Šta videti na Kritu: Hanja, plaže i izleti

Krit je mesto koje mi je nekako godinama izmicalo, i kada sam konačno otišla, shvatila sam da ću morati da dođem još par puta ako mislim da ga obiđem u celosti, ali svejedno, evo, šta videti na Kritu, bar kada je u pitanju zapadni deo ostrva. Najveće grčko ostrvo privlači tirkiznim morem, planinskim predelima i kanjonima, drevnim gradovima i istorijom koja seže hiljadama godina unazad. Ovde se smenjuju venecijanske luke, manastiri, arheološka nalazišta i plaže zbog kojih ćete poželeti da svaki dan provedete na drugom kraju ostrva. A uz sve to, Krit ima posebnu mediteransku atmosferu koja svakako ima posebnu draž.

Ostrvo Krit: Šta treba da znate

Krit je najveće grčko ostrvo i peto po veličini u Sredozemnom moru, smešteno između Egejskog i Libijskog mora. Dugo je oko 260 kilometara, dok je njegova širina od svega 12 do približno 60 kilometara, zbog čega se pejzaži i klima prilično razlikuju od jednog do drugog dela ostrva. Na severu se nalaze veći gradovi i razvijena turistička mesta, dok je južna obala poznata po mirnijim naseljima, strmim planinama i nešto divljijim plažama. Kroz unutrašnjost se pružaju tri velika planinska masiva – Bela brda (Lefka Ori), planina Ida i Dikti, sa dubokim klisurama, visoravnima i tradicionalnim selima.

Krit je kolevka minojske civilizacije, jedne od najstarijih razvijenih evropskih civilizacija, koja je svoj vrhunac dostigla tokom drugog milenijuma pre nove ere. Tokom narednih vekova ostrvom su vladali Rimljani, Vizantinci, Mlečani i Osmanlije, a svaki od ovih perioda ostavio je trag u njegovim gradovima, arhitekturi i kulturnom nasleđu. Krit je 1913. godine zvanično postao deo Grčke, a danas je poznat po spoju bogate istorije, raznovrsne prirode, mediteranske kuhinje i gostoljubivosti lokalnog stanovništva.

Za svoj „letnji“ odmor odabrala sam Hanju na severozapadnoj obali ostrva. Stigla sam krajem septembra i ispostavilo se da je jesen na Kritu mnogo zanimljivija nego što sam očekivala. Kišica je povremeno rominjala u okolini Hanje, ali je dovoljno bilo da se udaljim dvadesetak kilometara u jednom ili drugom pravcu i ponovo pronađem „leto“: sunce, toplo more i savršen dan na plaži. Upravo zato sam na storijima delila kako sam tih dana izbegavala kišu i oblake jer na ovako velikom ostrvu vremenske prilike ponekad nisu iste ni u susednim uvalama.

Krićani kažu da turistička sezona traje i tokom oktobra i novembra, a jesen ima i jednu veliku prednost: vetrovi koji tokom jula i avgusta otežavaju pristup pojedinim plažama, od septembra oslabe. Tokom mog boravka (od kraja septembra i tokom prve polovine oktobra) dnevne temperature bile su oko 27 stepeni, dok je more bilo prijatnih 22–24 stepena.

U nastavku vas vodim kroz Hanju i njenu okolinu, ali i do drevnih lokaliteta na zapadnoj polovini ostrva, do manastira, primorskih mesta i plaža kako na krajnjem zapadu, tako i na jugu. Ovo je priča o Kritu iz mog ugla, sa zanimljivostima i praktičnim savetima koji će vam pomoći da isplanirate sopstveno putovanje.

Šta videti na Kritu: Hanja

Hanja (Chania) se nalazi na severozapadnoj obali Krita i drugi je najveći grad na ostrvu, a ujedno i jedno od njegovih najlepših istorijskih središta. Njena istorija duža je od pet milenijuma, jer je na mestu današnjeg starog grada nekada postojala antička Kidonija (Kydonia), jedno od značajnih središta minojske civilizacije. Posle Rimljana i Vizantinaca, grad su u 13. veku preuzeli Mlečani, koji su tokom gotovo četiri veka vladavine izgradili luku, brodogradilišta i odbrambene zidine. Osmansko osvajanje 1645. godine donelo je nove arhitektonske i kulturne uticaje, pa se u Hanji i danas smenjuju venecijanske palate, crkve, džamije i stare turske građevine. Krit je 1913. godine ujedinjen sa Grčkom, a Hanja je ostala jedan od najprepoznatljivijih simbola ostrvske istorije i arhitekture.

Hanju sam obilazila u danima kada su se zapadno od grada navlačili oblaci, pa mi je šetnja starim gradom bila odličan način da iskoristim vreme i izbegnem nemirno more na plaži. Iako je bilo sunčano, vetar je u luci pravio prilično velike talase, koji su povremeno prelazili preko ivice male luke i zapljuskivali šetalište. Turisti su gacali po vodi, dok su vlasnici restorana pomerali stolove i stolice kako ih more ne bi iznenadilo i okupalo goste usred ručka. Prizor je bio pomalo neobičan, jer je sunce i dalje grejalo, a more se ponašalo kao da je mnogo hladniji i „olujniji“ dan.

