Nadam se da ste se dobro odmorili na najlepšim plažama na Rodosu, pošto danas idemo u jedno izuzetno značajno mesto na ovom grčkom ostrvu – beli grad Lindos na Rodosu. Jurićemo kroz njegove uske uličice između belih kuća, popećemo se do Akropolja, okupati se u tirkizno plavom moru u vrlo bitnoj uvali gde se nekada iskrcao i apostol Pavle, i posetićemo crkvu iz 14. veka.
Dobrodošli u grad Lindos na Rodosu!
Idete na Santorini? Prvo pročitajte ovo!
Da budem iskrena, bila sam prilično nestrpljiva da stignem do ovog grada. Pre samo par meseci sam baš razmišljala kako bi bilo lepo da uskoro možda odemi do Santorinija, i baš bi mi prijalo da odmorim oči na belim kućicama i plavim krovovima u brdima iznad tamno plavog mora. Zapravo, ispalo je još bolje – došla sam na Rodos, i imam priliku da obiđem grčko selo belih kuća, gde je ta praksa krečenja u belo zapravo prvobitno i počela.
Beli kreč su doneli Turci u 16. veku. Ne samo da je ovo bilo praktično – jer je kreč omogućavao zidovima da „dišu“ za razliku od drugih „farbi“, štiteći kamen, ciglu i drvo, a nije ni privlačio i „upijao“ sunčeve zrake i vrućinu – nego je kreč bio i jeftin. Lindošani su, tako, oberučke prihvatili ovaj materijal i počeli njime da oblažu zidove svojih kuća. Praksa je ubrzo našla put i do drugih ljudi i predela, te tako danas imamo poznata bela sela na ostrvima Santorini ili Mikonos, na primer.
Ovo danas važi za čuvenu grčku tradiciju, koja je naročito vezana za ostrva. No, svakako da nije počela zarad estetike i da bi ova sela bila „lepša“ ili „sa više stila“, već iz mnogo praktičnijih razloga.
Da li treba da pomenem da sam bila oduševljena kada sam saznala za ovaj podatak. Kada ljudi kažu: “Lindos je tako lep, liči na Santorini!”, zapravo bi trebalo da je obrnuto. Naravno da sam naprasno postala nestrpljiva da obiđem sva grčka ostrva sa belo-plavim kućicama! Sada sam im videla „bazu“, i sasvim je prirodno da ponovo obiđem i „potomke“, zar ne?
Lindos na Rodosu
Ali, hajde da krenemo iz početka. Lindos nije samo šarmantno grčko belo selo. S obzirom na to da je nekada bio jedan od tri najvažnija grada na ostrvu (pored Jalisosa i Kamirosa, sećate se?), koje su osnovali Dorci u 12. veku pre nove ere, Lindos ima bogatu istoriju. Ovo je bio glavni grad, uporište Rodosa!
Veruje se da je Rodos poslao devet brodova u Trojanski rat upravo odavde (sećate se teksta o Kolosu sa Rodosa?). Grad je za svoj razvoj mogao da zahvali pomorskoj moći. Već sam pomenula da je još u sedmom veku pre nove ere imao kolonije duž obala Sredozemlja. U rukama je držao svu trgovinu i plovidbu ovim vodama.
Lindošani su, takođe, prvi koji su doneli pomorski propis poznat kao Rodoški pomorski kod. Ovo će biti baza za kasniji rimski zakon i njegovi tragovi čak mogu da se nađu u jezgru modernih plovidbenih propisa. Kada je osnovan grad Rodos 408. godine pre naše ere, puno stanovnika Lindosa se tamo preselilo, dok je samom gradu opadala moć, ali je zadržao pomorsku trgovinu.
Lindošani su bili i odlični skulptori, njihove bronzane statue proslavile su prvoklasan zanat za koji su bili majstori. Ovo je rodni grad Karesa, istog onog skulptora koji je osmislio statuu Kolosa sa Rodosa, visoku 31 metar, koja je nastala u trećem veku pre nove ere i postala jedno od sedam svetskih čuda antičkog sveta.
Atinin hram i Sveti Pavle
Grad je dostigao vrhunac svoje moći u šestom veku pre naše ere za vreme vladavine Kleobulosa, koji je, inače, jedan od Sedam mudraca antike. On je bio prvi koji je podržao javne radove koji bi se sproveli iz sredstava prikupljenih od građana. Ovim novcem je sagrađen Hram boginji Atini 550. godine pre nove ere. (Danas može da se zađe unutar zidina koje su Vitezovi Rodosa podigli oko antičkog Arkopolja, karta je 12 evra. Koliko čovek možda očekuje da gore ima više toga što je ostalo od antičkog hrama, toliko će ostati otvorenih usta pred pogledom koji se pruža sa ovog mesta.)
