Zaliv poznat kao Dubai Krik, koji odvaja najstarije delove grada – Deiru i Bur Dubai, udomio je i prve naseljenike ovog emirata. Naime, nakon što su pripadnici plemena Banijas došli iz Abu Dabija, novi vladar Dubaija šeik Maktum bin Hašer al Maktum odobrio je krajem 18. veka poreske ustupke stranim trgovcima, čime je privukao mnoge koji su dotad poslovali preko Irana ili Šardže.
Do 1903. je i britanska trgovačka flota počela da koristi Dubai kao glavnu luku u regionu, te je tako omogućena i direktna veza sa partnerima u britanskoj Indiji i drugim velikim brodskim stajalištima.
Dubai se u ovom smislu dalje razvijao i nakon što je šeik Rašid bin Saed al Maktum naredio da se Krik proširi kako bi mogla da pristaju i veća plovila. Grad se vremenom specijalizovao za uvoz i reizvoz robe, većinom zlata u Indiju, te se trgovina izdvojila kao osnovna delatnost razvoja ovog emirata.
Dubai Krik :: Šta da vidite
Brodovi koji prevoze sve
U delu grada Al Džada na vrhu Dubai Krika i sada je moguće videti kako su se nekada pravila drvena, velika i mala, plovila, koja i dan-danas na razne strane sveta prevoze sve – od začina, zlata, kućnih aparata do automobila.
Uz obalu Dubai Krika načičkani su brodovi, jedan iza drugog, uglavnom ofarbani u plavo, dok ih na keju čekaju kutije i kutije spakovane robe.
Činjenica je da se danas kroz vode Dubaija mogu videti i luksuzne jahte, gliseri, skupi brodovi, ali Krik upravo i krase starinska drvena plovila, a ovaj način trgovine ostao je jedan od značajnih grana ekonomije emirata!
Kroz Krik na jednu i drugu stranu zuje i mali taksi-čamci u kojima se zbijaju radoznali turisti i stanovnici koji žive i rade u okolini.
Za nekoliko dirhama i desetak minuta vožnje prebacićete se iz Dubai Deire u Bur Dubai, i obrnuto. Višlje uz obalu ukotvljeni su brodovi, pravljeni po ugledu na one stare drvene trgovačke, koji su pretvoreni u restorane. Pojedini od njih nude i krstarenje uz večeru, pa se na palubi (prevashodno zimi!), za oko 25 do 70 evra može prokrstariti uz romantičan pogled na mali zaliv, arapske specijalitete i živu muziku. Tokom letnjih meseci, zadovoljićete se pogledom kroz prozor, jer iako je pao mrak, napolju je i dalje 40 stepeni, ili tek koji stepen ispod.
„Skapali“ turisti
Ako ste već obilazili grad u „otvorenom autobusu“ kao ja (a već sam vam nekoliko puta savetovala da je ovo jedna od praktičnih i jeftinijih opcija), uz kartu ste dobili i mogućnost za panoramsko krstarenje po Dubai Kriku koje traje oko sat vremena. Nema boljeg načina da osetite atmosferu njegovog saobraćaja na vodi.
Ono što vam u agenciji neće reći jeste da ture kreću svakog punog sata. Izuzetno bitna činjenica ako ste u Dubaiju tokom leta, a evo i zašto!
View this post on Instagram
Lepo sam ja isplanirala da se rashladim u autobusu uz klima uređaj i flašicu vode dok ne stigne stanica za krstarenje. Međutim, tek kad je stao, vozač je bio ljubazan da pokaže da se brodić čeka na 10-15 metara odatle, a onda nam saopštio i da je jedan upravo otišao pre petnaestak minuta, te da „sledeći ide za 45“. I uđe, sede i odveze autobus…
Među onih dvadesetak turista isprva muk, a onda su počeli da prilaze jedni drugima u neverici: „Zar je zaista rekao da je sledeći za 45 minuta?!“
(Ispod ćete naći druge opcije za obilaženje ovog zaliva i eventualno krstarenje po Dubai Kriku.)
Na beličastom keju uzavreo beton. Kratki natkriveni prolaz koji tek da zadrži senku u širini od jednog metra i dužini od možda deset. Nigde nikog, osim ove šačice turista. Razumljivo, ipak je skoro podne u avgustu. Načičkani brodovi-restorani uz obalu trenutno su zatvoreni. Nijedne prodavnice u okolini, to jest nijednog objekta koji ima klima uređaj. Ono malo vode u flašicama ispilo se već u prvom kvartalu čekanja. U drugom, turisti su posedali na pod, pazeći da im ne pobegne senka. Entuzijastičke fotografije napravljene su u prvim minutima nakon izlaska iz autobusa, posle su i foto-aparati spakovani. A čekanje se oteglo i minuti ne prolaze brže samo zato što se češće pogleda na sat.
Taksi-brodići iz Abre
A onda pristaje drveni brod, činjenica – jeste šarmantan. Ponadate se da će krstarenje biti vredno ovog laganog dinstanja na betonu.
