Putovanje u Petru

Ovako je počelo moje putovanje u Petru!

Ne sećam se kad sam prvi put videla snimak iz ovog jordanskog grada, verovatno u nekom od filmova (a da nije „Indijana Džons III“), i bila sam ubeđena da je u pitanju odlična animacija. Jer, onako nešto, mislila sam, ne može zaista da postoji. To vam dovoljno govori koliko je sam prizor grada nestvaran.

Izgubljeni grad Petra

Ipak, u srcu Jordana, arapske države između Izraela i Saudijske Arabije, krije se ova zaostavština drevnih Nabatejaca o kojima se, nažalost, malo toga zna. Turisti iz celog sveta ovde dolaze upravo zbog Petre, a onda otkrivaju sve lepote koje zemlja još ima da ponudi.

Putovanje u Petru nije zanimljivo samo kao odlazak u antički grad – ušuškan unutar planinskog venca do kojeg ne može tek tako da se stigne i koji se ne vidi spolja – već i zbog naročite vrste stena u koje je grad uklesan. Spoj prirode i čovekove umešnosti od pre oko 2.000 godina, svakog pojedinačnog posetioca, bez obzira na to odakle dolazi, zasigurno ostavlja bez daha.

Čudo nekadašnjeg sveta izgrađeno je tako da svako ko je želeo da uđe u grad, morao je da prođe kroz dugačak usek u planini koji se zove Sik, dok uski put krivuda tako da putnik ne vidi šta je „iza ćoška“. Staza je jedva dovoljno široka da mogu da se mimoiđu kočije.

Dok prolazite kroz ovaj velelepni planinski usek, a boje sa ovih stena se prelivaju od bele i žute, preko roze i jarko crvene do plave, možete lako da zamislite kako je nekada tekao svakodnevni život u ovom gradu drevnog pustinjskog arapskog plemena poreklom iz Jemena.

Stene su nekada davno činile i morsko dno, pa različiti slojevi sijaju jarkim bojama, u zavisnosti od fosilnih naslaga. Kuriozitet je što stena menja boju u zavisnosti od toga da li je pokvašena, odnosno ako je bilo kiše, pa se nemojte čuditi ako vam se čini da je na slikama bila „malo žuća“, a sada je, evo – sva crvenkasta.

Putovanje u Petru

Nomadsko pleme Nabatejaca doselilo se ovde u šestom veku pre nove ere, a mesto je zaista procvetalo u kasnom helenističkom periodu i za vreme Rimljana. Smatra se da je sam grad podignut između devete i 40. godine nove ere, da ga je posetio i čuveni rimski car Hadrijan, a slava mu je izbledela krajem drugog veka kada se centar arapske trgovine praktično preselio u sirijsku Palmiru (o Palmiri možete naći više u seriji tekstova o Siriji).

Nabatejaca, nažalost, više nema i čak se ne zna tačno šta se sa njima desilo. Da je njihovih potomaka preostalo, možda bismo bolje upoznali ovu drevnu kulturu. Ipak, oni su iza sebe ostavili prekrasne građevine i grobnice, isklesane u planinama.

Petra je praktično bila neosvojiva, iako je kasnije stalno bila pod vlašću tuđinaca. Dolazili su Egipćani, Rimljani, krstaši i Turci. Ovaj grad je bio sigurna luka karavanima koji su dolazili s juga Arabije, natovarenih začinima i svilom iz Indije i Afrike, i tamjanom s juga Arabljanskog poluostrva. Tamjanova biljka proizvodila je smolu koja je bila vrlo cenjena u čitavom antičkom svetu kao skupocena žrtva bogovima, ali i kao lek.

Nabatejci su vrlo dobro živeli od trgovine i carine, odnosno posredovanja u razmeni robe između Istoka i Zapada, balansirajući između tada velikih sila – Egipta i Persije.

Konji ili kočije

Pre nego što dođete u staru Petru, naići ćete na novo naselje, koje se sasvim prilagodilo turističkim zahtevima mnogobrojnih posetilaca iz celog sveta. Tu su nikli mnogi hoteli, butici, internet kafei, a turisti najčešće provedu noć u ovom seocetu kako bi na miru uživali u velelepnom stenovitom gradu.

Da bi se ušlo u samu Petru, treba platiti nešto manje od 30 jordanskih dinara (što je gotovo isto toliko evra), a pri ulazu će vas dočekati slika nezaobilaznog Indijane Džonsa. (Petra se, zapravo, pojavila u trećem delu ovog holivudskog filma.) Ulaz košta oko 20, ali još desetak se naplaćuje za udruženje koje vodi računa o konjima. Jer, u Petru može da se uđe peške, u kočiji ili na konju.

Za jahanje za tih 800 metara od kapije do planinskog klanca, zaposleni će vam tražiti još koji dinar pošto su vas bezbedno doveli do useka, vukući uzde, a to je „bakšiš“ koji ne možete da izbegnete. Oko 20 dinara bi vas koštala vožnja kočijama, koje projezde kroz usek, pa teško da ćete moći na miru da uživate u bojama stena koje vas dočekuju putem. Ipak, činjenica je da kočije daju poseban ugođaj u ovakvom okruženju. I dobro dođu u povratku, kada ste već na izmaku snaga od hodanja.

Duž zidova stena uklesan je žleb pokriven kamenim pločama, kojim su Nabatejci nekada dovodili vodu u Petru iz jednog brdskog potoka. Tako je grad, čak i pod opsadom, neometano dobijao vodu za piće, navodnjavanje i pojenje stoke.

Famozna Riznica

Kada konačno pređete dva kilometra dugu usečenu stazu između šarenih planina, pojavljuje se građevina po kojoj je, u stvari, Petra najpoznatija. Upravo zbog nje se brojni turisti upravo i odlučuju na putovanje u Petru.

Na izlasku iz uskog kanjona, u procepu među planinama, polako počinje da se pojavljuje roze građevina. Kako koji korak napravite, tako se čuvena Al Khaznah sve više otkriva. I kada konačno izađete na mali trg, ne verujete svojim očima!

Iako je još neutvrđeno koja je bila svrha ove građevine, a najverovatnije se radi o grobnici, beduini su je nazivali „faraonskom riznicom“, pa je tako ostala poznata kao Riznica. Nastala je za vreme cara Hadrijana, a po jednom od predanja, faraon je jureći Jevreje, tu sakrio svoje blago. Verovalo se da je blago pomoću magije skriveno u urni, pa se i danas vide tragovi metaka entuzijasta koji su se izgleda nadali da će im odatle blago pasti u naručje.

U odnosu na velelepnost spolja, unutrašnjost Riznice nije tako velika kako bi se moglo očekivati. Ali, s obzirom na to da je isklesana iz stene, koja je neverovatnih boja, ostajete bez daha i zbog šarenih zidova. (Zaboravite sve što ste možda videlu u „Indijani Džonsu“, jer se u filmu odavde ide u nebrojene hodnike i pećine, što ovde svakako nije slučaj.)

Drevni amfiteatar

Ali, tu nije kraj. S desne strane Riznice, nastavlja se prilično strm put u naselje Petre, gde može da se vidi očuvan amfitetar iz prvog veka, koji je takođe isklesan u steni. Amfitetar ima 33 reda, a nekad je raspolagao sa 3.000 mesta.

Severno od njega, pruža se pogled na takozvani „Kraljevski zid“, gde je na pola visine stene uklesano mnoštvo monumentalnih grobnica. Ad Deir, grobnica u steni, nalazi se na izlasku s područja nekadašnjeg grada i jedan je od najimpozantnijih spomenika. Ad Deir u prevodu znači manastir, a u srednjem veku su ovde obitavali kaluđeri. Građevina leži visoko na brdu i deluje grandiozno, dok je samo urna nad ulazom visoka devet metara!

Istinita legenda

Petra je do početka 19. veka bila potpuno zaboravljeni grad i nijedan Evropljanin od vremena krstaša nije ovde kročio sve do 1812. godine, dok su među istraživačima samo kolale legende o „izgubljenom gradu Petri negde na Bliskom istoku, uklesanom u stene“.

Od tada, Evropljani opsedaju ovaj grad, začarani njegovom lepotom, a putovanje u Petru je postalo obavezna stavka za sve ljubitelje svetske baštine.

Sledeći: MRTVO MORE I CRVENA PUSTINJA (4)

Svi tekstovi SERIJE o Jordanu