* Imala sam tu sreću da Siriju proputujem sredinom 2008, tri godine pre nego što je počeo rat. Ovo je omaž Siriji i podsećanje na državu izuzetnog kulturnog nasleđa, uz svesrdnu želju da ponovo zavlada mir i da se zemlja brzo obnovi.
Palmira Sirija je izuzetno mesto, ne samo zbog Belovog hrama koji više ne postoji (i o kome možete pročitati više u prethodnom tekstu serije o Siriji), već i spektakularnog nasleđa starog Rima.
Palmira Sirija, Kolonada
Plan antičke Palmire pokazuje i jednu intrigantnu pojedinost: njena glavna ulica, ili Decumanus Maximus, nije bila savršeno prava, već se pre može reći da se „uleže“. Naime, monumentalna kapija je napravljena u ranom trećem veku pre naše ere pod Septimiusom Severusom, kako bi nadoknadila i prikrila neskladno postavljene prvu i drugu sekciju Velike kolonade.
Kapija je napravljena tako da je bila okrenuta ka nekadašnjem Belovom hramu koji je pre poslednjeg rata još stajao na svom mestu, a iza nje se protezao glavni bulevar Kolonade, koji preseca Palmiru od istoka ka zapadu, širok je 11 metara i više od jednog kilometra dugačak. Bogato je bila ukrašena motivima žirova i hrastovog lišća, palminih stabala.
Radovi na ovoj ulici počeli su u drugom veku naše ere. Danas može da se kaže da se sastoji iz tri dela: prvi, zapadno od Tetrapilona, najstariji je i ide kroz rezidencijalni deo; centralni, koji potiče iz ranog trećeg veka, najmonumentalniji je po karakteru, i treći, hronološki poslednji i nikada završen, vodio je do Dioklecijanovog kampa, koji je izgrađen na mestu gde je nekada stajala palata kraljice Zenobije.
„Parkirana“ kamila
Na svakom ćošku, kako ispred Belovog hrama, tako i dok sam se kretala velikim, upečatljivim bulevarom Kolonade, spopadali su nas Sirijci da nam još po nešto prodaju (tako je bar bilo 2008, pre rata).
View this post on Instagram
Činjenica je da ste za male pare mogli da uzmete stolnjake, marame, bižuteriju, kao i da ljudi nešto moraju i da zarade – a gde će se skupljati ako ne tamo gde ima najviše turista – ali su toliko bili napadni, da su nam po onoj vrućini još samo oni falili! Problem je što ne možete da ih odbijete, sve je bagatela, a ako ne kupite ništa, ići će za vama dok ne uspete da zbrišete iza nekog već stuba.
Ali, upravo ti ljudi koji su ovako zarađivali za život, davali su ovom mestu dodatni šarm. Samo zamislite Sirijca u karakterističnoj odeći, dugačkoj beloj „galabiji“, koji je tu nedaleko od vas „parkirao“ svoju kamilu. Ili drugog koji na nekom već motorčetu „jezdi“ između stubova.
Upečatljiviji prizor niste mogli da poželite.
Rekoše nam da se ne iznenadimo i ako nam se obrate i na našem jeziku. Nije za čuđenje ako vam je maternji engleski, naravno. Ali ako je to srpski?
Meštani su naučili po koju reč za potrebe „posla“. Reći će vam „dobar dan“ ili „nije skupo“, a neko će za vama doviknuti i: „Lepa!“ Na srpskom.
Palmira Sirija: Pet izlaza na pozornicu
Palmira Sirija nudi još jednu nezaobilaznu stanicu – Pozorište. Izgrađeno polovinom drugog veka, u Pozorištu je pre rata moglo da se vidi desetak redova sedišta za publiku, što je oko trećine od originalnog, prvobitno izgrađenog broja. Sama pozornica ima 45 metara dužine i 10,5 širine i predstavlja fasadu građevine. Od nje je pre građanskog rata bilo samo „prizemlje“, dok je izvorno imala još dva sprata.