Grupica se brže-bolje pridigne, formira uredan red za ukrcavanje, ali se Arapima, po običaju, ne žuri. Dok brodić pristane, pa ga privežu, pa lagano dvojica osposobljavaju mostić koji nikako da ulegne u predviđeni žleb… Pa taman pomislite da je mukama došao kraj, a onda prvo ide iskrcavanje, pa sačekate još pet-šest minuta dok oni rashlađeni izađu naočigled ovog znojavog, zarumenjenog naroda napolju…
(Evo jednog preslatkog hotela sa pogledom na Dubai Krik, kliknite na link. Jeste malo skuplji, ali vredi para, naročito ako dolazite na manje dana. Sve vam je blizu za obilaske a gledate na vodu. Pogledajte i druge opcije preko Bookinga.)
No, krenu konačno i moje panoramsko krstarenje. Na brodu mogu da se uzmu sokovi, voda za oko evro po limenci ili flašici, sladoled za tri evra ili šavarma za još sedam-osam evra (ako je nekome do jela na 45 stepeni i stajanja na suncu). Unutra je prijatno, hladnjikavo, iz razglasa se odmah začuje arapska muzika, pa vodič koji na engleskom poželi dobrodošlicu i daje vam osnovne podatke o Dubai Kriku.
Osvežismo se malo, pa na otvorenu palubu, bar je u dobrom hladu, kroz staklo se ipak ne može ni videti ni fotografisati kako treba. Na palubi, srećom, pirka (doduše vruć) vetrić, ali taman dovoljno „prijatan“ da izdržite narednih pola sata vožnje.
I onda zaboravite da ste na betonu čekali punih 45 minuta, jer puca pogled na obe obale – s jedne strane trgovački brodovi, s druge minareti, stanica taksi-brodića sa kojih vam putnici mašu. Prođete i pored Starog sela, gde svakako mislite da svratite kasnije, a pokažu vam i gde se ovaj mali zaliv uliva u onaj veliki – Arapski iliti Persijski.
Šeikova kuća i izložba kaligrafije
I na kraju, ipak izađete zadovoljni s broda. Srećom, pa je autobus već pristao i sačekao turiste koji su se iskrcali, te su i oni pomirljivo ušli i kurtoazno se nasmešili vozaču.
Sledeća stanica – kuća šeika Saed al Maktuma, ne tako udaljena. Kad je autobus stao, a vodič nam podelio ulaznice za ovo muzejsko zdanje, začudila sam se što niko drugi ne silazi. Na stanici je bila samo jedna gospođa iz Britanije koja je kuću već obišla. Dok se mimoilazimo na vratima, samo mi je tiho dobacila: „Tamo nema ništa da se vidi.“
Ponadam se da ću usput naći i neki toalet. I jeste, ima, kao poručeno… Otvorena vrata, vide se pločice u boji i dve mačke koje se na njima protežu, verovatno pobegle od žege napolju. Pa zaključih da možda ipak i ne moram u taj toalet baš odmah…
Priđem kući (ima ih par u nizu, istih, od kojih je jedna pretvorena u restoran). Uđem – nigde nikog, čak ni čoveka koji bi proverio ulaznicu. Ušetam u simpatično dvorište, otvaram mala drvena vrata na kojima piše „push“ uz lanac pored, koji treba da povučete da biste ih zatvorili.
Unutra male prostorije, doduše rashlađene, ništa u njima, tek posteri uz izvode iz Kurana. Pored reda stubova pokoja stolica ili fenjer od kovanog gvožđa… Naiđe i čuvar, samo vam mahne i pokaže da se popnete na sprat. A gore mali izložbeni prostor sa objašnjenima o kaligrafiji i upoređenim vrstama arapskog pisma. Pa dobro, ako je to to…
Staro selo, na vrelini
Istrčim nazad ka stanici, sledeći autobus je uskoro, taman imam vremena i da svratim u Staro selo, koje hvale kao autentičan ambijent „u kojem se nekada živelo, radilo, družilo i poslovalo“. Otežavajuća okolnost je što je na otvorenom, ali bila bi šteta ne posetiti i nešto što su vam toliko puta pomenuli tokom obilaska Dubaija.
Uđem u selo, opet ni žive duše. Upalio se pesak na podu, vidim i one rešetkaste kule kao iz Bastakije, poneko ognjište, kućice od pletenog pruća. Hm…
A onda jedno „helo“ iz pozadine. Tamo sedi Arapin, čuvar, ispija kafu i puši, ne mari za jaru koja ga obavija, i gleda me pomno od glave do pete. Pitam da li mogu da napravim poneku fotografiju, on tek klimne glavom, ne spuštajući pogled… Ono sunce i dalje prži… Ma znate šta, fotografija-dve su zapravo i dovoljne. Škljoc, škljoc, „hvala“ i trk na stanicu!
Autobusa još nema, punih pet minuta, a kao da je 25. Sad već dišem uz poslednje napore, vode odavno nema, a ni hlada na stanici. I konačno, autobus i vozač – kome se ne žuri…
Pomenem par dana kasnije kako ću možda otići i do Šardže i Abu Dabija, a vodiči me brže-bolje posavetovaše da „neizostavno treba da obiđem Staro selo“ u oba emirata (koja su, inače, sva listom ista). Samo sam se smeškala i prisećala se one nemile žege i sparine. I poput onog mladog Arapina, zavaljenog među džakove na pijaci u Dubaiju (kad sam se izgubila, sećate se?) – tek odmahnem rukom. U stilu, „niti čujem, niti marim“!
Sledeći: NOĆNI ŽIVOT U DUBAIJU
Svi tekstovi SERIJE o Dubaiju