Među najvažnijim artefaktima koji su pronađeni u ovoj oblasti, nalaze se dve mermerne ploče ispisane rukom Atininog sveštenika 99. godine pre nove ere. Jedna od njih je lista posetilaca hramu. Tu su se našla imena poput Herakla, Helene Trojanske i Menelaja, kralja Persije i Aleksandra Makedonskog. Hram je bio u funkciji sve do kraja četvrtog veka naše ere, a onda je Teodosije Drugi naredio da se unište svi „objekti idolopoklonstva“. Tada je zabranjeno i dalje održavanje Olimpijskih igara, a sveštenici lindoške Atine osuđeni su na smrt.
Lindos na Rodosu je blisko povezan i sa samim hrišćanstvom. Naime, prema predanju, mala luka u Lindosu dobila je ime po apostolu Pavlu. On se na putu širenja Isusove vere, kažu, iskrcao – upravo ovde. U luci danas postoji mala crkva posvećena Svetom Pavlu, koja je popularna kad su u pitanju grčka venčanja. A ta uvala je prelepa, jedna od najlepših koje sam videla na ostrvu.
Usek među stenama
Samo zamislite sledeći prizor – dve male plaže uz kratak predeo od finog, sitnog peska između stena sa obe strane, sa ležaljkama razbacanim po okolnom kamenju, i morem tako čistim i providnim da se videlo sve do dna. A kad podignete pogled, videćete da tamo ponosno stoji Akropolj na onih 166 metara visine. No, ovde dole, nisam mogla da dočekam da uđem u vodu.
Još je bilo previše rano, pa nije bilo nikog drugog u moru. Rekoše mi da može da se pliva skroz između stena, da postoji usek kroz koji izađete na drugu stranu, u otvoreno more, a onda otplivate oko stene i opet se nađete u uvali. Jesam ja doplivala do tog useka, ali moram da priznam da mi nije bilo svejedno. Kada se prođe kroz procep između, ipak se nađete u otvorenom moru gde niko ne može da vas vidi iz ove uvale…
I dok sam se ja mislila da li da krenem ili ne, u susret mi je došao mladić na kajaku. Eto rešenja! Zamolila sam ga da bude tu na kratko, samo da sačeka da ja otplivam oko ove ogromne stene i pojavim se na suprotnom kraju, tek da mi bude lakše da bar neko zna gde sam „nestala“. I on je to i učinio (divno od njega). A ja sam otplivala oko stene (hrabro od mene). Pucala sam od ponosa, i onda, i sad.
“Hoklaki” u crkvi
No, nije bilo vremena za lovorike. Istrčala sam iz vode, požurila da spakujem stvari koje sam samo bacila u pesak, nestrpljiva da što pre zaronim, i onda se ponovo pela uzbrdo, nazad u belo selce. Bila sam oduševljena svetlim kućicama, mislim da sam napravila nekoliko stotina fotografija, bar! U jednom momentu sam se čak i izgubila, ali Akropolj se video iz svih delova naselja i bilo je lako po njemu se upravljati.
Planirala sam da uđem i u Crkvu Device (Theotokou), koja je najverovatnije izgrađena u 14. veku na mestu gde se nekada nalazila stara crkva. Veliki majstor Obison ju je renovirao 1489. godine i sagradio zvonik na kome može da se vidi njegov grb. Slike na zidovima datiraju iz 1799. godine, dok je drvena rezbarija iz 17. veka. Pod je ukrašen crnim i belim oblucima, tehnikom koja se zove „hoklaki“, koja korene vuče iz helenističkog perioda, da bi vrhunac imala u vizantijskoj eri. (Različiti primerci ove tehnike mogu da se vide širom ostrva, te i u Starom gradu Rodosa.)
Na ulazu će vam dati prikladnu odeću ako je nemate, i očekuje se da nešto ostavite kao prilog crkvi. Gde god da se okrenete, videćete još jedno malo čudo koje će vas fascinirati. Ja sam ostala zatečena lepotom poda.
A onda sam se vratila u one uske, bele kaldrmisane uličice, pokušavajući da se domognem i „zvanične“ plaže Lindosa na Rodosu. Jedino što mi je donekle pokvarilo utisak bio je takozvani „taksi Lindosa“, desetine magaraca koje su terali da se penju i silaze niz strmu stazu do Akropolja, noseći turiste na plećima za šest evra…
Ipak, grad je zaista jedno divno iskustvo. (Otuda i jedan dugačak tekst!)
Sledeći: VOZIMO SE NA ISTOK
Svi tekstovi SERIJE o ostrvu Rodos u Grčkoj