Za razliku od drugih pozorišta koja su imala troja vrata, teatar u Palmiri imao je pet ulaza, među kojima je centralni bio poznat kao „Kraljevska kapija“.
Citadela i grobnice
Na uzvišenju koje se videlo iz doline grada nalazi se arapsko utvrđenje, Citadela, sa koje se pružao sjajan pogled na staru Palmiru.
Nekada je bila u vlasništvu Libanca Emira Fakhr ad Dina (krajem 16. i u prvoj polovini 17. veka), ljutog protivnika otomanske dominacije, ali je tvrđava, prema pronađenim grnčarskim predmetima i građevinskim elementima iz 12. i 13. veka, podignuta još ranije. Citadela je imala sedam kula, a do nje se dolazilo putićem koji je vodio preko mosta.
I ovde smo nailazili na neumorne prodavce, koji su nam tražili bakšiš i ako bismo ih slikali.
Doduše, potrudili su se da ponesu autentičan instrument ili da nam „nehajno“ poziraju, pa smo u svakom slučaju odvojili sitan novac i za njih. Takođe, bilo je nemoguće isprobavati marame, predugo zagledati stolnjake ako niste imali nameru da nešto i pazarite. Oni se potrude oko vas, a onda, s pravom, očekuju da nešto i zarade.
Odmah pored ruševina stare Palmire nalazile su se i grobnice, u kojima su sahranjivani članovi porodica iz ovog grada. Sa oko 150 grobova, ovaj nekropolis je zapravo najveći u čitavom grčkom i rimskom svetu, a imao je individualne i grupne grobnice.
Ovde su mogli da se vide sarkofazi, u najudaljenijem uglu grobnice, sa urađenim statuama preminulog, prikazanim sa ženom i decom. Njegovi potomci sahranjivani su u sarkofazima smeštenim sa obe strane centralnog prolaza koji vodi do glavnog groba. Jedno od takvih poslednjih prebivališta poznato je i kao „Grobnica trojice braće“.
Kažu da ranije nije imalo gde da se prespava kada dođete u Palmiru, pa su turisti bili prisiljeni da satima putuju do ovog grada, a onda se, posle iscrpljujućeg obilaska, ili vrate u Damask ili nastave put ka jugu Sirije.
Tada, međutim, kada sam ja bila, u gradu (koji čini tek nekoliko ulica koje se seku, poneka prodavnica, muzej), postojao je i simpatičan – iako jedan jedini – hotel. Ovde smo prespavali i na miru uživali u čarima stare Palmire i svežem pustinjskom vazduhu, koji nam je dobrano ohladio hotelsku sobu preko noći.
Kafić u pustinji
Kada se jednom otrgnete šarmu Palmire i nastavite put – a krećete se pustinjom i sve što možete da vidite su pesak i jedan venac planina prošaran crnim bazaltom – silno ćete se iznenaditi da usput možete da napravite pauzu, i to u kafiću usred pustog peska!
Naime, nedaleko od grada Palmira Sirija (i na oko 150 kilometara od granice sa Irakom), nalazio se „Bagdad kafe“. Okolo pesak, ništa, čak se ni u daljini ništa nije naziralo, a na putu – kafić, pravi pravcati.
To su, kako nam objasniše, otvorili beduini, koji su rešili da promene zanimanje i posvete se turizmu. Oni su tu izgleda i živeli, sami nam kuvali kafu, a držali su i prodavnicu suvenira. Unutra, sve starinske stvarčice – šareni ćilimi, jedno furunče… I izuzetno ljubazan konobar-vlasnik-beduin-ugostitelj koji nas je proveo kroz obe prostorije i svaku nam sitnicu strpljivo pokazao.
I nakon svega ovoga, kako da ikada zaboravite da ste bili u Siriji!
KRAJ
Svi tekstovi SERIJE o Siriji.