Stari grad je, međutim, najlepše istraživati bez žurbe, skretanjem u uske uličice koje se od luke granaju u svim pravcima. Vredi sesti u neki od restorana, po mogućstvu u hladovini vinove loze ili cvetnih grmova, između starih kamenih zidova i fasada koje kao da čuvaju priče iz nekih drugih vremena. Tu vam se lako može dogoditi da vam se mačka umiljava oko nogu dok ručate, a da turisti koji prolaze zastanu i radoznalo pogledaju šta vam se nalazi na tanjiru. U tim uličicama pronaći ćete i brojne prodavnice suvenira, od keramike i tradicionalnih predmeta do lepih tekstilnih proizvoda koje možete poneti kući. A ako vam se usput jede nešto lokalno, obavezno probajte neku od krićanskih pitica. Hanja je baš takav grad – ne osvaja samo znamenitostima, već i sitnicama zbog kojih poželite da se zadržite još samo malo.

Akrotiri, manastiri i plaže

Poluostrvo Akrotiri nalazi se istočno od Hanje, između grada i zaliva Suda, i predstavlja jedan od najzanimljivijih delova zapadnog Krita za jednodnevni izlet. Osim aerodroma, koji se nalazi na njegovom području, ovde ćete pronaći maslinjake, vinograde, istorijske manastire i nekoliko lepih plaža koje su posebno zanimljive kada vetar i talasi otežavaju kupanje na drugim delovima obale. Među najpoznatijim znamenitostima su manastiri Svete Trojice i Gouverneto, dok ljubitelji plaža mogu da biraju između uvala Marathi, Loutraki i Stavros. Akrotiri je zanimljiv upravo zbog te kombinacije istorije, prirode i mora, a do većine mesta može se stići automobilom iz Hanje za relativno kratko vreme.

Na Akrotiri sam nekoliko puta pobegla od sitne kiše koja je povremeno padala oko Hanje i svaki put se ispostavilo da je to bio odličan izbor. Prvo sam posetila manastir Svete Trojice, odnosno Agia Triada Tzagarolon, jedan od najlepših i najznačajnijih manastirskih kompleksa na Kritu. Osnovala su ga početkom 17. veka dva brata, Jeremija i Lavrentije Cagarolo, poreklom iz venecijanske porodice, koji su bili monasi. Arhitektura je zanimljiva upravo zbog spoja pravoslavne manastirske tradicije i zapadnoevropskih, renesansnih uticaja, a posebno se ističu monumentalni ulaz, kameno dvorište i crkva sa kupolom. Izgradnja je prekinuta kada su Osmanlije 1645. godine osvojile Hanju, a manastir je kasnije, tokom ustanka 1821. godine, spaljen i obnovljen 1830. godine. Danas je ovo aktivan pravoslavni manastir, okružen čempresima, maslinjacima i vinogradima, u kome se nalazi i mala muzejska zbirka.

Posle manastira nastavila sam do plaže Marathi, koja se nalazi na jugoistočnoj strani poluostrva, uz zaliv Suda. Ovde me je dočekala jedna od onih malih peščanih uvala zbog kojih se lako zaboravi na sve vremenske prognoze: more je bilo mirno, čisto i divno za kupanje, uprkos oblacima i povremenom povetarcu. Marathi je prilično zaklonjena od uobičajenih severnih vetrova, a njene dve peščane uvale su plitke i imaju nekoliko taverni uz samu obalu. Posebno mi je bilo zanimljivo što sam na Instagramu dobila komentar da tokom avgusta ovde nije mogla ni da se zamisli kupanje, dok sam ja početkom oktobra na istom mestu uživala u toplom i mirnom moru. Naravno, vremenski uslovi se menjaju iz dana u dan, ali upravo ovakve razlike pokazuju koliko je korisno istraživati različite strane Krita umesto da odustanete od plaže čim se pojave oblaci.

Poslednja stanica bila mi je Stavros, na severozapadnom delu Akrotirija, gde se nalazi čuvena plaža poznata i kao „Zorbina plaža“. Ovde se između stenovitih brda formirala gotovo kružna peščana uvala, zbog čega je more često mnogo mirnije nego na otvorenim plažama izloženim vetru. Posebno je prepoznatljiva planina Vardies, čija se neobična silueta uzdiže neposredno iza plaže i čini jedan od najpoznatijih pejzaža na Kritu. Upravo je ovaj ambijent poslužio kao filmska kulisa za završnu scenu filma „Grk Zorba“ iz 1964. godine, u kojoj Entoni Kvin, u ulozi Aleksisa Zorbe, sa Alanom Bejtsom izvodi čuveni sirtaki na pesku. Film je režirao Mihalis Kakojanis, a sniman je na više lokacija na ostrvu, dok je upravo Stavros ostao upamćen po završnom plesu koji je postao jedan od simbola grčke kulture. Danas je lako prepoznati mesto sa filmskog platna. Meni je Stavros bio još jedno savršeno otkriće za dan kada je vreme oko Hanje bilo nestabilno: zaklonjena uvala, neobičan planinski pejzaž i more u kome je bilo pravo uživanje plivati.

