* Imala sam tu sreću da Siriju proputujem sredinom 2008, tri godine pre nego što je počeo rat. Ovo je omaž Siriji i podsećanje na državu izuzetnog kulturnog nasleđa, uz svesrdnu želju da ponovo zavlada mir i da se zemlja brzo obnovi.
Ono što je svakako bila jedna od najvećih atrakcija koje sam obišla u Siriji jeste Omajadova ili Velika džamija u Damasku.
Nekada su na mestu gde se ona danas nalazi, Aramejci imali hram posvećen svom božanstvu, da bi u drugom veku naše ere tu bio podignut rimski hram bogu Jupiteru.
U četvrtom se na istom mestu izdigla bazilika Svetog Jovana Krstitelja, a onda nikla džamija u čast začetnika arapske dinastije Omajada – kalifu Validu Prvom, u sedmom veku naše ere.
Velika džamija u Damasku
Sto kvadrata mozaika
Impozantnih dimenzija, otvorena za turiste uz (za žene) obavezne mantile s kapuljačama, koje nam je ljubazno osoblje dalo na ulazu, Velika džamija u Damasku prvo mi je iskrsla pred očima u velikom dvorištu gde je i tada bilo rimskih stubova. (Pročitajte par detalja iz kratke istorije glavnog grada Sirije.)
Većina prelepih mozaika rađena je još u vreme Vizantije. Oni su i dalje krasili ovo zdanje, i sasvim su se lepo uklopili u islamsku bogomolju, s obzirom na to da nigde nema prikaza ljudskog lica, što islam zabranjuje.
Od 400 kvadratnih metara, koliko su nekada mozaici pokrivali, bila je sačuvana tek četvrtina, ali i taj preživeli deo vizantijske umetnosti je priličnih dimenzija i ostavio me je otvorenih usta.
Unutar Velike džamije u Damasku bio je smešten ogroman prostor za molitvu, dole fin tepih živih boja koji je pokrivao svaki santimetar poda, stubovi, prelepa tavanica… Kažu da je upravo Omajadova džamija postala uzor za sve sledeće muslimanske hramove, a koji će biti građeni uz ista arhitektonska rešenja – široke prostorije za molitvu, ogromna dvorišta uz česme za ritualno umivanje vernika, brojne stubove, lukove.
Glava Jovana Krstitelja
Kao da sve ovo nije dovoljno, u centralnom delu džamije nalazio se i osmougaoni paviljon. Kažu, u njemu je sahranjena, i dalje se čuvala, glava čoveka koji se pominje u Kuranu kao prorok, a koji je, prema hrišćanskom Novom zavetu, krstio Isusa – glava Jovana Krstitelja.
(Ako ste, kao ja, ulazili u Muzej relikvija u Topkapi palati u Istanbulu, onda znate da i tamo tvrde da „čuvaju“ glavu Jovana Krstitelja. Bilo kako bilo, gde god da se, i ako se, ona zaista nalazi, bilo mi je drago što sam obišla oba ova mesta. Prošlo mi je kroz glavu: „A šta ako stvarno jeste baš ovde?“ I to je bilo dovoljno!)
Spomenik Saladinu
Na samom ulazu u „suk“ Damaska dočekao nas je spomenik čuvenom vojskovođi Saladinu, koji se proslavio u Krstaškim ratovima i u ovom gradu preminuo krajem 12. veka.
U okviru Velike džamije u Damasku jedan deo je bio posvećen ovom vođi i pretvoren je u grobnicu. On je muslimane poveo u „sveti rat“ i osvajanje Jerusalima. Njegove kosti su ranije čuvane u Citadeli, a onda su premeštene u Madrasu Azizije, koju je sagradio Saladinov sin, sultan Ajub al Aziz.
Saladin je bio čuveni sultan Egipta i Sirije, koji je pod svojom kontrolom u to vreme imao i Meku i Medinu.
Krštenje Svetog Pavla
Stari grad u sirijskoj prestonici čuven je i po ušuškanom Hrišćanskom kvartu. Ovde sam naišla na niz prodavnica koje drže hrišćani i u kojima su mogle da se kupe ikone, ručno rađeni ramovi, kutijice ukrašene mozaicima. Majstori su uvek bili raspoloženi da popričaju s vama i da vam, uz cenkanje, prodaju po neki od svojih ručnih radova.
U jednom delu, nadomak visokog rimskog zida, stoji – Crkva Svete Ananije.
Naime, ovde je, prema predanju, kršten Sveti Pavle pre nego što je krenuo na svoj misionarski put. U crkvi ćete naći i reljefe, koji opisuju njegovo bekstvo izvan zidina Damaska.
Odatle, jednom od uličica izlazilo se na predeo gde su ostaci rimskih stubova – tada ih je bilo četiri i bili su visoki po 12 metara. Nazirala se i kapija, pored koje se nalazila Citadela, koja je podignuta zbog odbrane od Krstaša. Za vreme Otomana, Citadela je služila i kao zatvor.
U Hrišćanskom kvartu postoji i mnogo drugih crkava. U uskim uličicama, gde je, ako je prometna za saobraćaj, večito gužva i zaglušuje vas buka sirena, protrčala je i velika grupa dece u plavim uniformama koja su se vraćala iz škole.
Predah u Starom gradu
Jedna od radnjica sa ceđenim sokovima je bila obavezna stanica. Izaberete voće, ljubazan prodavac ga iscedi, naspe u plastičnu čašu ako biste ga poneli, ili veliku staklenu kriglu uz cevčicu i mnogo kocki leda ako pijete unutra – što je sve skupa spas za vrućinu i gužvu. Napravite ovakav mali predah, pa nastavite dalje u otkrivanje ovog bliskoistočnog grada.
Osim svega ovoga, u Damasku se nalazio i dobro opremljen Nacionalni arheološki muzej, a prelep pogled na grad mogli ste da vidite sa obližnjeg brda Kasjun, gde su i stanovnici imali običaj da vikendom (petkom i subotom), dođu da se odmore sa porodicom i uživaju u pejzažu.
Sledeći: DAMASK PRE RATA
Svi tekstovi SERIJE o Siriji.
4 Odgovora
Nice… Iako imam jednu malu digresiju, ako se radi o arapskom a ne turskom svetom hramu, onda se kaže Moša, a ne Džamija…. 🙂
Jeste arapski hram, ali moram da priznam da nisam upoznata sa tom distinkcijom u jeziku. Kod nas je u svakom slucaju ‘odomaceno’ da ‘dzamija’ oznacava muslimansku bogomolju, en generale. Hvala, Ianus! 🙂
Službeno to tako zovu, a mislim da ima i povijesnih razloga…Arapi i Turci se nikada nisu voljeli, pa jedni druge ne smatraju pravim muslimanima…
Da, da, postoji animozitet koji je dolazio do izrazaja kroz istoriju… Ali to je druga tema. 🙂