Ivanjica Šta videti

Kada sledeći put budete dolazili u zapadnu Srbiju, trebaće vam ovaj vodič (Ivanjica Šta videti), a onda birajte – jeste li za istorijske spomenike, planinarenje na Goliji, obilaženje manastira iz 13. veka, za pećine ili jezera. Sve vam je u krugu od nekoliko desetina kilometara!

OD BEOGRADA: oko 190 km

OD NIŠA: oko 215 km

Zamislite grad opasan visokim planinama, šćućuren u dolini iz koje bludi pogled na stenovite vrhove. Odozgo, pak, samo se krovovi crvene. E, pa, to vam je Ivanjica! Čistog vazduha, hladnih zima, deluje kao da je brdima odsečena od sveta, a opet je žive, šeretske naravi. Pravo mesto za Nušićijadu! (Ne samo da Branislav Nušić nikada nije kročio u ovaj grad, nego je i sama Ivanjica bila sinonim za „kraj sveta“. U drami „Gospođa ministarka“ upravo ona kudi svog zeta i preti mu kako je „viđen za Ivanjicu“. Tako su meštani dobili ideju da i Nušića dovedu tu, „na kraj sveta“.)

Ivanjica Šta videti

Meni je putovanje bilo još zanimljivije, jer nisam dolazila iz Beograda, već iz pravca Kokinog Broda, pa sam bila u prilici da se provozam preko brane, a onda sa one druge strane Zlatarskog jezera i Ibarske magistrale. (Pogledajte i tekst o planini Zlatar i meandrima Uvca.) Planinski put vodi kroz naselje Jasenovo (koje mi je uvek delovalo kao grad duhova), kroz Močioce, pored Mučnja, pa sve do sela Katići posle oko 40 kilometara. Dodatnih 15-ak i stižete u Prilike, i još toliko do samog grada.

Grad Ivanjica

Grad se nalazi na jugozapadu Srbije, a nastao je po nalogu kneza Miloša 1833. Opština je po površini među najvećima u zemlji. Ima 32.000 stanovnika, od kojih 12.000 živi u samom gradu. Leži na obali reke Moravice, koja izvire na Goliji, i na nadmorskoj visini od 468 metara. Proglašena je vazdušnom banjom 2000. godine. Polovina opštine je pod šumom.

Prvi utisak će vam svakako biti da ste došli u šarmantan gradić, gde vas već u samom centru čeka nekoliko znamenitosti. Fotoaparat u ruke i u šetnju – nema boljeg načina da grad obiđete.

Centar preseca pešačka zona uz simpatične niske kuće (tu ćete kasnije svratiti na kafu i krempite!), a nedaleko odatle se preko Moravice proteže i poznati Kameni most. Ovo je, kažu, najveći jednolučni most na Balkanu i zaslužuje da se nađe na našoj listi „Ivanjica šta videti“. Izgrađen je bez vezivnog materijala 1906. godine od velikih kamenih blokova. I dalje se koristi za saobraćaj, a ovde ćete često videti meštane kako staju i pitaju se za zdravlje.

Dalje uz reku naići ćete na električnu hidrocentralu, izgrađenu 1911, tada sedmu ove vrste u Srbiji. Još je u funkciji, osvetljava gradski park, ali je pretvorena u muzej. Ovde se nalazi i betonska brana visoka devet metara, sa koje se spušta vodopad. Šetalište ide duž reke i pored hotela „Park“, kažu, najboljeg u Ivanjici. (Imala sam prilike da tu prespavam par godina kasnije. Sve preporuke, jer sve vam je blizu a imate parking, finu sobu, dobru klopu, pa i bazen. Kliknite na link.)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Postoji zanimljiva anegdota vezana baš za ovu centralu. Priča se da su meštani učestvovali i ulagali novac kako bi se konačno podigla centrala i domaćinstva dobila struju. Nije se mnogo znalo o električnoj energiji u ovim krajevima, ali je seljanima obećano svetlo. Kad je centrala proradila, a okolna sela i dalje nisu zasvetlela, meštani su pitali šta je sa njihovom strujom. Vlast je objasnila kako su dali sve od sebe, kako su se svojski potrudili: „Ali struja prosto – ne ide uzbrdo!“

Još kada vam ispričaju kako je „tako jednom u Ivanjici“ izgrađena i železnička stanica, jer je pruga nicala po čitavoj Srbiji, pa se očekivalo da se to i ovde desi – bude vam skroz prirodno što je Nušićijada baš ovde. Jer, ta zgrada železničke stanice i dalje stoji, iako pruga dovde nikada nije došla!

