* Imala sam tu sreću da Siriju proputujem sredinom 2008, tri godine pre nego što je počeo rat. Ovo je omaž Siriji i podsećanje na državu izuzetnog kulturnog nasleđa, uz svesrdnu želju da ponovo zavlada mir i da se zemlja brzo obnovi.
Malula Sirija nalazi se na 56 kilometara od Damaska, u stenama planine Anti-Liban, a njen venac, pogađate, odvaja ovu zemlju od susednog Libana. Na obroncima visokih stena smešteno je malo selo Malula, a u njemu se i dan-danas govori na sirijskom dijalektu, poznatom i kao „zapadno aramejski“ jezik.
Ovo hrišćansko selo bilo je pre rata čuveno u svetu po tome što se u njemu i dalje govorilo na ovom dijalektu, kojim je, verovali ili ne, govorio Isus Hrist i na kojem su pisani pojedini delovi Starog zaveta!
Malula Sirija
Manastir u steni
Celokupno naselje Malula Sirija umetnuto u stenoviti zid, stepenasto se spušta, tako da vam se dok dolazite, a put vodi odozdo, pružao prelep pogled na čitavu Malulu.
Između zgrada su virili crkveni zvonici, a gore, na najvišoj steni, stajala je skulptura Isusa, koji motri na malo hrišćansko mesto. Uličice zavijaju između načičkanih građevina, osećalo se da je grad živ, ljudi šetaju, kupuju…
Privatne kuće, razbacane po obroncima stena, kao da su lebdele u vazduhu.
Malula Sirija je bila poznata i po dva grčka manastira – Svete Tekle i Svetih Sergiusa i Bakusa. Tradicija ovog mesta usko je vezana za život Tekle, mlade paganke koju je u hrišćanstvo preobratio Sveti Pavle.
Grčki manastir je podignut na mestu gde je ona, prema predanju, našla trajno utočište. Priča kaže da se planina čudnovato otvorila, praveći uzak prolaz na vrhu stene, kroz koji je devojka pobegla od progonitelja.
View this post on Instagram
Ljubazne monahinje su nam se smeškale dok smo se peli stepeništem do crkve, koju su krasile mnogobrojne hrišćanske ikone. I na platou ispred crkve, kada se pogleda gore, prizor je bio nesvakidašnji – jedan deo manastira kao da je izranjao iz stene.
Vino monaha i dečije recitacije
Što se tiče Manastira Sergiusa i Bakusa, atmosfera je bila još autentičnija. Građevina je u kamenu, uz malo dvorište i autentične ikone unutra. Sergius i Bakus su bili rimski oficiri koji su prešli u hrišćanstvo u kasnom trećem veku. Pre rata, kad ste već potegli i dotle došli, monasi bi vas rado pozvali da probate njihovo vino.
Na izasku iz Malule, nalazio se mali libanski restoran koji je turistima nudio tipično arapsko predjelo, piće i raznorazne specijalitete. Na ulici su nas zaustavili dečaci koji su nam recitovali dečiju pesmicu na zapadno aramejskom. Iako ne znate šta vam tačno govore, izuzetno su bili simpatični i uvek će vam se široko smešiti.
Hama Sirija: Vodeni točkovi
Nedaleko od sela Malula Sirija nalazi se još jedan grad koji postoji od petog milenijuma pre naše ere i od tada je i naseljen, kao i Damask. Gradić Hama procvat je doživeo u drugom milenijumu pre naše ere, i to za vreme aramejske dinastije.
I ovde su se, kao i u svakom bitnijem centru na Bliskom istoku, smenjivali osvajači – Asirci, Persijanci, Makedonci… Hami je pomalo zgasla slava tokom perioda Vizantije i Rima, ali se nakon što je postala deo islamskog sveta 638. godine, ponovo uzdiže. Spomenik koji svedoči o tom dobu je džamija Al Nuri na desnoj obali reke Orontes iz 1170. godine.
Ova reka je obeležila Hamu, između ostalog, i time što se posebna atrakcija grada koja je privlačila turiste pre rata sa svih strana sveta, upravo nalazila na njenim obalama. To su ogromni drveni točkovi, poznatiji kao „norias“, koji su donedavno korišćeni za dopremanje vode iz reke u grad. Oni su se i pre rata puštali u rad na nekoliko meseci godišnje, ali prvenstveno zbog očuvanja tradicije, jer je Orontes vremenom toliko opao, da u određenim periodima i na pojedinim mestima, točkovi teško da su uopšte mogli da dosegnu do površine vode.
Kažu, treba biti prisutan kada se „norias“ zavrte, jer ispuštaju takav naročit zvuk – huče uz škripu i pucketanje drveta – da se to ne zaboravlja.
I dalje je te 2008. postojalo 16 točkova, što je polovina od nekadašnjeg broja, a gotovo svi datiraju iz kasnog Srednjeg veka.
Lud saobraćaj
Što se tiče samog grada, ako se izuzmu ovi znameniti spomenici koji zaista daju posebnu atmosferu, pamtim da nas je zaplahnuo neprijatan miris ustajale vode. Prilično težak vazduh, a tome dodajte da je napolju temperatura odavno prešla 30 stepeni Celzijusa (bio je maj!).
Okolo, kao i u svakom sirijskom gradu u kojem smo stali, opušteno se šetalo, saobraćaj je delovao kao da je nesnosan i da svako ide kud’ mu se prohte, uz obavezno trubljenje svemu i svačemu, ali to prolaznike, bar one arapske, nije mnogo deranžiralo.
Na stepeništu u blizini sedeli su dečaci na nekakvim kartonima, a po tome kako simpatično razvuku usne u osmeh i pokažu red kao sneg belih zuba, rekli biste da su najsrećniji na svetu. Prodavale su se svakojake đakonije poređane na platnu na podu, obavezno na nekom ćošku iskrsne još jedan ulični čistač cipela, zabrađene žene vas začuđeno zagledaju lepim očima kao da ste ovog momenta sišli s druge planete.
Kakav konfuzan i zanimljiv ambijent!
Sledeći: BELOV HRAM U PALMIRI
Svi tekstovi SERIJE o Siriji.