Knosos i minojska civilizacija

Knosos (Knossos) nalazi se na oko pet kilometara južno od Irakliona, na severnoj obali Krita, i predstavlja najznačajnije arheološko nalazište minojske civilizacije. Na ovom mestu nalazilo se veliko urbano središte koje je bilo naseljeno još od neolita, dok je svoj najveći procvat doživelo između 2000. i 1350. godine pre nove ere. Prva arheološka iskopavanja započeo je 1878. godine trgovac i arheolog amater Minos Kalokerinos, dok je britanski arheolog Artur Evans 1900. započeo sistematska istraživanja koja su otkrila najveći deo palate.

Knosos je bio političko, privredno i kulturno središte minojskog Krita, sa razvijenim zanatstvom, trgovinom i složenim sistemom upravljanja. Kompleks palate prostirao se na oko 22.000 kvadratnih metara, a činili su ga brojni hodnici, dvorišta, stepeništa, skladišta, prostorije za ceremonije i stambeni delovi. Upravo se za ovo mesto vezuju legende o kralju Minosu, Dedalu, Ikaru, Lavirintu i strašnom Minotauru, biću sa ljudskim telom i glavom bika. Današnji posetioci mogu da vide ostatke monumentalne palate, čuvenu Prestonu dvoranu, Veliko stepenište, kraljičine odaje, skladišne prostorije sa velikim glinenim posudama – pitosima, kao i brojne freske i njihove rekonstrukcije. Knosos je danas jedan od najvažnijih spomenika evropske praistorije i nezaobilazno mesto za razumevanje istorije Krita.

Knosos sam obišla baš jednog od onih dana kada su se nad Hanjom navukli oblaci i povremeno padala kišica. Međutim, kako sam se automobilom približavala Iraklionu na polovini ostrva, oblaci su počeli da se razilaze a tokom obilaska palate sunce se sve više probijalo. Kompleks je zaista impresivan a za obilazak vredi odvojiti dovoljno vremena kako biste mogli da prođete kroz različite delove i zamislite kako je izgledao život pre više od tri i po hiljade godina! Posebno su zanimljivi Veliko centralno dvorište, Prestona dvorana sa kamenim prestolom i oslikanim grifonima, kraljičine odaje sa čuvenom freskom delfina, kao i skladišta u kojima se još nalaze ogromne glinene posude za čuvanje namirnica i tečnosti. Obratite pažnju i na freske sa motivima bikova, jer je upravo bik imao posebno mesto u minojskoj kulturi i religiji. Videćete i monumentalne stepenice, ostatke hodnika, bunare svetlosti, sistem odvodnjavanja i karakteristične crvene stubove koji su postali jedan od simbola Knososa. (Ako biste da imate svog vodiča i da ne čekate red za kupovinu karata, kliknite na ovaj link i „bukirajte“ obilazak pre nego što odete.)

Meni je posebno zanimljiv bio osećaj da hodam prostorom kojim su nekada prolazili ljudi minojskog dvora, možda čak i oni koji su bili bliski legendarnom kralju Minosu. Iako su pojedini delovi rekonstruisani tokom Evansovih iskopavanja, to ne umanjuje utisak koji mesto ostavlja. Dok prolazite kamenim hodnicima i dvorištima, lako je zamisliti nekadašnji život u palati, svečanosti, trgovce i zanatlije koji su ovde dolazili iz različitih delova Mediterana. A onda se setite i mita o Minotauru, čudovištu koje je, prema legendi, živelo u lavirintu ispod palate, i Knosos dobija još jednu, pomalo misterioznu dimenziju. Negde sam pročitala da je palata imala 1500 soba, te da su je i samu opisivali kao lavirint, pa vam bude jasno odakle ideja za ovako jedan mit o polubiku.

Ako vas zanimaju istorija i arheologija, ovo je mesto koje svakako ne treba preskočiti tokom boravka na Kritu, jer prosto ulazi u domen opšte kulture. Jer, kao što ćete videti, greota je da Krit svedete samo na plaže i more. Ovde sam kupila i lepu knjigu o Kritu koja će mi uvek biti sjajan suvenir. (Da li da pominjem da je, kako sam izašla iz kompleksa arheološkog nalazišta, ljusnula takva kiša, da mi je i kišobran bio od male pomoći. U prodavnicama duž ulice kod ulaza u nalazište možete da kupite kabanice za dva-tri evra koje nisu loša ideja. Meni je, doduše, kiša pala kad sam završila obilazak, ali sam se onda tiskala sa gomilom turista na terasi obližnjeg restorana, pokušavajući da se sklonim ispod nadstrešnice dok sam pila toplu čokoladu i spremala se da otrčim do parkinga po auto.)

