Rondi i Španiji uopšte. Jer, pisao je o tome u svojim knjigama i novinskim tekstovima. Takođe, Hemingvej se družio sa nekima od najslavnijih matadora onog vremena, te ne čudi da je jedan od njih postao poznat i kao ljubavnik slavnih glumica (Ave Gardner, na primer).

Malo je poznato da je Hemingvej svoj poslednji rođendan proslavio baš u Andaluziji. Kažu da je to bio i poslednji put da je bio vidno dobro raspoložen. Takođe, kada je sebi oduzeo život u Americi 1961, pored njega su na stolu pronađene karte za borbu s bikovima u Pamploni, koja se održavala nedelju dana kasnije.

Ponekad me iznenadi gde sve nalećem na Hemingveja na svojim putovanjima. Ostavio je tragove širom sveta, koje ne možete da ne primetite. (Sećate se Hemingvejeve kuće na Kubi?)

Dalje iza pomenute dve biste izlazite na jedan od najpoznatijih vidikovaca – Mirador de Ronda. Nije mi bio u „rasporedu“, ali kako da čovek ne pređe još tih par desetina metara. Biće vremena za sve, nadala sam se (i za onaj ručak). A tamo sa terase – nestvaran pogled!

STARA RONDA

Sa druge strane Puente Nuevo nalazi se takozvani La Ciudad ili stari grad. Karakterišu ga kaldrmisane ulice, elegantne gradske vile koje i dalje pripadaju starim domorodačkim porodicama, mali trgovi. Jedna od najpoznatijih palata je Palacio Mondragon, koja iako je renovirana nekoliko puta, i dalje može da se pohvali delovima izgrađenim za vreme vladavine Mavara, kada je Ronda Andaluzija pripadala kordopskom kalifatu u 12. veku. Danas je u ovoj zgradi smešten i muzej istorije.

Šarmantne uske ulice, tako tipične za Andaluziju, pratiće vas i kroz La Ciudad. Setićete se da je i Ronda Andaluzija jedno od najpoznatijih španskih „belih sela“ kada vidite sve one okrečene fasade. Kada zađete u ove uličice u vreme sijeste, na primer, sve deluje kao muzej na otvorenom. Jer, kao da niko više ne ulazi u one kućice, i jedino se turisti još „šunjaju“ kaldrmom. (Imala sam vremena da se još jednom „izgubim“.)

Palacio Mondragon lako možete da promašite, iako se izdvaja impresivnom fasadom. Ova palata poznata je po čuvenoj maloj mavarskoj bašti koja je napravljena po ugledu na Generalife u Granadi. Vila nije mnogo velika, ali i dalje mogu da se vide zanimljivi detalji, tavanica, balkoni, keramičke pločice.

SAVET: Ako biste da posetite muzeje, obavezno proverite radno vreme pre nego što dođete. Jer, iako je Ronda izuzetno popularna među turistima iz celog sveta koji dolaze svaki dan, i ovde se kao i u ostatku Andaluzije, vrlo poštuju neradni dani, odnosno vreme ručka i sijeste. Ako dolazite na dan-dva, gledajte da ne bude baš vikend.

Teško je ne zadržati se u starom gradu. Jer, sve ono andalužansko zbog čega ste i došli na jug Španije, ovde vidite gotovo na svakom ćošku. Lepe fasade, zelene krošnje koje se naslanjaju na bele zidove, uličice koje savijaju u nepoznatom pravcu, prodavnice prelepih šarenih keramičkih tanjira i činija… Šetajući okolo, izađete i na poneki trg, pa se iznenadite da su ovde bašte pune. S jedne strane se prostiru galerije, s druge viri zvonik šarmantne stare crkve.

Da me glad nije onako živo spopala, mislim da još ne bih pogledala na sat. Plan je bio da ovo svoje putovanje u Rondu završim tako što ću da sednem da ručam natenane, „kad sve obiđem“… Gde je čitav ovaj dan iscureo?! Za manje od sat vremena mi kreće autobus za Malagu, do stanice mi treba bar pola sata (više ne znam ni gde se tačno nalazi, po običaju – odšetala sam predaleko), ko će sad da traži restoran (koji služi hranu i predveče)…

Nije se moglo mnogo čekati, utrčala sam u prvu „sendvičaru“. Dok sam birala i koji ću od lokalnih kolača da probam (a pažnju mi je privukao biskvit sa cimetom i bademom), začudih se što je sendvič više nego duplo skuplji nego u drugim gradovima Andaluzije. Prodavačica se okrenula da ga umota u foliju, i pružila mi spakovan sendvič – od pola metra! (Valjda je trebalo da naznačim da ću „manji“, ovako sam dobila čitav baget, pun pršute i sira.)

Prva klupica (pored Puente Nuevo), je bila moja. Zalogaj po zalogaj… Dan je odmakao, već je počelo da duva. Hladan neki vetar od kog se odviknete kada u septembru boravite u toploj Andaluziji. Sendvič je lagano nestao. A onda i kolač.

Ostalo je još oko 40-ak minuta. Hm, možda još da sednem na kafu i ćuros? Još malo da odmorim noge. Mada sam se radovala i udobnom hotelu u Malagi. (A tamo sam stigla nešto pre 22h.)

Kakav dan!

Kakvo putovanje!

Kraj

Čitava serija tekstova o ANDALUZIJI