* Imala sam tu sreću da Siriju proputujem sredinom 2008, tri godine pre nego što je počeo rat. Ovo je omaž Siriji i podsećanje na državu izuzetnog kulturnog nasleđa, uz svesrdnu želju da ponovo zavlada mir i da se zemlja brzo obnovi.
Evo kakav je utisak na mene ostavio Belov hram u Palmiri, građevina koja, nažalost, više ne postoji.
Elem, dok smo se vozili kroz sirijsku pustinju, nije mi bilo ni na kraj pameti šta nas još čeka na kraju puta. Iako sam donekle bila pripremljena na to da „negde tamo u pustinji“ postoji vrlo lepo očuvan rimski grad, iako sam videla i fotografije, obavestila se o tome gde smo se zapravo uputili, kada je put konačno zavio iza jedne od dina, otkrio se ipak – neočekivan i neverovatan prizor!
Da li zbog toga što je sav bio kao iznikao iz peska i što se prostirao upravo na jednoj zaravni koja se završavala oazom tako da monumentalne građevine dominiraju pejzažom, ali grad Palmira me je pri prvom susretu ostavio otvorenih usta.
Nisam još ni bila prišla dovoljno blizu, niti sam još mogla da kažem da su mi noge gazile ulicu između originalnih rimskih stubova od pre skoro dva milenijuma, a već nisam mogla da verujem šta se to ukazalo pred mojim očima. Kao da je neko, samo za ovu priliku, tada 2008, pre rata, otkopao pola grada!
Zanosna kraljica
Palmiru je osnovao izraelski kralj Solomon, a pominje se čak dve hiljade godina pre naše ere u spisima iz Marija, još jednog istorijski važnog grada u Siriji.
View this post on Instagram
Palmira je zapravo grčki prevod aramejskog originalnog naziva grada – „Tadmor“, što znači „palma“. Logično, ako se uzme u obzir da je svuda oko ove male oaze grada, samo bilo nepregledno prostranstvo peska.
Grad je dugo bio živo stajalište na putu trgovačkih i putničkih karavana, koji su prelazili pustinju.
Odatle i nadimak ovog grada palmi – „Pustinjska nevesta“. Na pijaci u Palmiri mogli su se naći začini, drago kamenje i dragoceni metali, kao i luksuzne tkanine namenjene Egiptu, Španiji i Galiji.
Svoj vrhunac ovaj nekada bogati grad doživeo je za vreme vladavine jedne žene, koja prema istorijskom značaju i političkom uticaju, može da bude pandan egipatskoj Kleopatri. Čuvena palmirska kraljica zvala se Zenobija. Nju je porazio rimski imperator Aurelijan, koji je 272. godine naše ere i podigao rimski deo grada. Kasnije, ovaj pustinjski biser osvojili su Arapi.
Hram u Palmiri: Gospodar Zemlje
Prvo što me je fasciniralo kada smo prišli gradu bio je prizor ulice oivičene kolonadom, a onda se, sa desne strane, uzdižu ogromne zidine – ulaz u hram.
Nije teško pogoditi da je ova „paganska“ svetinja bila posvećena upravo najvišem božanstvu, i to aramejskom bogu Balu (ili Belu). Belov hram se nalazio na istočnom kraju Velike kolonade i bio je među najznačajnijim građevinama u čitavoj Palmiri. Sve dok nije srušen tokom poslednjeg građanskog rata!
Ime Bal na feničanskom je značilo prosto „gospodar“, a bio je najmoćniji od svih bogova, takođe poznat kao „Jahač oblaka“, „Svemoćni“ i „Gospodar Zemlje“. U grčkoj mitologiji može se uporediti sa Kronosom, u rimskoj sa Saturnom.
Belov hram je građen deo po deo, prostorije i građevine su dodavane kroz vekove, da bi izgled kakav je imao i pre nego što je srušen u 21. veku, dobio u helenističkom periodu. Konstrukcija je bila završena tek u drugom veku naše ere, a postepeno parčanje hrama počelo je samo oko sto godina kasnije, 273. godine, kada je Aurelijan iz drugog pokušaja uspeo u svojim osvajačkim pohodima.
Veliki praznik boga Bela
Dvorište Belovog hrama, koje se protezalo na 205 sa 210 metara, bilo je zatvoreno zidom, koji se uzdizao do 11 metara visine. U okviru ovog zida bila su postavljena dva reda korintskih stubova (čiji ostaci su mogli da se vide i 2008). Stubovi koji su se nalazili na pola visine ovih korintskih, služili su da se na njih polože statue zaslužnih građana „široke ruke“, donatora sredstava za izgradnju hrama u Palmiri.
Samo svetilište bilo je zatvoreno za javnost i mogli su da ga pohode samo sveštenici. Svake godine na dan koji se poklapa sa 7. aprilom po savremenom kalendaru, sveštenici su održavali posebne službe u čast bogu Balu. Dolazili su vernici sa svih strana i dupke punili hram u Palmiri. Idućih sedam dana, stanovništvo je dovodilo životinje koje je trebalo da budu žrtvovane ovom najvišem božanstvu. Ali, da bi se došlo do tog krajnjeg rituala, životinje su sprovođene kroz prolaz sa zapadne strane i oko svetilišta sedam puta, i to za tih sedam dana. Poslednjeg dana, posle obilaska, životinje su dovođene pred oltar.
Kako je pokazivala dekoracija uklesana na zidu severne odaje svetilišta, hram nije bio posvećen samo ovom vrhunskom aramejskom božanstvu, već i Jarhibolu, bogu Sunca, i Agliboli, boginji Meseca. Tavanica je, takođe, bila ukrašena reljefom koji je bio posvećen planetarnim božanstavima, kojih je bilo sedam, kao i znacima zodijaka.
Prelep spomenik davno prošlih vremena, koji, nažalost, više ne postoji…
Sledeći: ANTIČKI GRAD PALMIRA
Svi tekstovi SERIJE o Siriji.