Retimno, istorija i šarm

Retimno (Rethymno) nalazi se na severnoj obali Krita, između Hanje i Irakliona, i treći je najveći grad na ostrvu. Njegovo istorijsko jezgro sačuvalo je izuzetne primerke venecijanske arhitekture, uz brojne tragove osmanskog perioda, zbog čega se smatra jednim od najlepših starih gradskih središta u Grčkoj. Grad se razvijao još u antičko doba, ali je najveći značaj dobio tokom mletačke vladavine, kada su izgrađeni luka, reprezentativne palate i odbrambeni sistem. Najpoznatija znamenitost je tvrđava Forteza, podignuta između 1573. i 1580. godine na uzvišenju iznad grada, kao zaštita od napada sa mora. U starom jezgru smenjuju se venecijanske palate, kameni lukovi, fontane, crkve, džamija i uske ulice, dok je mala venecijanska luka sa svetionikom jedan od najprepoznatljivijih gradskih prizora.

Retimno sam prvi put obišla kad sam se vraćala iz Knososa, jer se nalazi otprilike na polovini puta između Irakliona i Hanje, pa je odlična stanica za predah i upoznavanje još jednog zanimljivog grada. Za obilazak starog jezgra izdvojite bar nekoliko sati, jer se najlepše stvari ovde otkrivaju upravo dok bez plana lutate ulicama. Vredi sesti u neki od restorana, ispod cvetnih krošnji, okruženi upečatljivim fasadama, kamenim lukovima i detaljima venecijanske arhitekture.

Obavezno prošetajte do fontane Rimondi iz 1626. godine, sa tri lavlje glave iz kojih i danas teče voda, kao i do venecijanske Lođe, nekadašnjeg mesta okupljanja gradskih uglednika. Zanimljiva je i džamija Neratze sa visokim minaretom, koja je prvobitno bila venecijanska crkva, a zatim je tokom osmanske vladavine pretvorena u džamiju. Ako imate vremena, popnite se do tvrđave Forteza, odakle se pruža lep pogled na krovove starog grada, luku i more. Ne propustite ni venecijansku luku sa egipatskim svetionikom, kao ni male lokalne prodavnice u kojima možete pronaći rukotvorine, tekstil, keramiku i zanimljive suvenire. Retimno je baš grad za lepu pauzu, mesto gde ćete lagano da prošetate, naručite kafu ili ručak i pustiti da vas njegove uličice same vode od jedne znamenitosti do druge.

Plakias i Damnoni na jugu

Plakijas (Plakias) i Damnoni nalaze se na južnoj obali Krita, u oblasti Retimno, okrenuti Libijskom moru. Ovo je deo ostrva poznat po lepim peščanim i šljunkovitim plažama, kristalno čistoj vodi, planinskim pejzažima i nešto opuštenijoj atmosferi nego na severnoj obali. Damnoni je prostrana uvala sa svetlim peskom i tirkiznim morem, dok je Plakijas veće primorsko naselje sa dugom plažom, tavernama, kafićima, prodavnicama i vilama za smeštaj. Dva mesta udaljena su svega oko pet kilometara, pa ih je lako obići tokom istog izleta. Posebnu draž ovom delu Krita daje i priroda u zaleđu, naročito impresivna klisura Kourtaliotiko, kroz koju prolazi put od Retimna prema južnoj obali.

Na jug Krita sam se uputila jednog od dana kada je oko Hanje paduckala kiša a pokazalo se da je to bio jedan od najlepših i najmirnijih dana tokom celog odmora. Krićani su mi savetovali da, pored temperature i oblačnosti, obavezno pratim i jačinu i smer vetra u aplikaciji za vremensku prognozu. Naime, kada na severnoj obali duva i more se uzburka, na jugu ostrva vrlo često možete pronaći sasvim drugačije vremenske uslove – i pravi letnji dan. Tako sam odlučila da skoknem i na drugu stranu ostrva i krenem ka Damnoniju, južno od Retimna. Od Hanje do ovog dela obale ima nešto više od sat i po vožnje, dok od Retimna do Damnonija treba okvirno 40–50 minuta (oko 34–35 kilometara), u zavisnosti od izabrane rute. Usput se prolazi kroz impresivnu klisuru Kourtaliotiko, dugu oko tri kilometra, čije se strme krečnjačke litice uzdižu sa obe strane puta, a na pojedinim mestima deluju toliko blizu da imate utisak da prolazite kroz kameni planinski procep.

