Evo šta videti na Rodosu, ako krenete na istok, kao što sam ja učinila. Bila sam na interesantnim izletima (u šetnji kroz grad Rodos ili do Lindosa), ali ipak još nisam videla – sve. A već su me dobrano svrbela stopala. Svakim danom sve više. (Neki od vas će prepoznati ovaj osećaj.)
No, kada sam konačno nabasala na Nikosa i njegov Ruote Car Rental, bilo mi je jasno da je ovo pravi momenat. Rano ujutru sam pokupila auto i bila više nego uzbuđena što ću konačno krenuti u vožnju po ostrvu. (U onom simpatičnom, žutom autiću, sećate se?) Pošto sam većinu ostrva već obišla – bila sam u Falirakiju, Lindosu, Kalitei – plan je bio da sada idem pravo do Tsambike, a onda da se malo vratim i napravim pauzu na Afandu plaži, da bi mi sledeća stanica bila tek na plaži Prasonisi na drugom kraju ostrva, suprotno od grada Rodosa od koga je udaljena oko 109 kilometara. Tu još jedna pauza, pa da krenem zapadnom obalom grčkog ostrva, onom koja je često potcenjena zbog vetra i talasa.
Šta videti na Rodosu
Dok uživate u ovom sjajnom pogledu sa brda iznad Tsambika plaže (a verujte, još je lepši uživo i treba da vam bude na listi “šta videti na Rodosu”), ja ću vam kratko reći po nešto o manastiru koji sam zapravo došla da vidim. Zove se “Panayia its Tshampika e Kyra”, manastir Device Marije Iskre ili Blagoslovene, i nalazi se na oko 26 kilometara od Rodosa na vrhu brda od 300 metara visine. (Grci obično slova “m” i “p” kada se nađu jedno uz drugo, čitaju kao “b”, tako da nisam baš sigurna da li se ime manastira, odnosno plaže, izgovara Tsambika ili Tsabika.)
Može se kolima donekle, a iza toga treba se uspeti puteljkom sa 300 stepenica do male crkve. Sagrađena je u 16. veku, a svetica se praznuje 8. septembra uz tradicionalnu proslavu. Međutim, ono zbog čega je manastir naširoko poznat jeste ikona Objave, kažu – čudotvorna.
Tsambikos ili Tsambika
Priča ide ovako: žene koje imaju problema sa začećem dolaze ovde da se mole Blagoslovenoj Devici i podvrgavaju se posebnim običajima hodočašća. Između ostalog, treba da se popnu stepenicama bose ili na kolenima. Čitavo hodočašće sastoji se i od posta i mnogih drugih “pravila” kojih se treba pridržavati, a nakon što odaju poštu Devici Mariji i dobiju decu, nadenu im imena po ovoj svetici. Tako, kažu, kad god upoznate Tsambikosa ili Tsambiku na Rodosu ili u Grčkoj uopšte, možete da budete sigurni da je njegova ili njena mama išla na hodočašće na Rodos.
Neverovatna priča! Spuštala sam se niz strme stepenice nazad (nakon što sam škljocnula i stoti put verovatno, sa terase crkve odakle se pruža prelep pogled). Prošlo mi je kroz glavu da sam upravo videla ikonu i par koji se gore pred njom moli… “Sve najbolje”, pomislih uz smešak: “Pitam se da li će biti dečak ili devojčica.”
Kada siđete s brda, možete da skrenete u uvalu Tsambike, koja je poznata po belom sitnom pesku i tirkiznoj boji mora. Kažu da novac od rentiranja ležaljki ide kao prilog u manastirsku kasu, pa se ljudi često šale da “ležaljke iznajmljuju popovi“. Simpatična anegdota (bez namere da bilo koga uvredi, naravno).
Skok u more
Ovo je bila prva stanica. Trebalo je vremena da se popnem do gore, prošetam po brežuljku, čak sam popila i grčku kafu u restoranu ispod manastira. Sjajan pogled odozgo! Mogla sam da vidim Afandu uvalu, plažu na koju sam se svakako uputila… Neću vam ovde pričati šire o samoj plaži, pošto je jedan od prethodnih tekstova posvećen baš najlepšim plažama na Rodosu. Bitna stvar za današnju priču jeste da su dva-tri bućkanja u moru bila upravo ono što mi treba, pošto je već bilo upeklo. Stajala sam malo na suncu, uživala u pogledu (a odavde može da se vidi i samo Tsambika brdo), i odvezla se malim, žutim kolima.