Šalu na stranu, ovde dalje treba obići Crkvu cara Konstantina i carice Jelene, koja je podignuta samo tri godine posle formiranja naselja i jedini je objekat iz tog doba. Kažu da je preživela dva požara u kojima je izgoreo – čitav grad.

Preko puta se nalazi spomenik Draži Mihailoviću, vođi Ravnogorskog pokreta u Drugom svetskom ratu, kao i takozvani „Čičin dom“. Dok sam šetala ulicom pored Tehničke škole, nabasala sam i na suvenirnicu koja je otvorena, kako mi je vlasnik objasnio, „baš u kući u kojoj je Draža odrastao“.

E, sad je vreme za pauzu i one krempite (ili princes krofne, ako ih više volite), a onda u kratku vožnju…

Hadži-Prodanova pećina

Na samo sedam kilometara od Ivanjice prema Guči stoji Hadži-Prodanova pećina, koja je dobila ime po Karađorđevom vojvodi koji je ovde sklanjao narod. U pećini su pronađeni ostaci predmeta iz vremena neandertalaca, oko 40.000 godina pre naše ere, alatke od kvarca, što je retkost u Evropi. Pored ulaza je ponovo sagrađena crkva poznatija kao „Adžijina“, koja je prvi put podignuta 1809.

Pećina je dugačka oko 400 metara i čine je dva sprata. Ulazni deo je širok oko tri metra, ali se onda sužava u uzak hodnik, koji dalje vodi u prostranu dvoranu. 

Pećina se tada još sređivala, iako je sada već otvorena za posete, ali su ljudi iz Turističke organizacije Ivanjice bili ljubazni da mi je pokažu. No, moje oduševljenje je brzo bilo pokolebano, kad se usled buke i svetla ručnih lampi, iz mraka podiglo čitavo jato slepih miševa! I sam Radomir (Raf), koji je tada bio na čelu TOI a koji me je uveo u pećinu, reče da „ovako nikad nije bilo“, ostavljajući mi izbor da nastavimo dalje ili izađemo. Utišali smo se, spustili lampe ka podu, umotala sam kosu maramom i korak po korak pognuti smo prošli kroz uzani hodnik. Kako bih drugačije videla one zanimljive pećinske ukrase koji su sezali metrima visoko – sve do tavanice!

Za one koji su ljubitelji aktivnog odmora, treba pomenuti i da se u blizini Hadži-Prodanove pećine otvorio i ziplajn, i to „najduži u Srbiji“. Kuriozitet ovog mesta, bar kada su u pitanju ziplajnovi u Srbiji koji trenutno postoje ili su u planu, jeste što žica ide u oba smera, oko 530 metara ka brdu preko puta i isto toliko nazad, uz visinu od oko 100 metara.

Park prirode Golija

Ovo je najviša planina jugozapadne Srbije („Jankov kamen“, 1833 m) i proglašena je vazdušnom banjom. Nosi titulu Parka prirode prve kategorije od 2000. godine zbog niza specifičnosti. UNESCO je Goliju kategorisao kao Rezervat biosfere 2001. godine. Obiluje šumama, izvorima čiste planinske vode, lekovitim biljem, nastanjuju je razne vrste divljači.

Ne samo da Ivanjica seže u istoriju do 1833, kada je grad osnovan – već i u visinu! Baš toliko ima najviši vrh Golije, 1833 metra. Ako već govorimo o temi „Ivanjica Šta videti“, ovo ne smete da preskočite. Nije ni čudo što sam jedva čekala da se gore popnem a već su mi i pričali kako je planina sva „divlja“ i prostrana. I baš kad je trebalo da se krene u obilazak, svanuo je natmuren, oblačan i maglovit dan. Bio je oktobar, i danima pre i kasnije bilo je više nego sunčano i vedro. Golija je, dakle, već u startu pokazivala koliko je nepredvidiva. Ali, kad bih je drugačije videla ovako zaogrnutu gustom maglom!