Kada sam stigla do Damnonija, dočekali su me sunce, mirno more i savršeni uslovi za kupanje. Smestili smo se na ležaljke, uživali u toploj i čistoj vodi i imali onaj pravi bezbrižan dan na plaži kakav očekujete kada dođete u Grčku. Ni za ručak nismo morali da idemo daleko – seli smo u restoran tik uz obalu, gde smo naručili file od ajkule i zanimljivu kremastu smesu od feta sira, koja se služi kao predjelo uz hleb. Uz obrok smo dobili i tradicionalni krićanski raki na kraju, kao mali znak gostoprimstva. Sve je bilo baš onako kako treba da izgleda jedan dan na moru: bez žurbe, sa dobrim jelom, pogledom na tirkiznu uvalu i osećajem da leto još nema nameru da ode.

Ako već dolazite do Damnonija, vredi produžiti i do Plakijasa, koji je udaljen svega nekoliko minuta vožnje. Ovo primorsko mesto ima sasvim drugačiju atmosferu, sa dugom plažom, šetalištem, restoranima i kafićima uz more. Možete se zadržati na kafi, prošetati obalom ili napraviti još jednu pauzu za kupanje, a ako vam se dopadne ovaj deo Krita, Plakijas je i dobra polazna tačka za istraživanje okolnih plaža, poput Amudija i Skinarije, kao i čuvene plaže Preveli.

Elafonisi, roze pesak i pećina

Elafonisi (Elafonissi) nalazi se na jugozapadnom delu Krita, oko 76 kilometara od Hanje, do koje se automobilom stiže za približno sat i po vožnje. Ovo područje poznato je po neobičnoj laguni, plitkom tirkiznom moru i pesku koji na pojedinim mestima poprima ružičaste nijanse zbog usitnjenih ostataka školjki i morskih organizama. Malo ostrvo od kopna deli plitka morska laguna, preko koje se u zavisnosti od nivoa vode može prošetati do peščanih sprudova i udaljenijih plaža. Čitavo područje je deo mreže zaštićenih prirodnih područja Natura 2000, jer predstavlja stanište retkih biljnih vrsta, morskih životinja i zaštićenih ptica. Ovde rastu i retke morske biljke, među kojima su posebno značajni morski ljiljani, a u okolnim vodama živi i sredozemna medvedica. Zbog osetljivog ekosistema važno je ne odnositi pesak i školjke, ne gaziti zaštićenu vegetaciju i držati se uređenih delova plaže. Elafonisi je jedna od najpoznatijih prirodnih atrakcija Krita, pa tokom letnjih meseci može biti veoma posećen, naročito u centralnom delu uz glavnu lagunu.

Do Elafonisija sam krenula sa malom dozom opreza, jer sam na internetu pronašla komentare o vijugavom, gotovo seoskom putu, pa sam se pitala šta me čeka za volanom. Ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu: put je asfaltiran, samo je krivudav jer se najpre penje kroz planinski predeo, a zatim spušta ka jugozapadnoj obali, i ponegde je vrlo uzak, ali svi voze polako. Prolazi se kroz impresivnu klisuru Topolija, sa visokim stenovitim liticama, dubokim usecima i mestima na kojima se iznenada otvara pogled na more. Vozi se sporije, ali je upravo to prednost ove rute – imaćete vremena da uživate u pejzažima, a poneki prizor, poput plavetnila koje se promoli između visokih stena, oteće vam još jedno „wow“ i biće vam jasno zašto je i ovo na listi „šta videti na Kritu“. Ako biste radije da do Elafonisija dođete u organizovanoj turi, kliknite ovde i izaberite da li ćete brodom, u grupi ili privatnom društvu i odakle.

Kada stignete do Elafonisija, prvo što ćete primetiti jeste da je na glavnoj plaži prilična gužva. (Dođite ranije tokom dana, od podneva uvek dolazi više ljudi. Samo na prvom delu lagune su ležaljke, dalje je sve malo više „divlje“.) Moj savet je da ne ostanete samo u tom najprometnijem delu, već da prošetate kroz plićak do ostvca od peska, i nastavite prema peščanim sprudovima i drugoj strani lagune. Što više odmičete od glavnog prilaza, to ćete lakše pronaći mirniji deo obale i mesto za sebe. Boje su zaista neverovatne: more prelazi iz gotovo providne svetloplave u tirkiznu, pa sve do intenzivnih nijansi plave. Pesak na pojedinim mestima ima nežnoružičaste tonove, dok na drugim izgleda gotovo kao pustinjski pejzaž, naročito kada se peščani sprudovi protegnu prema horizontu. Posebno me je oduševila boja mora ispod površine – kada zaronite, dočeka vas čista, intenzivno plava voda, što ne možete da vidite tek bilo gde.