Do Prasonisija, sledeće stanice, trebaće mi bar još nekih 85 kilometara vožnje. Nisam imala pojma da li tamo ima bilo čega osim pojasa peska koji spaja tu veliku stenu sa ostatkom ostrva, i puno surfera. No, nadala sam se da će biti i pokoji restoran, ili bar prodavnica. Već se malo i ogladnelo…
Sad će znak…
Zasad, trebalo je koncentrisati se na put, pošto nisam htela da skrećem okolo prema Lindosu koji sam već obišla, već bi bilo praktičnije da presečem put i prođem pored. Vozila sam kroz Kalatos i čekala da se pojavi sledeći znak, jer je odavde put vodio levo za Lindos i desno prema Pilonasu. Mapa koju mi je Nikos dao stajala je pored…
Ne znam da li ste to primetili dok ste vozili po Grčkoj, ali evo malog podsetnika – grčki putevi su dobro obeleženi, pa tako i ovi na Rodosu, ali retko ćete naići na znak koji vam puno unapred najavljuje neko manje skretanje. Trudite se da ne vozite brzo dok prilazite raskrsnici, pošto je znak tačno tu, na samom mestu gde treba skrenuti. Što će reći, vrlo je lako da se skretanje potpuno promaši…
I evo, piše “Pilonas”, to je pravi put. Čak sam stala i da vidim malu crkvu Svetog Gerasima, simpatična arhitektura. (Mnogo volim ovakva putovanja, da obilazite okolo i da možete da stanete gde vam je drago – najbolje od onoga “šta videti na Rodosu”. Uživala sam u svakom kilometru!)
Par uvala pre Katanije
Prošla sam Lardos i Genadi, dva naselja gde sam morala da stanem i uslikam prizor, koji se još jednom promenio. Od još jedne oblasti za kupanje i sunčanje u Lardos Beju, do stenovite obale na putu za Genadi. Usput se proteže još jedna dugačka plaža, i činilo se da će ovo biti poslednja naseobina sa prodavnicama i kafićima, bar dok ne stignem do Prasonisija. A kad tamo dođem, ko zna.
I tako je i bilo, bar gledano iz auta. Na čitavoj deonici od Genadija do najjužnije tačke na ostrvu, put ide uz obalu. Vide se vile razbacane sa obe strane, puno zelenila, uski puteljci koji vode na kupališta. (Verovatno bi bio poduhvat da se na put oko ostrva krene skuterom, kako sam se provobitno nosila mišlju, jer bi prosto bilo previše vruće da ste sve vreme na suncu. Moj mali auto sa klima uređajem ipak je bio pravi izbor.)
Uživajte u vožnji, ne možete da se izgubite. Samo pratite glavni put i stići ćete u Kataniju. Tamo vas čeka još jedan znak (i to baš na mestu gde treba da skrenete levo), i na putu ste za Prasonisi. (Više o tome u tekstu o plažama na Rodosu.)
“Punjenje baterija”
Stigla sam do suprotnog kraja ostrva! I tamo je bilo sve što mi treba. Prvo sam se bućnula na onoj mirnijoj, mediteranskoj strani plaže (jedva sam se naterala da izađem iz mora), prošetala bosa onako u kupaćem po pojasu sitnog peska, otišla da kupim još vode za put i da sednem nešto da pojedem, i divila se surferima na egejskoj strani. Dok se još jedan crveni kajt spremao da se vine u vazduh, bacila sam pogled na mapu. Pola puta sam prešla. Išla sam istočnom obalom skroz do Prasonisija. Sada ću nazad, ali zapadnom stranom, onom kojoj se često umanjuje značaj jer su “lepše plaže” na istoku.
Ali, da li znate da se tamo nalazi malo belo selo u kojem lako možete da se izgubite u lavirintu uskih, slepih uličica, ili da je tu planinski vrh od 1.215 metara, najviši na ostrvu, i da put ide uzbrdo? E pa, nastavite da čitate i sledeći tekst, jer se vozimo skroooz gore!
Sledeći: UZBRDO ZAPADNOM OBALOM
Svi tekstovi SERIJE o ostrvu Rodos u Grčkoj
4 Odgovora
Jedva čekam sledeci tekst, kao da sam tamo ☺
Nema boljeg komplimenta za pripovedaca i pisca. Hvala puno! 😀 <3 Sledeci tekst stize vec u utorak. 🙂
Iz kog mesta ide trajekt za Rhodos?
Hvala! 😀
Ja sam iz Srbije na Rodos došla avionom, što je najpraktičnije. Ali, ako biste baš ferijem, možete da krenete iz Pireja na primer. Dođete u Atinu, tu budete koji dan, pa lagano do Rodosa. Doduše, ta vožnja mnogo dugo traje (od 12 do 24 sata).
S druge strane, brodom možete da stignete na Rodos i sa bilo kog drugog ostrva u okolini. Ova vrsta saobraćaja u Grčkoj je više nego razvijena i pouzdana.
Javite kako ste išli, baš me zanima. 🙂