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Planina Golija (@_golija)

Oblaci i magla su nas pratili čitavim putem. Imajte na umu da se po Goliji većinom vozite makadamom, te ne možete da idete naročito brzo, a pride je sve prilično daleko. Tek kada se osvestite koliko se sati već vozite, shvatite koliko je planina zaista široka. Nekoliko desetina kilometara u jednu stranu, uzbrdo, pa isto tako u drugu stranu, krivinama kroz šumu. Obavezna stanica je svakako Tičar jezero (ili Daićko). Nalazi se na Daićkom brdu, na 1.500 metara nadmorske visine. Jedva se naziralo u magli, na proplanku između borova. Golija je poznata i po jezeru „Nebeska suza“ na Okruglici i Košaninovim jezerima, a specifičnost je to što su sva ona prirodna, što je retkost.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Turisticka org. Ivanjica (@ivatourism)

Dok smo se peli ka „Jankovom kamenu“, baš podno najvišeg vrha, izašli smo iz magle. Na samom vrhu je bilo vedro, dok su se odozdo podizali oblaci, kao da mile uz brda. Tu čuh i kako je vrh dobio ime. „Bili jednom braća Janko i Ranko“, zaljubljeni u istu devojku. Da bi odlučili čija će biti, dogovore se da se takmiče – ko prvi donese ogroman kamen na vrh Golije, njemu devojka. Janko je stigao prvi.

„I šta je bilo, oženio se?“, pitam.

„Ne“, kažu: „Janko je stigao do vrha. I umro!“

(Da čovek ne zna da li da plače ili da se smeje!)

Na 16 km od Ivanjice ka Goliji, u selu Kumanica, nalazi se Rimski most, još jedna stvar na listi „Šta videti u Ivanjici“. Odavde se zapravo Zapadna Morava u daljem toku zove Moravica. Most je na staroj trasi puta prema Sjenici, kuda su išli trgovački karavani, a zbog različitih materijala od kojih je napravljen, pretpostavlja se da je most dograđivan u više navrata. Dugačak je oko 14 metara i visok četiri. Most pripada tipu turskih mostova i veruje se da je podignut u 15. veku. U narodu je poznat kao „rimski“, te se smatra da je možda ostalo sećanje na nekadašnji rimski put koji je išao ovuda. (Ovde sam svratila i par godina kasnije sa kolegama-digitalcima, kliknite na Zapadna Srbija atrakcije.)

Na povratku u Ivanjicu obišli smo i manastir Kovilje u selu Smiljevac. Ljubazne monahinje su nas poslužile čajem, što je došlo kao fino okrepljenje posle sve one vožnje makadamom kroz šumu i maglu. Pokazale su nam i kako izgleda biljka kovilje, koja je, kažu, oduvek rasla na ovdašnjim proplancima. Ljudi su nekada verovali da ima lekovita i „magična“ svojstva, da se radi o „vilinskoj travi“, te se pretpostavlja da je ime biljke ovde preživelo vekove i da su joj posvećivana drevna svetilišta, a onda je ime poneo i manastir.

Ovde se nalaze dve crkve, od kojih je jedna u pećini. Izgrađena je u 12. veku i prvi put se pominje 1606. godine. Polovinom 17. veka podignuta je i druga. U ovim zdanjima možete da se divite likovima svetitelja na fragmentima ikona iz 13. veka, ali i predmetima koji su pronađeni u okolini manastira, a veruje se da datiraju vekovima unazad.

Planina Javor

Javor ima 1.520 metara nadmorske visine („Vasilijin vrh“), a njegova specifična prirodna svojstva pogodna su za lečenje anemije, respiratornih oboljenja, bronhitisa, astme. Planina je bogata šumom i pašnjacima. U javorskom selu Milandža izgrađena je i najstarija škola sa internatom u ivanjičkom kraju, zajedno sa crkvom, i to 1833. godine.

Za Javor kažu i da je istorijska planina, jer su ovde vođeni ratovi 1804, 1876-1878. i 1912. Do Balkanskog rata 1912. godine, ovde se nalazila srpsko-turska granica.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Turisticka org. Ivanjica (@ivatourism)

Na „Vasilijinom vrhu“ nalazi se spomenik majoru Iliću, junaku Javorskog rata. Kažu da i danas možete da naiđete na tragove karaula i zidine carinarnice dok šetate pašnjacima. Odavde se pruža sjajan pogled na okolna brda. Pirkao je prijatan vetrić. Putem pored crkve može da se izađe skroz do sela Štitkovo, odnosno do Uvačkog jezera.

Podno puta – „Vasilijina česma“. „Bila jednom devojka po imenu Vasilija“, počinje još jedna ivanjička priča. Bila je zaljubljena u momka iz sela i baš na mestu gde je danas česma, sedela je i čekala ga po zimi i snegu.