Naravno, nisam mogla da odolim, pa sam se u more bućnula više puta, a zatim šetala od jedne plaže do peščanog ostrvceta i nastaviljala duž druge obale. Što se parkiranja tiče, računajte na nekoliko evra za ceo dan – tokom mog boravka cena je bila tri do pet evra, u zavisnosti od parkinga. Jedan praktičan savet: ne morate automatski da stanete na prvom parkingu na koji vas usmere. Meni je radnik govorio da je plaža zatvorena za automobile, što je, naravno, tačno u smislu da se do same plaže ide peške, jer je reč o zaštićenom prirodnom području. Međutim, postoje označena parking-mesta još bliže obali, pa možete nastaviti dokle je dozvoljeno, umesto da nepotrebno pešačite sa svim stvarima. U blizini „donjeg“ parkinga nalaze se prodavnica, toaleti, suvenirnica i kafić, što je praktično ako planirate da na plaži provedete veći deo dana.

Na putu do Elafonisija obavezno napravite pauzu i kod pećine Svete Sofije (Agia Sofia), koja se nalazi iznad klisure Topolija, nedaleko od istoimenog sela. U pitanju je velika pećina sa impresivnim stalaktitima i stalagmitima, u čijoj se unutrašnjosti nalazi mala crkva posvećena Svetoj Sofiji. Pećina je značajna i zbog arheoloških predmeta koji svedoče o njenom korišćenju još u praistorijskom dobu, dok je u kasnijim vekovima postala i mesto verskog poštovanja. Posebno je zanimljivo predanje o ikoni Svete Sofije, koja je, prema lokalnoj tradiciji, dospela u pećinu nakon pada Carigrada. Do ulaza se stiže stepenicama, a kada se popnete, otvara se sjajan pogled na okolnu klisuru i planinski predeo. Ispod pećine nalazi se restoran u kome možete napraviti pauzu za ručak ili kafu, uz pogled na strme stene i zelenilo Topolije. Mi smo ovde uživali u odličnoj musaki i suvlakiju, pa bih ovu stanicu svakako preporučila kao mnogo više od usputnog zaustavljanja na putu ka jednoj od najlepših plaža Krita.

Falasarna, antika i plaže

Falasarna se nalazi na zapadnoj obali Krita, oko 60 kilometara od Hanje, na području poluostrva Gramvusa. Osim po dugim peščanim plažama i otvorenom moru, poznata je i po ostacima istoimenog antičkog grada, nekada jednog od najznačajnijeg trgovačkog i pomorskog središta zapadnog Krita. Falasarna je svoj najveći procvat doživela tokom 4. i 3. veka pre nove ere, kada je imala važnu luku, odbrambene zidine, javne građevine i razvijenu pomorsku trgovinu. Arheološka istraživanja otkrila su ostatke drevne luke, bedema, kula, skladišta, kupatila i kamenih rezervoara za vodu, a posebno je zanimljiv veliki kameni presto uklesan u stenu. Grad je uništen u rimsko doba, a njegovi ostaci danas pružaju zanimljiv uvid u istoriju Krita pre nego što je ostrvo postalo rimska provincija. Plaže u Falasarni nižu se jedna za drugom i nude različite uslove za kupanje, od velike uređene peščane obale do manjih, mirnijih uvala.

Na Falasarnu sam prvo stigla jednog četvrtka, ne znajući da je arheološko nalazište baš tog dana zatvoreno, pa sam obilazak antičkog grada morala da ostavim za neku drugu priliku. Nisam, međutim, odustala od istraživanja ovog dela obale, već sam se provozala duž tri plaže koje sam želela da vidim. Najpoznatija je Velika plaža, odnosno Pachia Ammos, dugačka peščana obala sa organizovanim sadržajima, ležaljkama, suncobranima i mestima za osveženje. Odmah pored nje nalazi se Mala plaža, sa manjim uvalama i nešto drugačijim karakterom, dok je Bebi plaža (Baby Beach) najmanja i intimnija, pogodna za one koji više vole mirniji kutak nego veliku, otvorenu peščanu površinu. Razlike se ne odnose samo na veličinu, već i na sastav obale i plićaka, pa vredi obići sve tri pre nego što odlučite gde ćete se zadržati.

Ja sam na kraju izabrala upravo malu Baby Beach, koja u plićaku ima nešto kamenja, ali je more bilo izuzetno čisto i providno. Dopalo mi se što je uvala manja i što se ovde lako pronađe mesto za mirno kupanje, bez velike gužve i buke. Ako planirate da posetite Falasarnu, moj savet je da ne žurite pravo na najveću plažu, već da najpre obiđete obalu i izaberete deo koji vam najviše odgovara. Ležaljke se plaćaju a cena se razlikuje u možda pet evra za set sa suncobranom. Čak i na Bebi plaži imate kabinu za presvlačenje i tuš. Odavde je i najlakše da se kamenim stepenicama popnete do kafića poznatog po nasmejanim konobarima i dobrim koktelima. Odavde, odnosno baš iz Falasarne, pruža se najlepši pogled na zalazak sunca na Kritu, gde posmatrate kako se za nekoliko minuta sunce „nasloni“ na ivicu mora na horizontu, a onda lagano „zaroni“ i ostavi rozikastu liniju duž linije između mora i neba.

Kolimbari, predah od obilazaka

Kolimbari (Kolymbari) je primorsko mesto na severozapadnoj obali Krita, oko 25 kilometara zapadno od Hanje, poznato po dugoj obali, ribljim restoranima i opuštenijoj atmosferi. Iako nije među najpoznatijim turističkim centrima ostrva, odlična je polazna tačka za istraživanje poluostrva Rodopou, istoimenog sela i okolnih istorijskih znamenitosti. Najvažnija atrakcija u blizini je manastir Panagia Odigitria Gonia, poznatiji kao manastir Gonia, jedan od najznačajnijih pravoslavnih manastira zapadnog Krita. Njegova istorija vezana je za mletački period, a kompleks je poznat po utvrđenoj arhitekturi, vrednoj zbirci postvizantijskih ikona i crkvenim predmetima. Iznad Kolimbarija nalazi se selo Rodopou, po kome je nazvano i čitavo poluostrvo, a u njemu se čuva zanimljiva venecijanska vila iz 16. veka. Ovaj deo ostrva zanimljiv je i zbog manjih sela, maslinjaka, vinograda i divljih pejzaža, dok je čuvena plaža Balos na susednom poluostrvu Gramvusa jedna od najpoznatijih prirodnih atrakcija u ovom delu Krita.

Kolimbari nije nešto što ćete često naći na spisku šta videti na Kritu, ali je meni poslužilo kao odlična baza za dva sasvim različita predaha od obilazaka. Prvog dana sam ovde pobegla od sitne kiše koja je povremeno padala oko Hanje i iskoristila priliku da posetim manastir Gonia. Podignut je između 1618. i 1637. godine, za vreme mletačke vladavine. Posvećen je Bogorodici Odigitriji, odnosno Bogorodici Putovoditeljki, čiji se ikonografski prikaz prepoznaje po tome što jednom rukom pokazuje na Hrista. Prema manastirskom predanju, upravo je Bogorodica uputila monaha Vlasiosa na mesto na kome treba da podigne novi manastir. Kompleks je tokom vekova imao važnu duhovnu i istorijsku ulogu, a u njemu su se čuvale dragocene ikone i rukopisi, od kojih su neki sklonjeni na sigurno tokom osmanskih napada. Danas se u manastirskom muzeju mogu videti ikone iz 15, 16. i 17. veka, kao i crkveni predmeti i rukopisi. Posebno obratite pažnju na detalje u dvorištu, kamene elemente i podni mozaik, ali i na ikone Bogorodice Odigitrije, koje imaju posebno mesto u duhovnom životu manastira. U lokalnoj tradiciji poštuju se kao čudotvorne.

Posle manastira odvezla sam se do sela Rodopou, koje se nalazi na istoimenom poluostrvu, i obišla staru venecijansku vilu iz 16. veka. Reč je o zanimljivom ostatku vremena kada su mletačke porodice na Kritu gradile seoska imanja i reprezentativne kuće van gradskih zidina, a ova vila je danas predmet restauracije i pokušaja da se sačuva njena arhitektonska i istorijska vrednost. Videćete samo ograđenu fasadu koja je okružena vinovom lozom i rastinjem. Posle šetnje kroz selo, vratila sam se u Kolimbari, sela na kafu i posmatrala more koje je tog dana bilo prilično uzburkano. Talasi su izgledali gotovo divlje, pa mi je bilo zanimljivo da posmatram sasvim drugačije lice severnozapadne obale Krita, uz laganu muziku u pozadini.

Posle nekoliko dana vratila sam se u Kolimbari iz sasvim drugog razloga – ovog puta da pobegnem od vetra i talasa u Falasarni. Dok je na krajnjem zapadu more bilo nemirno, ovde sam pronašla spokojnu obalu i ponovo uživala u kupanju. A onda je usledio još jedan razlog da se zadržim: kolač sa kadaifom u restoranu „Mylos“, koji je bio toliko obilan da je bez problema moglo da ga podeli dvoje uz kafu. Ako volite orijentalne poslastice, ovo je odličan izbor, posebno posle dana provedenog na plaži. Upravo mi je Kolimbari pokazao koliko se vremenske prilike na Kritu mogu razlikovati čak i između mesta udaljenih desetak ili dvadesetak kilometara. Zato bih svakome ko planira obilaske i pita se šta videti na Kritu tokom odmora savetovala da ne gleda samo prognozu za mesto u kojem je smešten. Pratite vetar, njegov smer i jačinu, pogledajte kakvo je vreme na različitim stranama ostrva i nemojte odustajati od kupanja samo zato što je ujutru oko vašeg hotela oblačno. Vrlo često je dovoljno da se odvezete na jednu ili drugu stranu i pronađete sasvim drugačiji, pravi letnji dan (čak i u oktobru).

Verovatno se pitate zašto nema plaže Balos u tekstu, koja se nalazi na severozapadnom delu Krita, na poluostrvu Gramvusa, koje je paralelno sa Rodopuom. Ovo je svakako jedna je od najpoznatijih prirodnih atrakcija ostrva. Reč je o spektakularnoj laguni sa plitkim, tirkiznim morem, belim peskom i mestimično ružičastim nijansama, do koje se stiže brodom iz luke Kisamos ili zahtevnijim putem automobilom donekle, a zatim podužim pešačenjem. Tokom mog boravka na Kritu u oktobru nije bilo organizovanih izleta brodom zbog uzburkanog mora i velikih talasa, pa sam ovoga puta morala da Balos ostavim za neku drugu priliku. Ima vremena, Krit i tako nije moguće obići u jednoj turi.

Šta da probate na Kritu

Kritska kuhinja je jedan od lepših razloga da se na ostrvu zadržite malo duže. Za početak, probajte njihove pite koje se služe i u slanoj i u slatkoj varijanti. Kalitsounia su pitice od tankog testa, najčešće punjene mekim mizitrom ili drugim lokalnim sirom. Slatke se prelivaju medom, dok se slane pripremaju i sa začinskim biljem, naročito nanom. Tu je i sfakianopita, tanka, okrugla pita punjena sirom, koja se tradicionalno služi sa medom. Slane ili slatke pitice možete da kupite u pekarama, da ih pronađete u vitrinama marketa ili naručite u pojedinim restoranima kao predjelo. Posebno ih vredi potražiti u tavernama u unutrašnjosti ostrva, gde se često pripremaju po lokalnim receptima. (Ja sam ih par puta nosila i na plažu.)

Što se tiče sireva po kojima je Krit poznat, mizitra je meki, sveži sir od ovčijeg ili kozjeg mleka koji se koristi za punjenje pita i pripremu slatkiša, dok se kao predjelo često služe i gravijera i drugi lokalni sirevi. Mizitra je posebno zanimljiva jer se pojavljuje i u slanim jelima i u kolačima, pa ćete je sresti u različitim kombinacijama. Probajte i dakos – tradicionalno jelo od ječmenog dvopeka, paradajza, maslinovog ulja i izmrvljenog sira, najčešće mizitre ili fete. Ne propustite ni antikristo, tradicionalni način pripreme jagnjetine oko otvorene vatre, karakterističan za planinske krajeve Krita. Na kraju obroka često će vam ponuditi čašicu rakija. Ovo jako piće od komine grožđa deo je lokalnog gostoprimstva i često se služi kao znak dobrodošlice ili uz račun. Naravno, na Kritu ne treba preskočiti ni poznate grčke specijalitete: grčku salatu sa zrelim paradajzom i fetom, suvlaki, musaku, svežu ribu i plodove mora. Sve to možete probati na najrazličitijim mestima – u tavernama uz plažu, u malim restoranima u brdima, ali i u jednostavnim porodičnim lokalima pored magistralnih puteva.

Moram da pomenem da sam na Krit ponela i roman „Grk Zorba“, jer volim da tokom putovanja čitam knjige koje su povezane sa mestom u koje idem. Autor Nikos Kazantzakis i sam je rođen na Kritu 1883. godine, a roman je objavio 1946. Priča prati mladog pripovedača koji dolazi na Krit da bi pokrenuo posao u rudniku lignita i upoznaje neobičnog, živopisnog Aleksisa Zorbu. Kroz njihovo prijateljstvo i razgovore, ostrvo postaje mnogo više od pozadine – njegov pejzaž, ljudi i način života snažno oblikuju priču. Roman je kasnije poslužio kao osnova za čuveni film. I film je pravljen na Kritu, a čuvena završna scena plesa na plaži snimljena je u zalivu Stavros koji sam malo ranije u tekstu pomenula.

I tako uz knjigu, meštane, sjajne prizore, pokoji raki ili uzo, i sjajnu kuhinju, malo po malo – doživite ostrvo.

Smeštaj na Kritu

Ako planirate da obilazite severozapadni deo Krita, Hanja je odlična baza za one koji žele da budu u gradu, blizu restorana, prodavnica i večernjih dešavanja. Za klasičan odmor uz plažu, sa mnogo hotela, taverni i sadržaja, možete razmotriti Agiju Marinu i Platanijas, dok su Kolimbari i Kisamos mirnije opcije, pogodne i za obilazak zapadnog dela ostrva, ali sama mesta nisu ništa naročito. (Ispod možete da pogledate smeštaj preko Agode koja je ponekad jeftinija od Bookinga.)

Meni je posebno odgovarao Kato Daratso, naselje udaljeno svega nekoliko kilometara od Hanje. U blizini su peščane plaže Glaros i Iguana, a lokacija je veoma praktična za izlete do Akrotirija, Retimna, Elafonisija, Falasarne i drugih mesta koja sam opisala. Tako sam mogla da spojim odmor na plaži sa svakodnevnim obilascima, bez potrebe da menjam smeštaj tokom boravka.

Čitava serija putopisa iz GRČKE