Dozvolite mi da vam predstavim šta videti u Arilju i, verujte, iznenadićete se! Ovaj grad u zapadnoj Srbiji nisu samo maline i domaći pamuk – mada ima i toga, naravno – već i pećine, vodopadi, srednjevekovne zidine, autentične freske, plaže i lekoviti izvori. Samo nastavite da čitate, pa sami ocenite na kakvo sam vas putovanje povela ovoga puta!
OD BEOGRADA: oko 190 kilometara
OD NIŠA: oko 220 kilometara
Ako idete iz Beograda, sa Ibarske magistrale skrenite ka Arilju iz Požege (umesto da nastavite ka Užicu), dok ćete iz Niša najbrže stići preko Kraljeva. Mene je put jesenas vodio od Ivanjice (pogledajte putopis Ivanjica Šta videti, koja je samo tridesetak kilometara udaljena od ovog grada. Nije loša ideja da, ako imate vremena, planirate obilazak oba grada u jednoj turi.
View this post on Instagram
Grad Arilje
Nalazi se u jugozapadnom delu Srbije, u slivu planinskih reka Veliki i Mali Rzav i Moravice. U čitavoj opštini živi 18.725 stanovnika, a u samom gradu oko 7.000. Proglašeno je za varošicu 1880. godine. Arilje je poznato po bistrim izvorima i čistim vodama, a sam Rzav nosi epitet – najčistije reke u Srbiji. Danas ga presecaju plaže i ribnjaci.
Ono po čemu se opština od 1970. na ovamo naročito izdvaja, jeste proizvodnja maline. Gaji se na oko 1.200 hektara sa godišnjom proizvodnjom od 2.000 vagona voća.
Ove krajeve su, kažu, u prvom veku naše ere zauzeli Rimljani, a dokazi za to su pronađeni u selu Brekovu, gde je bilo utvrđenje, kao i ostaci rimskog puta od današnje Ivanjice prema Požegi dolinom reke Moravice. Ipak, kad dođete u centar i izbijete na glavnu Ulicu Svetog Ahilija (rezervisanu za pešake), a ona vodi od opštine do istoimene crkve, odmah vam je jasno šta je u stvari glavno obeležje grada. Kad uđete u crkvu, jasno vam je i zašto.
Crkva Svetog Ahilija podignuta je u 13. veku kao zadužbina Dragutina Nemanjića i svakako je na listi šta videti u Arilju. Građena je u raškom stilu i prvobitno je bila katedrala moravičke episkopije, a kasnije i mitropolija. Naime, izbeglice iz grčkog grada Larise došle su ovde u 11. veku i donele mošti sveca. Kult Svetog Ahilija slavi se i danas kao narodni praznik i gradska slava.
View this post on Instagram
Prema predanju, na mestu crkve nekada se nalazio vizantijski hram, a ovde je bila jedna od 12 episkopija Srpske crkve. Sava Nemanjić ga je 1219. proglasio za sedište moravičke episkopije. Kako je prva katedrala srušena u 13. veku, kralj Dragutin je izgradio novu na istom mestu. U crkvi je sahranjen i Dragutinov sin Urošić. S kraja 13. veka potiču i živopisne freske.
Najpoznatija je freska „Plavog anđela“, koja prikazuje arhangela Gavrila, i smatra se da je u umetničkom rangu „Belog anđela“ iz manastira Mileševe (pogledajte tekst o zanimljivostima Prijepolja). Ovde ćete na freskama videti i prikazanu čitavu dinastiju Nemanjića, što je kuriozitet. Autori zidnog slikarstva nisu poznati po imenu, ali se zna da su bili iz Soluna. Upravo freske iz ariljske crkve predstavljaju prekretnicu, začetak novog stila koji će se gajiti u dvorskoj slikarskoj radionici kralja Milutina u 14. veku.
Smatra se da je moguće da je u blizini crkve bio i Dragutinov dvor, baš zato što mu je mlađi sin tu sahranjen. Takođe, iz istog perioda datiraju i utvrđenja na teritoriji Arilja, kao što su Golubinjak u selu Visoka ili Gradina u Trešnjevici.
Dok šetam gradom, i fotografišem mural koji su, ako se ne varam, naslikali učesnici festivala ARLEMM, prisetila sam se i kafana. Negde sam pročitala da su i ovde, u skladu sa srpskom tradicijom, bile popularne kafane u kojima su se sklapali poslovi, „zalivali“ dogovori i „mastila“ viđenja. Pre rata u Arilju je bilo čak 17 takvih objekata. Danas, međutim, deluje kao da nema nijedne tradicionalne kafane u užem centru grada, bar ne takve u koju bi se svratilo na dobar srpski ručak. Arilje, kao i većina gradova u Srbiji, nudi restorane i kafiće, gde ćete naći sve moguće vrste kafa i kolača, kao i poznatije svetske kuhinje.
View this post on Instagram
Skrenuli su mi pažnju da ne smem da propustim i lokalni burek s mesom, jer kažu, to je „najbolji način da se počne dan u Arilju“. Ako se ovde zateknete preko leta, obavezno probajte i sladoled sa domaćim prelivom od malina. Ovo voće vas ovde prati u stopu, pa ćete i na velikom trgu kod crkve videti skulpturu devojke koja nosi gajbicu malina.
Tvrđava Gradina
U selu Trešnjevici nalaze se ostaci srednjevekovne tvrđave, kojoj se ne zna prvobitno ime, ali je ostala upamćena kao Gradina. Od važnog je strateškog značaja zbog svog položaja i visine (1.140 metara). Iskopavanja poslednjih godina utvrdila su trasu bedema, raspored zidova i kula, a pretpostavlja se da je grad porušen nakon što je Nikola Altomanović poražen 1373. kada je knez Lazar zauzeo njegovu tvrđavu u Užicu. Ovde se nalazi i Crkva Svetog Ilije, koja je podignuta na temeljima starije, iz 1811.
Čak i ako niste zaljubljenik u istorijske spomenike, do Gradine se svakako treba popeti, i to zbog sjajnog pogleda koji obuhvata okolna brda i zaseoke. Zato nam je to obavezna stanica na našoj „Šta videti u Arilju“ listi. Nebrojeno puta sam školjcnula odozgo, stojeći pored velikog krsta koji se vidi i sa magistralnog puta, dok je arheolog Dejan koji mi je pravio društvo, objašnjavao da su ovde pronađene i zidine koje datiraju mnogo pre 13. veka. Pokušavate nekako da zamislite kako je samo velelepno morala da izgleda ova tvrđava, dok su joj kule bile čitave i sezale nebu pod oblake.
Postoji i simpatična priča vezana za crkvicu, jer je, kažu, „jednog jutra samo osvanula na Gradini“. U narodu se priča kako je crkvica sama preletela iz Prilika kada su Turci došli, a postoji i verzija da su je Srbi „uz božiju pomoć za jednu noć preneli na brdo“. Kola i predanje da ako niste grešni, slobodno možete da je obiđete, iako se nalazi na samoj litici utvrđenja.
Zanimljivo je i da je ovuda išla granica između Turske i Srbije, kao i da se nedaleko od Gradine dogodila i Bitka na Trešnjevici 1806, maltene podno samog utvrđenja.
View this post on Instagram
Kad ste već ovde, obiđite i manastir Klisuru, koji se nalazi na 13 kilometara od Arilja na putu ka Ivanjici. Ime manastira potiče upravo od činjenice da se on nalazi na klisuri reke Moravice. Posvećen je Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu. Pretpostavlja se da se radi o zadužbini Svetog Save, mada za to nema dokaza, a crkva je podignuta u 13. veku. U vreme kad sam ja svraćala, kompleks manastira je bio pust, miran – tek poneki pas u dvorištu i huk vode ispod malog mosta.
Vodena pećina
Ova pećina se nalazi u kanjonu reke Panjice, na oko 20 kilometara od Arilja, i još nije potpuno istražena. Pretpostavlja se da je vodena masa koja izlazi iz pećine zapravo ponornica nastala iz više izvora. Speleolozi tvrde da se duboko u pećinskim dvoranama nalazi i jezero. Do same pećine vodi staza od oko jednog kilometra, uz reku Panjicu, a neposredno ispred nje nalazi se i vodopad visine osam metara.
Teško da nešto može da vas pripremi za ono što vas čeka kod Vodene pećine i u njoj. Marija, koja je u to vreme vodila Turističku organizaciju Arilja, me je ujutro prvo odvela na onaj čuveni burek sa mesom, a onda smo otišle i po gumene čizme. Sve je govorilo da ovo neće biti običan izlet. Posle kratke vožnje, stigli smo do staze kod koje smo promenili obuću i pošli u šetnju. Ubrzo izbijete na Panjicu, plitku reku koju na nekoliko mesta pregazite. (Osećala sam se kao dete kome su konačno dozvoliti da šljapka po vodi!) Od tada su baš na mestima gde smo mi prolazili kroz vodu, postavljeni drveni mostići za turističke posete. Čitav predeo deluje divlje, zarastao u grmlje i rastinje, ali tek kada dođete do vodopada, jasno vam je zašto ste čitavo jutro jurili čizme. Dakle, evo šta videti u Arilju – dole teče brza Panjica, a odozgo sa stena obraslih zelenom mahovinom, šišti voda i prelama se u slapovima!
View this post on Instagram
Mislite da je to to, a onda još nekoliko desetina metara uzbrdo i eto vas kod još jednog plitkog toka, gde gazite preko velikog kamenja da biste prešli na drugu obalu. Pogledate desno, a tamo se ukažu dva velika otvora u stenama iz kojih voda kulja!
Do ovih otvora možete da dođete, da uđete u pećinu i vidite da se sva ta voda zapravo stropoštava iz same pećine. U dvorani je voda takođe plitka, može da se pregazi, čak i da se zađe u sledeću dvoranu iza „ćoška“, ali se dalja šetnja kroz pećinu ne preporučuje, jer nije još sasvim istražena ni osvetljena. Ipak, dovoljno je samo da dođete u ovo „predvorje“, odakle pada zapenušala voda, a dnevna svetlost se probija kroz nekoliko velikih otvora u stenama.
Visočka Banja
Banja se nalazi u kanjonu Velikog Rzava, na oko 30 kilometara od Arilja, na putu za selo Visoka. Voda ističe iz podzemnog jezera, hladi se na određenoj dubini gde se u njoj rastvaraju minerali, i kroz otvore u steni, u vidu mehurića, izbija na površinu. Ovaj tip kanjonskih izvora smatra se muzejom prirodnih termalnih rariteta i jedini je u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Temperatura vode je 27 stepeni i pogodna je za lečenje reume, srčanih tegoba, nervnih oboljenja i poboljšava vid.
Vožnja do Visočke banje bila je više nego prijatna, naročito kada skrenete sa magistrale prema Visokoj, jer put onda zavija između visokih krošnji. U blizini parkinga se nalazi most, odakle vas pešačka staza vodi nekih 400 metara duž Rzava. Ne možete, a da se ne divite prozirnoj reci, koja je na nekim mestima zelenkasta, na drugim bledo plava. Dok šetamo stazom, a Ana (koja je vodila lokalni Turistički info centar) pokazuje kanjon i kamene bazene u kojima se nalazi lekovita voda i gde jasno mogu da se vidi mehurići – promaljanje sunčevih zraka kroz krošnje je prosto omamljujuće. Takva tišina, uz takvo poigravanje i reflektovanje svetla, da vam se čini da biste samo od pogleda na ovo okruženje mogli da se osećate bolje!
Nekada su ovde većinom dolazili pecaroši, ali je sada pecanje zabranjeno, pa dolaze turisti, željni spa tretmana i boravka u prirodi. Kod parkinga se nalazi i restoran, gde možete da se okrepite na terasi uz Rzav.
Ova reka ima značajno mesto u životu Arilja. Ne samo što su njene čiste vode pogodne za gajenje ribe i što ćete na putu za Visočku banju, na primer, moći da probate sjajnu domaću pastrmku, već se duž toka Rzava nalaze i brojne plaže. Od Gradske, do koje je lako spustiti se stazom iz grada, preko rečnog ostrva Uski vir, do Žute, Zelene i drugih plaža.
View this post on Instagram
I na Uskom viru, koji je na kilometar šetnje uređenom stazom uz reku, nalazi se mala plaža. Ipak, ova ada je poznatija po tome što se baš tu svake godine u julu održava ARLEMM art festival, trodnevna manifestacija koja slavi klasičnu, tradicionalnu, duhovnu i džez muziku, uz brojne izvođače i hiljade posetilaca.
Leti možete da birate na koju ćete plažu, jer neke nude terene za odbojku, mali fudbal, druge uveče organizuju svirke.
Jeste da je poseta tokom letnjih meseci i za vreme ARLEMM-a u julu brojnija, ali se smeštaj ipak nađe za sve. Na vama je da birate da li biste u hotel ili privatan smeštaj. (Evo nekih od predloga u gradu i okolini, samo kliknite na link.) Ovde ćete naći i Vilu „Ravijojlu“, gde se održavaju razne radionice, pa i nedelje joge, a gde nas je domaćica sačekala sa vencem cveća u kosi. Ja sam provela nekoliko prijatnih dana i u preslatkoj žutoj kućici na vrh brda, na samo pet minuta vožnje od centra.
I da, da ne zaboravim, kad smo već kod centra grada, obavezno svratite do Turističkog info centra da probate – maline u čokoladi!
Kada sam kasnije svraćala u grad (pogledajte tekst Zapadna Srbija atrakcije), probali smo i sjajnu „Vruću malinu“. Napravite pauzu u centru grada i počastite se, zaslužili ste jedan (ukusni) predah.
Sledeći: Loznica, „za slovo bolja“
Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI
8 Odgovora
Gde god da čovek krene po Srbiji, izgleda da ima zaista puno toga da se vidi. Dovoljno je da se držimo ovih tvojih smernica. Od istorijskih spomenika do lekovitih voda… A moraćemo zajedno i na te maline! ????
Istina. Vrlo često i ne znamo šta imamo. Ali, zato krenemo u obilaske i evo, svašta može da se „otkrije“. Drago mi je da blog donosi nove informacije. to mi je negde i cilj – da ljudi mogu da se bar ovako upoznaju sa onim čime raposlažemo, a onda „spremni“ krenu na put. 🙂
Hvala puno, svakako bismo mogle zajedno na neki izlet. <3
Sjajno izgleda Vodena pecina. Moram da priznam da me je zainteresovala cim si je pomenula na Facebook-u. Ovo ce morati da se obidje! Hvala za predlog. ????
Nema na čemu. Sigurno se nećeš pokajati ako odeš da je obiđeš. Još te pre pećine sačeka i vodopad! Pa, gde ćeš lepše. 🙂
Hvala što si svratila! <3
Pa da covek obilazi sve ovo, a onda se posladi tim sladoledom s prelivom od maline, pa opet obilazi, pa svrati na maline u cokoladi… Mljac, sjajno zvuci. Sjajne su ti fotke! ????
Jao, hvala, baš mi je drago da ti se sviđaju. Nije teško napraviti dobre fotografije, kad čovek ima šta da slika, zar ne. 🙂
Ah da, preliv od malina mi je promakao, da budem iskrena, pošto sam u Arilju bila van sezone. Ali, ako me put navede tokom sledećeg leta, biću prva u redu za sladoled! 😛
Леп текст о овој нетипичној Српској вароши. Она је позната и по једном од нај-читанијих, тиражнијих и још много чега још, Српских писаца Добрилу Ненадићу (агроному, једном од пионира развоја малине у овом крају), затим Добрилу Николићу познатом дизајнеру, Добрили Смиљанић идејном творцу чувених плетиља из Сирогојна… и многим другим вредним људима, прегаоцима, педагозима, лекарима, пекарима… И ако ми дозволите, мурал у центру града је био поклон шведске уметнице Ане akizum која је као дете своја лета проводила код баке и деке у Ариљу, у оквиру АРЛЕММа 2016. и подршку оснивача Арлемма, компаније Музикус. (Акизум је иначе уметничко Анино име, које се чита и с десна у лево – музика… Неоправдано сте изоставили ”Љубивојеву кулу” на стени изнад Шевеља…Иначе, све похвале за ово представљање Ариља.
Hvala najlepše na ovim informacijama. Posetilac nikad ne može sve da vidi i u sve da pronikne, zato mi je drago što i ljudi poput Vas mogu da učestvuju i dopune naša mala putešestvija. Razlog više da se ponovo ode, složićete se. Ako ništa drugo, bar do „Ljubivojeve kule“.
A moram da priznam, sad mi je još draže što mi je mural zapao za oko i što sam ga uvrstila u tekst.
Hvala još jednom. Veliki pozdrav!