Znamenitosti Rodosa

Znamenitosti Rodosa nalaze se po celom ostrvu, ne samo u glavnom gradu. Pošto sam već neko vreme uživala na Rodosu, došao je trenutak i da krenem na vožnju oko čitavog ostrva. Otišla sam skroz na drugu stranu, suprotno od glavnog grada, i sad sam se vraćala, zapadnom obalom Rodosa, od Prasonisija ka glavnom gradu. Nisam tačno znala šta da očekujem, jer svi su uporno hvalili istočnu stranu zbog mirnijeg mora i peščanih plaža. Ali, kakvo je to putovanje bilo!

Kada sam ponovo stigla do Katanije – tamo gde sam prvobitno skrenula sa glavnog puta da bih otišla na Prasonisi, a sve to imate u tekstu „Šta videti na Rodosu“ – nije mi trebalo puno pre nego što se put ponovo spustio na obalu. Pogled je bio sjajan. Nikog više nije bilo u one dve trake, nije bilo automobila, Egejsko more je zapljuskivalo kamenu plažu, nekoliko malih ostrva se promaljalo na horizontu, dok su me galebovi nadletali. Kakav prizor!

Kako sam se izgubila

Put je uskoro okrenuo ka „kopnu“ i nedugo potom, pored puta se pojavilo malo belo selo okruženo zelenilom. Beli zvonik je virio među načičkanim kućicama… Ma, ovo nije moglo da se propusti, morala sam da skoknem i bacim pogled. Prvo sam mislila da se provozam kroz gradić, da eventualno negde stanem zbog fotografisanja, ali čim sam se popela uz prvu uličicu, dalje se nije moglo autom. No, našla sam fino mesto, ostavila kolca i krenula u šetnju.

Uličice su bile šarmantne, beli zidovi kuća sa strane i kaldrma, sa ponekim izdašnim cvetnim grmom koji je visio sa terasa ili ograda. Činilo se da nigde nikoga nema, kao da je mesto napušteno, čak sam u nekom momentu počela da hodam na prstima, tiho. Kao iz daljine je mogao da se čuje radio, neka prigušena grčka pesma koja je dolazila kroz neki od prozora. Već je bilo vruće, crvčali su zrikavci, i to je bilo to – nigde nikog na vidiku.

Nekako sam uspela da se iskobeljam iz lavirinta uličica i da izbijem do crkve, čiji je zvonik vapio za pažnjom još iz daleka. A onda sam još malo prošetala i pokušala da se vratim odakle sam došla. To je već bio poduhvat.

Sve uličice su izgleda išle uzbrdo i nizbrdo i mogla sam da vidim da negde skreću, posle oko 10 metara. Ali kad bih stigla do tog „skretanja“, ulica je najčešće u stvari bila slepa. Nije bilo načina da nastavim da se krećem u istom pravcu, osim da možda preskačem ljudima zidane ograde i pregazim krovove kuća. Tako da sam morala da se vratim suprotno od onoga gde bi trebalo da idem, i tako mnogo puta, opet i ponovo, a kako bih na kraju izašla sa one strane crkve. Jer, auto je bio tamo negde.

„Jasas“ u Apolakiji

Dok sam tako tumarala okolo, žena je prosula punu kofu vode tačno ispred mene, pevušeći, pokušavajući da opere i ohladi prostor ispred kuće. Prvo ljudsko biće! Nasmešila se, rekla „jasas“. Otpozdravih i taman kad sam zaustila da pitam na engleskom gde sam, žena je samo milo odmahnula glavom u smislu „džaba, ne razumem“.

No, šta sad, nastavila sam da se spuštam i, na sopstveno iznenađenje, izbila na nekakav mali trg. Jedna ulica sa radnjama i terasom restorana, nekoliko prodavnica hrane. Brzo rekoh „jasas“ jednom od muškaraca koji su išli prema radnji. Namešio se i stao, a ja požurih da pitam – kako se zove naselje, kako da nađem auto, da li može da mi pomogne da mi kaže gde da skrenem, i tako dalje. Strpljivo me je gledao, bez reči, i nakon što sam izbacila sijset onih pitanja, odmahnuo je rukom, nešto probrzao na grčkom i – otišao.

Samo da sam mogla ovo da snimim, da gledam iznova i iznova, i slatko se ismejem svaki put. Pokušavala sam da se ne smejem naglas i odlučila da lepo odem ooooko sela (da se više ne upuštam u onaj beli lavirint), i naravno, posle nekog vremena, našla sam žuta kolca na istom onom mestu.

Odmah tu sam našla i jednu pumpu i svratila da pitam gde sam. Selo se zove Apolakia, rekli su mi, a onda me malo čudno pogledali kada rekoh da idem zapadnom obalom do grada Rodosa. Ubrzo mi je bilo jasno zašto.

Visoko u planinama

Vratila sam se vožnji, prema Monolitosu. Put je zavijao dalje od obale i uzbrdo. Posle nekoliko kilometara pojavilo se naselje Siana. Izašla sam iz kola, „škljoc“ – simpatična šarena crkva je bila ispred. Nakon Siane delovalo je kao da nema ničeg okolo, samo su se videli vrhovi planina, guste šume i polja, širio se očaravajući miris borovine. A ja sam i dalje išla uzbro. Put je tako krivudao, da sam morala ozbiljno da usporim nekoliko puta.

Da li ste znali da na Rodosu postoji planina od 1.215 metara? E pa, ja sam vozila baš tuda! Zove se Ataniros. Na putu od Monolitosa do Kritinije puca tako lep pogled na mala ostrva podno Rodosa. Sunce je dolazilo s te strane, preko horizonta i tih ostrvaca, more je bilo prelepo, tamno plavo, sa odbljeskom sunčevih zraka po površini, i sve sam to posmatrala odozgo, s planine – pokušavajući da nekako proturim fotoaparat kroz grane borova. Pogled zbog koga je vredelo krenuti u ovu vožnju po ostrvu!

Znamenitosti Rodosa

Kamiros, „grčka Pompeja“

Okruženje se ponovo promenilo. Kada sam se spuštala sa planine, mogao se videti zamak kako se uzdiže na jednoj hridi, šepurio se u svoj svojoj lepoti. Ovaj srednjevekovni Zamak ili Kastelo sagradili su Vitezovi sa Rodosa u 16. veku kako bi zaštitili zapadni deo ostrva. Uskoro sam stigla i do mesta Kritinie, koje kao da je visilo sa kosine. Ime je dobilo po stanovnicima koji su došli, pogađate, s Krita. Nakon kratke vožnje, put se spušta na obalu, ka Skali Kamiru, i u Kamiros sam stigla očas posla. A ovaj grad je jedna od najlpeših znamenitosti Rodosa.

Šta da vam kažem, ovo je tek bilo divno mesto. Širok potez na kojem su se protezale ruševine, gore na brdu, sa prelepim pogledom na more, horizont i ona udaljena ostrva. Pela sam se antičkim stepenicama, obilazila ostatke nekada velikog grada Doraca, i nebrojeno puta se okrenula da bacim pogled na horizont. Čarobno mesto da na njemu sagradite grad!

Antički Kamiros, jedna od znamenitosti Rodosa, poznat je i kao „grčka Pompeja„, ali dok je italijanski grad ostao zatrpan vulkanskom lavom, ovaj grčki je propadao tako što su ga napuštali stanovnici, i vremenom ga je zatrpala prašina. Osnovali su ga Dorci, zajedno sa gradovima Jalisosom i Lindosom (u 12. veku pre nove ere), i bio je poznat po proizvodima od maslinovog ulja, po smokvama i vinu. Kada je formiran grad Rodos 408. godine pre naše ere, ljudi su počeli da se iseljavaju. Ruševine grada su čarobne, tačno možete da zamislite živo, užurbano mesto gde se svakodnevno kupovalo, ćaskalo, molilo, šetalo.

Filerimos i Srpska crkva

Sad sam već morala malo da požurim, pošto mi je puno vremena otišlo na usputna stajanja da bih videla znamenitosti Rodosa ili slikala okruženje, u svakom slučaju više nego što sam planirala. Sledeća stanica je brdo Filerimos koje sa 270 metara visine nadgleda obalu. Još jedan čaroban pogled na more s jedne, i planine s druge strane.

Ovde je bio akropolj antičkog Jalisosa, naseobina koja je korišćena i za vreme Vizantije, kao i pod vitezovima za potrebe vojske. Ovo je, takođe, bilo prvo mesto gde su Vitezovi sa Rodosa napravili utvrđenje kada su došli na ostrvo 1306. godine. Brdo je dobilo ime po monahu koji je došao iz Jerusalima u 13. veku, donoseći sa sobom ikonu Blagoslovene Device koju je naslikao apostol Luka. Mala crkva koju je sagradio, kasnije je postala bazilika, a vitezovi su joj dodali i manastir u 14. veku. Svakako jedna od znamenitosti Rodosa.

Kažu da se ovde čuvala i desna ruka Svetog Jovana (ista ona koja je krstila Isusa). Vitezovi su je doneli iz Jerusalima u Konstantinopolj, zatim na Rodos, pa na Maltu. U 18. veku su je poklonili ruskom caru, a ovaj ju je dao kralju Srbije. Za vreme Drugog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva je ovu relikviju sklonila u svoje odaje u crnogorskom Cetinju, gde se ona i danas nalazi. I sad samo zamislite moje oduševljenje ovom pričom, s obzirom na to da sam iz Srbije.

„Ovo je prosto savršen glimpse s putovanja“, pomislila sam: „Divna priča za blog!“

Olimpijski bokser

Planirala sam da se popnem stepeništem i uđem u manastir, ali se u to vreme ovde održavalo grčko venčanje, a kažu da je crkva vrlo popularna među meštanima. Nije imalo smisla da remetim ovako lep događaj, i to u Filerimosu, pa sam se samo nesmešila mladoj i mladoženji, i umesto crkve obišla brdašce, slikala, malo se jurila sa brojnim paunovima u šumici, i požurila nazad.

Dok sam prolazila kroz današnji grad Jalisos, setila sam se da sam pročitala da je najstarije naselje na ostrvu bilo baš ovde, ustanovljeno oko 1500. godine pre n.e. U grčko antičko doba grad je bio poznat po porodici Eratides, čiji je najznačajniji član bio Diagoras. On je tri puta osvojio boksersko takmičenje na Olimpijskim igrama polovinom petog veka pre n.e. Danas aerodrom na Rodosu nosi njegovo ime.

I baš sam tada prolazila pored aerodroma, gledala kako se omanji avion kretao pistom. Delovalo je da je baš blizu, kao da je u susednoj traci. Na semaforu se upalilo crveno, stala sam, i pomislila: „Jel crveno za njega ili za mene?“ Samoj sam se sebi nasmejala i odvezla se nazad u grad Rodos, pravo do Nikosa i njegovog Ruote Car Rental da vratim kolca.

Kako je ovo sjajno putovanje bilo!

Sledeći: BRODOM DO OSTRVA SIMI

Svi tekstovi SERIJE o ostrvu Rodos u Grčkoj