Htedoh da odmah pređemo ono čuveno „šta videti u Staroj Havani„, ali prosto ne mogu da dočekam, a da se ne dotaknem obilaska predgrađa prestonice i ispričam vam svoja Kuba iskustva.
Zato ćemo početi od motocikla sa bočnim sedištem, takozvanim taksi-dvosedom. I od Hemingveja. I murala u svim bojama… Mislite da nemaju ništa zajedničko? E pa, samo nastavite da čitate!
Naime, bila sam nestrpljiva da obiđem kuću Ernesta Hemingveja, istu onu u kojoj je napisao „Za kim zvona zvone“ i „Starac i more“. Nakon što ju je kupio 1940. za nešto više od 12.000 dolara, Hemingvej je u ovoj kući živeo punih 20 godina. Sve što je imalo veze sa Kubom bilo je baš po njegovoj meri – sunce, pecanje, rum.
Što se mene tiče, ovo nije moglo da se propusti.
Kuba iskustva
Prvo je trebalo uzeti taksi, kuća se ipak nalazi na nekih 15 kilometara od grada u delu koji se zove San Francisco de Paula. Ime vile je „Finca la Vigia“. (Sam Hemingvej ju je imenovao, a u prevodu znači „kuća za prismotru„.)
Kako sam prilazila onome što je bila improvizovana taksi stanica, setih se da su me u hotelu savetovali „da ne uzimam taksi ako nema zvaničnu oznaku„, pošto su ta kola „verovatno ilegalna“ i „često prevare turiste“. Sa strane je stajalo nekoliko motora sa nekakvim improvizovanim „taksi“ natpisima.
„Ne, ne, bolja ideja je da se uzme auto“, pomislih.
„Izvolite, popnite se“
Dok sam išla između svih onih automobila i, recimo, „vozila“ u kubanskom stilu (više o prevoznim sredstvima u nekom od sledećih Glimpses-a), ugledah jednog gospodina s naočarima, kako se smeši, pozdravlja me, maše i pokazuje na svoj – motocikl sa bočnim sedištem?! (Pravi detalj za Kuba iskustva, zar ne.)
Da me ne shvatite pogrešno, ja sam ovo videla samo u starim „partizanskim“ filmovima. Nisam imala pojma da ovakvi motocikli i dalje postoje.
Ovaj je bio svetlo plav. Samo sam se blesavo nasmešila, u neverici. I dok sam blenula u ovo plavo čudo, moj „vozač“ je pocepao parče papira na kojem je rukom bilo ispisano „Taxi“, zalepljeno za staklo. Rasparčao ga je, jer mu „znak“ više nije potreban, nije bio „slobodan“. Pa, šta da se radi, nisam imala puno izbora.
„Izvolite, popnite se“, reče on.
Trebalo mi je par instrukcija da bih se uspentrala u ovo vozilo (pride sam bila i u suknji). Sedoh u ono bočno sedište sa nekakvom gumom kojom je bilo postavljeno u predelu nogu. (Ovo mi je svako malo „štipalo“ kolena usput.)
I pre nego što sam shvatila šta mi se desilo, moj „taksista“ je uredno stavio kacigu, bacio pogled na stranicu knjige (pokazivala sam mu gde bih da se uputimo), i pođosmo!
Pokupismo i stopera
Iako sam osetila ama baš svaku rupu na putu, i iako smo se truckali kao da ćemo se raspasti, kosa mi se načisto zamrsila, a kolena počela da crvene, bilo je više nego zabavno. Ma, samo zamislite onaj nesnosan drndavi zvuk malog motora (srećom, nije bio mnogo glasan, moglo je da se razgovara), da se vozite kroz grad, ljudi vam se usput smeškaju i mašu… Bila sam kao mala zvezda, doduše – zvezda sa raščupanom kosom i rumenim kolenima. (Kakva priča za Kuba iskustva, zar ne.)
Moj „taksista“ je bio dobro obavešten, znao je šta je dešava u svetu. Bilo je lako zaključiti da je obrazovan i da je ovo tek način da zaradi nešto „sa strane“. Posao u administraciji, u nekakvoj kancelariji, donosio mu je manje od 10 dolara mesečno.
Dok smo ćaskali o najnovijim događanjima u svetu, jedna gospođa nam je mahnula i stadosmo da je pozdravimo. Bila je prijateljica mog „vozača“, vraćala se s posla i s obzirom na loš javni prevoz, stopirala je na ulici. Obratila se meni, pitala „da li bi bilo previše da me zamoli da je povezemo“.
I evo, sad nas je bilo troje na motociklu sa bočnim sedištem, „drčali“ smo niz put.
Pošto smo se malo upoznali, žena reče da bi volela da mi „uzvrati uslugu“. Bili smo dobri, pa je povezli, kaže, a ona će nas odvesti na mesto koje će mi se sigurno dopasti. I tako smo zašli još za jedan ugao i uskoro izbili na uličicu svu pokrivenu – muralima.
Živopisna uličica
Uparkirasmo se i svo troje odosmo u šetnju. Objasnili su mi da se kraj zove „Kajehon de Hamel“ i da zapravo predstavlja izvesno afro-kubansko svetilište. Ime je dobilo po francusko-nemačkom stanovniku Fernandu Hamelu, bogatom trgovcu koji je čitav blok uzeo pod svoje okrilje.
Šareni mural od 200 metara po kojem je ulica danas poznata, uradio je naivni umetnik Salvador Gonzales. Želeo je, kažu, da oda poštu raznim kulturnim korenima tako što će predstaviti sve religiozne kultove i pokrete afričkog porekla, koji se i danas poštuju na Kubi.
Ovo treba da se vidi! Bila sam zatečena svim onim bojama na zidovima, jarko crvenim kolima na jednoj strani, plavim govornicama na drugoj. Prelepo!
Išla sam okolo i sve vreme nesvesno ponavljala „uau“, tako da je žena na kraju prišla i rekla da možemo da potražimo autora Gonzalesa ako bih želela da ga upoznam. Radije sam još malo lutala okolo (delovalo mi je blesavo da čoveka iscima baš svaki turista koji svrati u njegovu uličicu), napravila sam nebrojeno mnogo slika, i uskoro krenula (uz još nekoliko onih „uau“), kad mi rekoše da se ovde subotom ljudi skupljaju na druženja uz rumbu, kako lokalci, tako i turisti. Okupe se i zaigraju.
A kako drugačije, ipak su ovo Kuba iskustva.
Pitate se šta bi sa onom Hemingvejevom kućom s početka teksta? Stižemo tamo, ne brinite, to je sledeća stanica.
Zasad je dovoljno da zamislite bazen, ali takav u kojem su se nekada brčkale ni manje ni više, nego holivudske glumice!
Sledeći: IZVOLITE NA HEMINGVEJEV BROD
Svi tekstovi SERIJE o Kubi