„I šta je bilo, jel došao?“, pitam ja naivno.

„Ne“, kažu: „Čekala ga je, čekala. I umrla!“

(Aman, ljudi! Sećate li se priče o Janku sa Golije?!)

Na 12 kilometara odavde prema gradu pružilo se selo Kušići. Zajedno sa Devićima i Katićima, ovo selo se smatra začetnikom seoskog turizma u Srbiji. Kušići su na 1.000 metara nadmorske visine i selo je već poznata destinacija za turiste. (Ovde možete da se smestite u tradicionalnim brvnarama, kliknite na link da pogledate, ili na brdu iznad grada gde vas čekaju sjajan pogled, mali bazen, priroda na sve strane, pa još i Štrumfetina kuća.)

Obavezno svratite i do vidikovca Crkvine, odakle puca pogled na šumovita brda.

Ako nastavite dalje ka gradu, na oko četiri kilometra od Ivanjice, naići ćete i na crkvu Lazaricu posvećenu knezu Lazaru. Prema predanju, ovde je sahranjen Boško Jugović. Kažu da je davno došao čovek koji je našao grobni kamen i razvaline crkve. Ljudima je rekao da je to grob Jugovića, koji je, ranjen na Kosovu, došao dovde i tu preminuo, a crkva je podignuta „njemu za dušu“. Ovde je 1911. zasađeno devet hrastova, koji simbolizuju devet Jugovića.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Turisticka org. Ivanjica (@ivatourism)

Ono što je takođe karakteristično za zapadnu Srbiju, odnosno za ivanjički kraj, jesu i spomenici-krajputaši. Ovde ćete ih videti poređane u nizu i „osvežene“. Ovi spomenici se po tradiciji postavljaju pored puta, „nad praznim grobom“, i posvećeni su postradalim vojnicima sahranjenim u drugim zemljama, odnosno onima kojima se grob ne zna. Tradicija postoji još od 14. veka, ali ih najviše datira iz perioda posle Prvog svetskog rata.

Planina Mučanj

Ova planina se prostire zapadno od Ivanjice, u blizini sela Katići. Najviši vrh je „Jerinin grad“ sa 1.534 metra nadomorske visine. Prepoznatljiv je po kraškom reljefu i stenama, te obiluje pećinama. Turisti ga pohode i zbog „Savinog izvora“, gde je, prema predanju, tokom pešačenja do vrha, Sveti Sava svojim štapom prekrstio kamen iz koga je potekla lekovita voda.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Pogodilo se tako da sam dolazeći u Ivanjicu, prvo svratila u Katiće, a da sam na odlasku, posetila Mučanj. Pogled sa ove planine mora da se nađe u vašem planu „Ivanjica Šta videti“, a uverićete se i zašto. Katići imaju idealan položaj za ljubitelje seoskog turizma. Selo se nalazi na 1.000 metara nadmorske visine i ima odličnu ponudu turističkog smeštaja. Kuće su ovde tradicionalno pokrivene takozvanom maćanskom pločom, kamenom koji se vadi u obližnjem selu Maće. Ovo područje je 2000. godine proglašeno vazdušnom banjom. Turisti mogu da se uključe i u seoske poslove i poljoprivredne radove, da beru maline ili šumske plodove za slatko, da pazare odličan domaći sir i kajmak, ali i da se na traktoru popnu na Mučanj.

Od magistale ima oko dva kilometra do vrha. Dok mi je iskusni planinar i turistički vodič Aleksandar pokazivao da se u daljini sa Mučnja vide čak i Ovčar i Kablar, objašnjavao mi šta znače planinarska obeležja na stablima usput (gde se jedno iz kruga izokrenulo u oblik srca, rukom koja je očito želela da obeleži baš ovo mesto), na zaravni pored samog „Jerininog grada“ meštani su vadili krompir. Pravi, ivanjički, nadaleko poznat. Na ovoj visini, kažu, nema zlatice, te se krompir i ne prska.

I dok gledate okolo na brda raznih nijansi zelene boje, prisećate se i krempita, Draže, magle, kovilja, šuma, domaćinstava, ziplajna i slepih miševa, ali i teških priča (o Janku i Vasiliji), i bleskastih, šeretskih agendota – o struji i železnici. (A ni ona o Nušićijadi ne zaostaje!)

Sledeći putopis: Arilje i maline u čokoladi

Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI