Aktivan odmor na Tari

Naravno da morate da obiđete vidikovce, ali – da li znate šta još sve može da vam donese odmor na Tari? Ljubitelji aktivnosti i odmora na Tari, načuljite uši, jer čekaju vas – jahanje, vožnja bicikla, kanjoning i spust Drinom!

OD BEOGRADA: oko 180 km

OD NIŠA: oko 300 km

Ovoga puta sam išla iz Beograda, preko Valjeva i Debelog brda (za razliku od prethodnog put kada sam posetila planinu Taru). Brzo se stigne – bar do Debelog brda. A onda se čini da nema kraja serpentinama i krivinama, malim i velikim, dok se konačno ne spustite do Rogačice.

No, da se nisam ovuda zaputila, ne bih bila u prilici da se zaustavim na „Kapiji Podrinja“. Lep vidikovac, imala sam sreće i da je bilo sunčano. Radni dan, a još nije sezona (bio je kraj aprila), tako da sam mogla da islikam drvenu terasu sa svih strana. Pogled, po običaju, čim se popnete negde po Srbiji – seže do u nedogled. Još nije sve bilo sasvim ozelenelo, ali su brdašca već delovala pitomo.

Odmor na Tari

Ovo je zapravo bila lepa najava za ono što ću tek videti na Tari, a uzmite u obzir da sam uspela da obiđem mnogo toga još prethodnog leta. Međutim, ovako veliki Nacionalni park i ovako puno sadržaja prosto ne može da stane samo u jedan dolazak. Zato, ostavite sebi vremena, ne žurite, pa koliko stignete, jer uvek možete da ponovite odmor na Tari.

Vidikovci na Tari

Park se prostire na oko 25.000 hektara i jedan je od najbogatijih ekosistema u Evropi. Nadaleko poznat po Pančićevoj omorici, mrkom medvedu, Pančićevom skakavcu, ovaj park privlači i ljubitelje prirode i avanturiste. Najpoznatiji vidikovci na Tari su Banjska stena, Bilješka stena, Crnjeskovo, Sokolarica, Zelenika, Sjenič, Osluša, Ravna stjena ili Grad i Janjač.

Neke od vidikovaca sam obišla godinu dana ranije (pogledajte prethodni tekst o planini Tari). Ovoga puta nam je jedna od prvih stanica bilo Crnjeskovo nedaleko do Kaluđerskih bara. Tada nova ograda od svetlog drveta odudarala je od zelene boje okolne šume. Iako se podno ove litice od 980 metara skupljala blaga sumaglica, pogled je i dalje bio spektakularan.

Neđo, vodič iz turističke agencije „Tara tours“, ide prvi. Priča mi kako se odavde vidi klisura reke Rače, dolina Drine i Bajina Bašta. Na izlasku iz klisure nalazi se manastir Rača iz 13. veka, zadužbina kralja Dragutina Nemanjića. Sa Crnjeskova se vidi i stena Krstača, na kojoj se nalazi krst koji simbolizuje mesto gde se nalazi isposnica, gde su nekada monasi skrivali prepisivane knjige. I sam vidikovac je na manastirskoj zemlji. O tome ćemo, kaže, „kad siđemo do Lađevca“.

Islikamo se, sednemo na klupicu pored. Iza nas su došla i dva bračna para iz Vojvodine, oduševljeni pogledom, fotografisali smo ih i ostavili ih da u tišini uživaju u ovom raskošnom okruženju.

„A mi idemo da vidimo konje“, kaže Neđo.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Тара Дрина Бајина Башта (@taradrinabb)

Stajemo usput, jer se na proplanku poređalo nekoliko konja, pasu u tišini. Čuje se samo vetar i povremeno rzanje. Nedaleko odatle je i Konjički klub „Dora“, koji postoji od 2006. Dočekuje nas simpatičan prizor – na sredini stari bor sa stolom i klupama, sa strane su konjušnice, a kroz krošnje se pruža pogled na zatalasana brda Tare. Ako ne jašete, pravi je trenutak da probate. Jer, to ovde možete učiniti i ako nemate nikakvog iskustva, uz vodiča. Isto tako, ovde možete da prođete i školu jahanja, da naučite da upravljate konjem u hodu i kasu, a samo oni koji su jednom projahali ovim brdima, znaju kroz kakve su pejzaže prošli!

U konjičkom klubu će vam objasniti da su istraživanja pokazala da delfin i konj imaju izuzetan uticaj na psihofizički razvoj čoveka, da ga čine zdravijim i srećnijim. Jahanje konja povećava protok krvi kroz organe smeštene u karlici, pa pozitivno deluje na zdravlje, smanjenje stresa i održavanje tela. Takođe, jahanje ima više nego sjajno dejstvo na motoričke funkcije, držanje tela kod dece, ojačava mišiće i utiče na pravilan položaj kičme. A onda još samo zamislite da na konju prolazite kroz četinarske i bukove šume, preko cvetnih livada, pored potoka i rečica – sjajan način da zaista doživite planinu!

Pauza, pa nastavljamo dalje. A gde ćete se drugo odmoriti na Tari i svratiti na ručak – nego kod „Kurte“. Pozdravljamo se sa domaćinima, koji farbaju klupe napolju, da iskoriste lepe dane, jer će za prvomajske praznike, kao i svake godine, ovde biti krcato. Meštanima je pride toliko odomaćeno ime kafane, jer znaju da ju je familija nazvala po dedi Milorada Vukajlovića, da više i ne registruju koliko smešno zvuči kada vam neko kaže da „idemo na ručak ‘kod Kurte’“ – kao da se neko šali s vama. Međutim, upravo je suprotno, jer je atmosfera u restoranu sva domaća, a hrana takva da vam ide voda na usta.

Za sve one koji su se pitali otkud naziv i šta znače sve one fotografije reli vozača po zidovima, evo par informacija. Porodica je prvo otvorila prodavnicu još 1988, kada je ovde retko šta moglo da se kupi (izvan Bajine Bašte). Ovuda je prolazio čuveni „YU reli“. Šest godina kasnije, otvoren je i restoran, u koji su nastavljali da dolaze vozači i njihove porodice i prijatelji. Ambijent je bio toliko opušten da su prijatelji kafane u početku sami ustajali do šanka da uzmu vodu i posluže se pićem, da su neretko mogli da „pomognu“ konobarici da im postavi sto. Učesnici relija su se ovde okupljali i često ostavljali svoje potpisane fotografije, koje bi onda završavale uramljene na zidovima restorana.

Povremeno pogledam fotografije na zidu, pa vratim pogled na sto na kome je domaća teletina ispod sača, sveža zelena salata, a kad su nam doneli vruće lepinje, nismo mogli da odolimo a da ne tražimo i malo domaćeg kajmaka. Posle ovakvog aktivnog odmora na Tari, čovek mora malo i da se okrepi, jelte.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by „Kurta“ kafana i apartmani (@kurta_tara)

Izvor Lađevac

Ovo je alkalno-termalni izvor kraškog porekla sa prosečnom temperaturom od 15 do 18 stepeni. Izbacuje 50 litara vode u sekundi i smatra se da voda ima lekovita svojstva i pomaže kod lečenja kožnih i očnih bolesti. Može da se dođe laganom pešačkom stazom od manastira Rača, dugačkom dva kilometra, a sam Lađevac se nalazi na ulazu u klisuru reke Rače.

Pošto sam ranije imala prilike da uđem u manastir Raču i videla i spomen-ploču posvećenu Hadži-Melentiju, a tada mi vremenske prilike nisu išle naruku da se uputim do izvora, jedva sam čekala da „upotpunim“ sliku ovog okruženja. Manastir je iz 13. veka, a Račanska prepisivačka škola u 17. veku je bila vrlo aktivna, i to na samo 40 minuta hoda odavde, odnosno baš oko vrela Lađevac. Priča ide da je Hadži-Melentije tražio od sultana u Istanbulu u 17. veku da dozvoli da se obnovi manastir. On je stavio prst na kartu i rekao da će toliko teritorije, koliko je zauzela jagodica, biti dato manastiru. Ispostavilo se da se radi o 1.000 hektara. Tako sada i Crnjeskovo, kako pomenuh, pripada manastirskoj teritoriji, a na ovaj način je i naselje Kaluđerske bare dobilo ime.

Koliko god da su ovo zanimljivi podaci vezani za Lađevac, kada jednom dođete do izvora, teško da će vam išta skrenuti pažnju sa prelepog prizora. Peli smo se preko mostića na reci Rači, kamenim stepenicama na jedan, pa drugi nivo. Sam izvor ne deluje onako snažno, naročito kada imate u vidu da se ta voda spušta u mnogobrojnim mlazevima preko stena i mahovine, koji se onda uz huku obrušavaju dole u Raču. Zaglušujuća silina vode!

Dok se vraćamo prema Bajinoj Bašti, Neđo priča kako se sela kod manastira i dalje bave pravljenjem kreča. U prepoznatljivim malim kamionima dovozi se kamen sa Tare, u krečnjacima se peče 10 do 15 tona tog kamena, a zatim se „gasi“ u specijalnim kadama. Čitava domaćinstva se ovim bave i dan-danas, a po jednom krečnjaku, odnosno pečenju, zarade oko 300 evra.

U Bajinoj Bašti smo prvo svratili do kancelarije „Tara toursa“. Jer, prošlog leta sam imala zadovoljstvo da s njima idem brodom na izlet, od Perućca do Višegrada, upoznala direktora Gorana Glišića i Neđa, a ovoga puta smo skoknuli da pozdravimo i Milicu, s kojom sam se sigurno više puta čula telefonom. Agencija radi i tim-bildinge, razne izlete, a novina je i što počinju i sa individualnim turama.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

A onda na kafu sa Marijom iz Nacionalnog parka Tara i Milojem iz „Green Bear-a“, koji me je psihički spremao za sutrašnje „stojeće veslanje“ na Drini, takozvani stand-up paddling.

Stand-up Paddling (SUP)

Ovo stojeće veslanje na dasci postalo je izuzetno popularno poslednjih godina, jer se radi o sportskoj disciplini koja je pogodna za sve uzraste, ne zahteva posebnu fizičku pripremu i tehnika se uglavnom brzo savlada. Ima pozitivan uticaj na zdravlje, jer pospešuje ravnotežu, izdržljivost, snagu i utiče na sve grupe mišića. Svojevrsna „šetnja po površini“ dovodi rekreativce u bliži kontakt sa vodom, nego što je to moguće u kajaku ili čamcu.

Dođete ovde i hteli biste da što više uživate u svoj onoj zanosnoj prirodi, da joj se što više približite, da osetite sve čari aktivnog odmora na Tari. Ništa lakše ako se zna da je Tara objedinila svoju ukupnu turističku ponudu – od časova kuvanja do posmatranja medveda! Ja sam, doduše, već imala u vidu – SUP. To već neko vreme želim da probam, mada nisam mogla pretpostaviti da će biti baš na brzoj Drini, i to krajem aprila, kad ni napolju nije naročito toplo, a kamoli u vodi. No, Miloje me je uveravao da će ovo biti prijatna avantura, pokazujući mi snimke sa prošlogodišnjeg međunarodnog prvenstva  SUP-a u Austriji. Učestvovale su 34 ekipe iz 17 zemalja, a naša se prvi put pojavila i stigla šesta.

Sve to lepo zvuči, snimci su sjajni, ali kad treba sami da stanete na dasku koja leluja levo-desno, nije vam baš svejedno. Ali, šta je tu je, jednom mora da se proba, pa makar to bilo i na Drini… U aprilu…

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Green Bear Adventures | Tara | Outdoor izleti (@green_bear.adventures)

Poljska grupa sa kojom je trebalo da krenem na SUP tog jutra, odložila je spust, pa je Miloje poveo samo par iz Tuzle (Jasminu i Eda) i mene kombijem do brane. Presvukli smo se u ronilačka odela, za slučaj da upadnemo u vodu (što nam je kao početnicima maltene zagarantovano), dobili smo po veslo i dasku, i krenuli. Prvo na kolenima, pa u stojećem stavu. Treba malo vremena da se priviknete i uhvatite ravnotežu, kao i da učinite da se daska kreće u pravcu u kojem biste hteli, ali kada jednom to savladate, veslanje postaje pravo uživanje!

Ovo je prilika da vodopad rečice Vrelo, koja se stropoštava sa visine od 10 metara u Drinu, vidite izbliza. Od huke smo jedva čuli jedni druge, a meni je daska nekoliko puta promenila smer zbog uzburkane vode. Što dalje klizite niz reku, to više uživate u okruženju. Na nekim mestima je Drina mirna, na nekim blago uzburkana, ali pošto je sva „živa“, samo treba da se prepustite njenom toku.

Napravili smo kratku pauzu da se bućnemo, jer je u ronilačkim odelima postalo više nego vruće, iako je sama Drina bila ledena. (Da se pohvalim, Jasmina i ja nismo pale s daske nijednom, a Edo nam je „izvadio prosek“.) Miloje nam je pokazao i kako možemo da se krećemo brže, pa mojoj sreći nije bilo kraja (taman da „potrošim“ one ledene kocke od sinoć!).

Tih 15 kilometara prođe očas posla, a spuštate se od brane do „Kućice na steni“, ukupno oko tri sata. Oko same Kućice je struja malo brža, ali se nekako ipak upravite ka obali. Kako je ovaj deo Srbije izuzetno popularan među kineskim turistima, tako se i tog sunčanog dana grupa Kineza slikala s pogledom na Kućicu, a onda smo i mi „upali u kadar“. Bilo je prilično toplo, pa smo izgleda onako izlazeći iz vode, inspirisali i par Kineza da skoče u ledenu Drinu i na kratko se okupaju. Čitav događaj se završio zajedničkim slikanjem i poziranjem ispred grupe turista, koji su neumorno škljocali kao da smo kakva atrakcija. Njihov vodič nam je kasnije rekao da se ovo „prvi put desilo“ i da se Kinezi nikad pre ovde nisu okupali.

Dok dolazimo sebi uz kafu, Miloje kaže da mu je SUP vrlo posećen, pa, eto, i Jasmina i Edo su se tog jutra zaputili iz Tuzle baš zbog ovog izleta. Miloje je išao i do Višegrada, 52 kilometara od Perućca, sa kampovanjem usput, pa se izlet pretvori u dvodnevno uživanje. „Preti“ mi kako će me sledeći put kad dođem voditi na „kanjoning“, i to kroz klisuru reke Rače, koji traje oko četiri-pet sati, u zavisnosti od grupe. I ovde imate transfer i svu potrebnu opremu. Na kanjoning se ide i do Brusnice, što zahteva čitav dan. Preko „Green Bear-a“ možete i na abseiling, što je spuštanje konopcem sa litice. Miloje vas vodi da se spustite sa Sokolarice što, u zavisnosti od grupe, traje oko tri sata.

Pošto su Jasmina i Edo došli samo na jedan dan u Bajinu Baštu, a voleli bi da vide i Banjsku stenu (pogledajte prethodni tekst o planini Tari) kad su već ovde, krenuli smo svi zajedno. Neđo i ja bismo svakako svratili do Mitrovca, a onda se vratili da obiđemo i Bilješku stenu, na drugom brdu – Predovom krstu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Ima nešto u ovom vidikovcu, nije džabe toliko popularan. Koliko god puta da dođete, opet izmorite fotoaparat, jer baš je sada „nestvarno svetlo“ i „nemam sliku sa baš ovakvim oblacima“. I ovde smo naišli na grupu kineskih turista i sačekali da i sami dođemo na red za škljocanje. Dovde možete da dođete biciklom kroz šumu, možete pešaka, ali i autom do nekih 800 metara do vidikovca.

Već nam je polako odmicao dan, a trebalo je preći još onih četrdesetak kilometara do Predovog krsta. Da mi krivine po Tari ne bi došle glave (tj. želuca), sela sam za volan i spustila nas do Perućca, pa dalje ka Bilješkoj steni. Prijatan uzak put, kroz par tunela kod jezera, pa uzbrdo kroz šumu. Ovuda još nisam prošla. Kod vidikovca – stara drvena kuća, tu je sniman film „Ptice koje ne polete“ sa Batom Živojinovićem u glavnoj ulozi.

Stanete pored drvene ograde, a tamo preko se pružaju brda nestvarne zelenkaste boje u ovaj smiraj dana. Uz izmaglicu i oblake delovala su kao da ih je neko veštački bojio ili da su prošla kroz neki već „filter“ na Instagramu. Tako uživo izgleda sva ova „pojačana“ priroda na Tari.

Mrak je počeo da pada dok smo se vraćali u Bajinu Baštu i restoran „Dve lipe“ da nešto pojedemo. Tad sam prvi put probala kalindžo, gulaš od jagnjeće džigerice, koji je bio odličan.

Inače, ovaj restoran, zajedno sa „Drinskim konacima“ gde sam bila smeštena, bio je pravi izbor. (Više o smeštaju na planini Tari pogledajte u prethodnom tekstu.) Samo zamislite da se ujutru probudite, pređete ulicu i uslikate Kućicu na Drini, ni manje ni više! Onda sednete za sto u bašti, sa kojeg se puši kačamak sa rendanim sirom i kajmakom.

Baš pred polazak za Beograd, Goranu iz „Tara toursa“ uz kafu prepričavam kako sam provela tih nekoliko dana u Bajinoj Bašti. Smejemo se što konobarica nudi gostima da popiju „jednu dunjicu“ za dobro jutro, dok u jelovniku, između ostalog, može da se nađe i „glavudžica jagnjeća“ – sve u deminutivu!

Ne odoleh a da još jednom ne uzmem ledenu kocku, pa je se valjda neću sećati dok budem vozila preko Debelog brda!

Sledeći: DOŽIVITE SOKOBANJU

Svi tekstovi rubrike NAJLEPŠA MESTA U SRBIJI